Početna Sadržaj Osvetljenja Nagodbenjaštvo i klijentelizam u srpskoj politici

Nagodbenjaštvo i klijentelizam u srpskoj politici

941
0
SHARE

Konačna raspodela javnih preduzeća u Srbiji posle nekoliko meseci „napornih“ i teških pregovora verovatno je dugoročno zapečatila i osigurala trajanje i opstanak vladajuće koalicije. Nakon tog trgovačko-političkog posla realno su narasle šanse da će ova mukotrpno sastavljena koalciona vlada uspeti da se održi do kraja mandata, jer je ona sada nakon ovog dogovora dobila ono odlučujuće interesno vezivno tkivo.

Raspodela odgovornosti je po tumačenju vladinih i stranačkih glasogovornika osnovni princip u raspodeli mesta u javnim preduzećima, i po njihovim rečima oni jedino žele da njima odgovorno upravljaju. Njih rukovodi samo visoko načelo odgovornog upravljanja, još samo kad bi naša javnost poverovala u ovu njihovu licemernu političku filantropiju. Da li to znači da je do sada vlada funkcionisala mimo raspodeljene odgovornosti i da se tek nakon uspešno obavljene političke trgovine i raspodele javnih preduzeća otvara konačno prostor za odgovorno delovanje i toliko potrebno skladno ponašanje naše vlade. Interesantno je da je pri podeli javnih preduzeća postignut specifičan „napredak“ u transparentnosti procesa ove podele .

U nekim ranijim vremenima ova podela političkog plena je obavljana daleko od očiju javnosti i skrivana je kao neka vrsta tajnog političkog dogovora, kao da su učesnici u ovoj partijskoj trgovini zazirali od reagovanja javnosti. Danas se taj političko-trgovački posao obavlja javno i bez ikakvog straha da bi mogao da proizvede štetne političke posledice, kao da se radi o nekoj vrsti političke berze na kojoj se isprobavaju sposobnosti i umešnost naših političkih brokera. To samo govori do koje su mere vlast i stranke koje je čine bahate i osione pa demonstriraju svoju neosetljivost na nepovoljne političke odjeke i uticaj javnosti. Sada se ta svojevrsna politička trgovina javnim preduzećima toliko otvoreno sprovodi da to počinje da sve više liči na oglase koje srećemo svakodnevno u novinama o aukcijskim i tenderskim prodajama društvenih firmi. Ovde je samo razlika u tome što se pobednici na aukciji i tenderima znaju unapred, jer su deo svevažećeg političkog dogovora.

Da paradoks bude veći čak ni administrativni odbor Skupštine Srbije nije mogao da redovnim putem dobije informacije o visini direktorskih plata i nadoknada za učešće u upravnim odborima javnih preduzeća. Ministarstvo Finansija ima samo zbirne podatke o tome koliko sredstava se odvaja za plate u ovim državnim firmama. O tome koliko su ova mesta unosna i interesantna govore podaci da mesečna nadoknada za posao direktora,predsednika ili članova UO u nekim preduzećima premašuje i 3000.000 dinara, dok su uobičajena primanja u velikim i profitabilnim firmama oko 100.000-150.000 dinara. Ako uzmemo, kaže u svom tekstu S. Vlajnić, da je prosečna nadoknada u celoj Srbiji minimalno 30.000 dinara, i tu cifru pomnožimo sa oko 1.000 javnih preduzeća, koliko ih ima na različitim nivoima, ispada da je međustranački plen bar 150 miliona dinara mesečno, a najverovatnije i više.

Ove činjenice nam najbolje svedoče o tome da su ova javna preduzeća i dalje država u državi i da su velikoj meri nedodirljiva i izvan kontrole društva i naše javnosti. Zato je i i razumljivo zašto je nagodba o njihovoj podeli od tolike važnosti za naše vladajuće stranačke i političke strukture. Jer je očigledno da kontrola javnih preduzeća predstavlja jedan od temeljnih oslonaca vladine politike i očuvanja i snaženja uticaja partija koje su u prilici da podelom političkog plena samo učvrste i osnaže vladavinu svojih partijskih oligarhija a samim tim i dalje funkcionisanje i delovanja partijske države.

Zar treba podsećati da su u nedavnoj izbornoj kampanji gotovo sve stranke obečavale da će okončati i razgraditi partijsku vladavinu javnim preduzećima. Od tih obećanja nije ostalo ništa, jer to i nisu bila iskrena opredeljenja stranaka. Njima je bilo važno da dođu u poziciju da učestvuju u podeli političkog plena, a pamćenje birača je i onako kratko, važno je samo obezbediti unosna mesta za falange stranačkih oligarhija koje čekaju svoj podrazumevajući deo kolača u raspodeli političkog plena , moći i bogatstva. A šta je sa elementarnom principijelnošću u politici. O njoj više niko i ne vodi računa, ona će opet doći na dnevni red kada budu nagovešteni novi izbori, tada ćemo opet slušati velike priče o potrebi da se javnim konkursima biraju rukovodeći timovi u javnim preduzećima. Stara i izanđala priča u koju više niko ne veruju., pa očigledno ni oni koji je uporno plasiraju u izbornim kampanjama.

Stranke ne žele da se odreknu najunosnijeg političkog plena i to je i nakon formiranja ove vlade više nego jasno, jer je i za njih najvažnije da se obezbede što unosniji položaji za pripadnike odane stranačke oligarhije. Profesor Čeda Čupić je u svom reagovanju veoma dobro ocrtao ovu situaciju “Čista podela plena. U Srbiji se demokratija pretvara u ogoljenu vladavinu stranaka koje za to ne snose bilo kakvu odgovornost. Stranke očigledno moraju da udome svoje ljude i zadovolje stranačke interese. Članovi upravnih odbora ne bi smeli da primaju naknade za rad u tim preduzećima, odnosno to bi trebalo da budu neplaćene funkcije. Ovakva odluka vladjućih stranaka samo pogoduje širenju korupcije, pogotovo kada u Srbiji nisu uspostavljene nezavisne institucije i mehanizmi za kontrolu vlasti“.

Sličnog mišljenja je Milan Nikolić. “Jednopartijsku državu u Srbiji zamenila je pluralistička partijska država. Tako se i za direktorske fotelje u javnim preduzećima i u upravnim odborima biraju kadrovi lojalni stranačkom vrhu i lideru, a ne stručnjaci i kompetentni menadžeri“.

Verica Barać je još rezolutnija u svojim stavovima i oceni rada javnih preduzeća “Apsolutno je nepoznato na koji način političke stranke upravljaju javnim preduzećima. Njihov gubitak pokriva se iz budžeta jer nema nikakve kontrole. Tako se i zatvara krug korupcije. Stranke se ovako finansiraju, nije to ništa novo, to je nasleđeno iz partijske države. U Srbiji je problem to što se, kada je reč o javnim preduzećima država ponaša kao vlast , a ne kao vlasnik“.

A Dobrivoje Radovanović naš vodeći kriminolog tvrdi da su političke stranke glavni uzročnici i promoteri tamne strane života u Srbiji. Građani ni posle 15 godina političkog pluralizma ne znaju kako se stranke finansiraju, ko su im glavni sponzori i donatori. Srpska javnost ne zna ni da su političke partije odgovorne za pojavu velikog organizovanog kriminala u privredi i privatizaciji, koji se ljulja iza javne scene i preti da uzdrma čitavo društvo.

Ovi stavovi su pre svega dobra i rečita ilustracija amoralnog familizma o kojem je govorio Benfild tvrdeći da su javne institucije kolonizovane stranačkom lojalonošću, što se svakako može smatrati pojavom političkog klijentelizma, a stranački radnici prodavače svoje dobre usluge najboljem ponuđaču, jer biti konvertit postaje u takvom shvatanju politike postaje sasvim prihvatljivo.

Tu dolazimo do sasvim utemeljene ocene da politika permanentnog političkog nagodbenjaštva i neskriveni politički klijentaliuam postaju alfa i omega našeg političkog života, tako da dogovor vladajućih stranaka zamenjuje celokupan politički i institucionalmni sistem u zemlji. Nova i izuzetna prilika da se ova nagodbenjačka politika iznova vidi u pravoj svetlosti je aktuelna rasprava koja se vodi o mogućnosti raspisivanja lokalnih i predsedničkih izbora. Da li naše društvo postaje istinski zatočenik političkih dogovora vladajućih stranaka koje su uvek pripravne da zarad tzv. vrhovnih i sudbonosnih državotvornih i nacionalnih interesa ponište ustavni zakon kao osnovni akt u sprovođenju nedavno donešenog Ustava Srbije. Na taj način politički dogovor vladajućih stranaka u stvari zamenjuje celokupan politički život i dezavuiše demokratske ustanove i načela, utvrđujući tako dalju vladavinu partijske države. Jer jedino je važno i politički delotvorno ono šta se dogovore vodeći predstavnici sranačkih oligarhija , a sve ostalo je podređeno toj magičnoj političkoj alhemiji. Dugotrojno licitiranje o samoj mogućnosti i rokovima održavanja lokalnih i predsednićkih izbora očigledno služe za neprestano odmeravanje snaga unutar vladajuće koalicije, ali predstavlja još jedan izraz pogubnog nagodbenjaštva u našoj politici.

Uloge su se sada promenile, kao što se to u politici često i dešava. Demokratska Stranka Srbije kao stranka koja se neprestano poziva na svoj dokazani i neupitni legalizam otvoreno poziva na kršenje ustavne procedure jer nagoveštava mogućnost izmene Ustavnog Zakona koji je inače jasno odredio rokove za održavanje izbora. Neprikosnovenim lider ove stranke i predsednik vlade Srbije Vojislav Koštunica na izbornoj skupštini stranke jasno je predstavio ovu specifičnu legalističku poziciju. “Naš stav da ne treba da u decembru održavati izbore zasniva se na borbi za Kosovo. U Ustavnom zakonu jasno piše da rok za raspisivanje izbora nije 10. decembar, već da je taj rok vezan za 31. decembar ove godine. Sve stranke se slažu da je naša i ustavna i politička i moralna i ljudska obaveza da se pre svega borimo za odbranu zemlje“.

Zaista veoma fleksibilno i čudno shvatanje legalizma. Demokratska Stranka je zato često optuživana da je sklona van-institucionalnim prečicama u rešavanju društvenih izazova i problema, od početka ove rasprave o izborima tvrdila je da se nalazti na čvrstim legalističkim pozicijama insistirajući pri tome na striktnom i odlučnom poštovanju Ustavnog zakona. Međutim pokazalo se još jednom da kada počnu politički pregovori da predstavnici Demokratske stranke veoma često odstupaju od svojih prvobitno iznetih stavova i da su skloni da se privole zahtevima političkog pragmatizma i sili tzv. državnog razloga.

Ali, sam Ustavni zakon je jasno odredio rokove za izbore i jedina mogućnost da se oni izmene sadržani su u promeni Ustavnog zakona. Odbrana Kosova kao ljudska i moralna obaveza postaje onaj vrhovni zakon koji je iznad samog Ustava i ona se javlja kao i mnogo puta do sada u poslednjih petnaest godina kao univerzalni alibi za političko manevrisanje, političke nagodbe i trgovinu i stalno odugovlačenje što je i glavno političko sredstvo i politička taktika Demokratske Stranke Srbije. Šta je ostalo od zalaganja za beskompromisni legalizam i stvaranje i poštovanje pravne države, ako će spasonosna izmena Ustavnog zakona biti inspirisana odbranom Kosova kao deo pragmatičnog i prozaičnog političkog dogovora vladajućih stranaka.

To je politička priča koju smo do sdad toliko puta slušali, ona je izgubila svaki smisao jer nakon svih političkih iskustava, konačno je došlo vreme da Ustav bude osnovna garancija za funkcionisanje demokratskog društva i neće biti menjan shodno dnevno-političkim procenama i potrebama , kako se to u našoj političkoj istoriji toliko puta činilo.

Kada je Demokratska Stranka u pitanju, kao da se ponovila slična politička sitacija i slične društvene okolnosti kao u vreme pregovora o formiranju vlade nakon parlamentarnih izbora (odbrana prava na premijersko mesto kao stranka koja je osvojila najviše mandata u demokrastskom bloku). Ona je i sada nastupala sa veoma rezolutnim i čvrstim početnim političkim pozicijama odbrane Ustavnog zakona , da bi kako vreme odmiče menjala svoj prvobitni stav i otvarala mogućnost za novi politički dogovor o lokalnim i predsedničkim izborima, a samim tim i izmenu tako žustro branjenog Ustavnog zakona. U tekučim političkim reagovanjima i nastupima vodećih funkcionera Demokrtske stranke može se primetiti konfuzija i neusaglešenost u iznošenju stavova o pitanju izbora jer se iz njenih redova mogu čuti veoma kontradiktorne ocene, od onih koji se zalažu za održavanje predsedničkih izbora u decembru tekuće godine, do izjava šefa poslaničke grupe ove stranke Nade Kolunđije, da je DS spremna da prihvati argumente da nije dobro održati izbore u decembru ukoliko postoji procena da su pregovori o Kosovu u završnoj fazi. Ona je pri tome rekla da se ne radi o nikakvom popuštanju DSS-u već da DS drži do onoga na čemu je od početka insistirao, a da je DSS potvrdio da kada je reč o izboru neće biti kršenja Ustavnog zakona, a na čemu je DS sve vreme insistirala. U ovako intoniranom reagovanju je jasno da se ipak otvara mogućnost izmene Ustavnog zakona ako se iskomplikuje rešavanje kosovskog pitanja, a to je još jedan udar na ustavnost u ovoj zemlji, jer se stranke iznova stavljaju iznad Ustava i zakona i tako razaraju osnovne i temeljne pretpostavke za funkcioinisanje pravne države. Jer o mogućnosti izbora se jednostavno ne može pregovarati, oni su određeni Ustavnim zakonom i navoditi stanje pregovora o Kosovu kao vrhovni državni i nacionalni razlog za odlaganje odluke o izborima samo je izraz političkog voluntarizma, dominacije stranačkih interesa i nemoći društva da poštuje zakone koje je samo donelo.

Dragoljub Mićunović je veoma razložno doveo u pitanje ovo vezivanje odluke o izborima za sudbinu pregovora o Kosovu. “Očite su protivrečnosti u takvim pričama. Jer, to znači da neko zna do kada će biti rešen status KiM, a svi koji pregovaraju tvrde da će se i posle 10. decembra razgovori nastaviti. Niko ne zna do kada će pregovori trajati , mogu i do leta. Da li to znači da do tada ne možemo da imamo nijedne izbore“. Da li se i ovo stanovište predsednika Političkog Saveta DS može tumačiti kao stav ove stranke ili se radi o još jednom disonantnom mišljenju stranačkog funkcionera.

Kakve su političke i društvene posledice mogućeg odlaganja izbora. Da li to doprinosi stabilizaciji političkih prilika u Srbiji ili otvara političku i ustavnu krizu koja može imati pogubne posledice. Odlaganje izbora kaže profesorka Zaga Golubović uvodi Srbiju ili u eksplicitno proglašenje vanrednog stanja ili implicite u stanje haosa u kojem se ništa ne može rešavati, niti se mogu donositi zakoni. Ako DS u stalnom strahu od radikala ulazi u sve nepovoljnije kompromise, izgubiće kredibilitet. Krajnje vreme da Boris Tadić jasno i nedvosmisleno kaže da Ustav mora da se poštuje i da izbori moraju biti raspisani do kraja godine. Iza pitanja raspisivanja ili odlaganja izbora rešava se ključna dilema ovog društva: da li ćemo imati pravnu državu ili voluntarističku, u kojoj svaka stranka, odnosno vlast , može da tumači Ustav kako želi. Za profesora Č. Čupića predsednički izbori su granica ispod koje DS ne bi smeo da ide. I zato će to pitanje biti pravo iskušenje za ovu vladu. Ako i tu DS bude popustio, to će značiti da mu više nije stalo do onih principa s kojim je ušao u Vladu. I njegov opstanak na vlasti u tom slučaju biće samo golo čuvanje pozicija, a ne borba za opšti interes društva“.

Ovako izrečeni stavovi otvaraju veoma značajno pitanje naše savremene politike. Šta je stvarna politička pozicija i politička koncepcija Demokratske Stranke i koje je osnovno ideološko polazište njene politike. Njena pozicija je izuzetno nezahvalna i protivrečna. Ona je stožerna stranka vladajuće koalicije spremna na ustupke, kohabitaciju i političke kompromise a sve u cilju održavanja njene osnovne i vodeće ideje o evropskom putu Srbije. Zato i nije čudno što je ona izložena napadima sa svih strana političkog spektra, jer se rukovodi težnjom da ostvari i održi ravnotežu i stabilnost u društvu kako bi se obezbedili uslovi za što ubrzanije sprovođenje evropskih integracija.

Ali ovakav položaj sve više dovodi Demokratsku stranku u situaciju da ona plaća previsoku cenu svojih neprincipijelnih ustupaka i nespremnosti i nedostatka jasno izražene političke volje da menja samu prirodu politike u našem društvu. Tako ona gubi osnovnu ideološku i moralnu supstancu svoje politike koja se sve više kruni u žrvnju neprincipijelnosti i odsustva jasnih i odlučnih stavova u odnosu na najjznačajnija otvorena pitanja u našem društvu.

Najveća opasnost koja se nadvila nad Demokratskom strankom je gubljenje načelnosti i odlučnosti u političkom delovanju što sada sve više karakteriše ovu stranku kao političku organizaciju koja je radi održanja na vlasti njene nezasite stranačke oligarhije spremna da čini ustupke i kompromise koji se ne mogu nikakvim suvislim argumentima braniti. Koja je zaista granica ustupaka do koje će DS ići u vladajućoj koaliciji a da ne ugrozi i svoje središno i ravnotežno mesto u našem političkom spektru postajući stranka bez jasno određene i oblikovane ideologije i bez snage da očuva svoj temeljni demokratski i društveni legitimitet. Neprincipijelni kompromisi dovode do gubljenja kredibiliteta a opstanak na vlasti sve više postaje njeno rukovodno stranačko načelo. Stranke ne mogu funkcioinisati bez svoje ideološke i idejne suštine, one moraju imati korpus demokratskih i moralnih vrednosti na kojima počiva njihovo postojanje i delobvanje.

DS je gotovo izgubila mogućnost da se jasno deklariše i pozicionira kao moderna socijal-demokratska stranka koja će se okrenuti rešavanju najtežih tranzicionih socijalnih i ekonomskih problema. Nije više jasno kojim se to socijalnim slojevima stanovništva ona sada obraća. Nju u javnosti teško da iko doživljava kao socijal-demokratsku stranku, jer se ona tako i nije u političkom životu pozicionirala. A pitanje je koliko je to i bila njena ozbiljna namera. Opredeljenje da se održavanje na vlasti proglasi kao imperativ državne i nacionalne stabilnosti dovelo je DS u situaciju da izgubi svoj politički profil a u njenim redovima primetna je idejna i politička stagnacija, antintelektualizam, nedostatak novih političkih ideja i vizija i iznad svega izostanak kritičkog dijaloga o aktuelnoj politici stranke.

Demokratrska Stranka je previše vezala svoju sudbinu za stabilnost rejtinga njenog predsednika, jer to samo stvara lažnu i prividnu sliku o stvarnoj snazi i političkom učinku stranke u društvu. Ovo vezivanje za ugled i uticaj koji svakako ima u našoj javnosti Predsednik Republike Boris Tadić, otvara prostor za sve izraženiji liderski tip stranke u kojoj se stvara atmosfera dvorske klijentele i uskog oligarhijskog stranačkog kruga u kome se donose sve relevantne programske i kadrovske odluke. Tako je veliki intelektualni i kadrovski potencijal ove stranke marginalizovan i neiskorišćen jer se stranka pretvara u koaliciju dobro organizovanih oligarhijskih grupa i lobija koja je jedino posvećena odbrani svojih relanih ekonomskih i političih interesa. Zato je od presudne važnosti za dalje funkcionisanje Demokratske stranke da izađe iz tog začaranog oligarhijskog i klijentelističkog kruga kao i iz živog blata političkog nagodbenjaštva. Jedino tako će moći da i unutar svojih redova otvori neophodan prostor za temeljnu demokratizaciju svog organizacionog ustrojstva i svoje jasno ideološko profilisanje kao moderne socijal-demokratske stranke.

Posebno je indikativno i zabrinjavajuće da Demokratska Stranka ostaje nema i bez jasnih odgovora na sve otvorenije napade koji dolaze iz redova LDP i tzv. građanskih političkih krugova koji uporno i učestalo Demokratsku Stranku optužuju za nedoslednost i kunktatorstvo u politici. Pri tome oni ne negiraju značaj i ulogu DS u našem političkom životu ali nemaju ni malo razumevanja za veoma tešku i kompleksnu političku poziciju DS u vladajućoj koaliciji i u našem društvu. Navešćemo samo nekoliko najilustrativnijih primera otvorenih i blago rečeno neodmerenih napada na Demokratsku Stranku.

Tako je Vesna Pešić nedavno izjavila. “Znači, Demokratska stranka Srbije je promenila program i ne ispušta iz čeljusti Demokrtasku stranku i Borisa Tadića. Polako je voza, oni klize ka nekakvom jedinstvenom programu. DSS kaže – ne damo Kosovo, nećemo u NATO i Evropsku Uniju, imaćemo svog predsedničkog kandidata, mada možda nećemo imati izbore. I Demokratska stranka na sve to nema odgovor. Ona nema šta da kaže i polako klizi i sada smo došli do toga da više ne znamo ko govori u ime vlade. To kliženje Demokratske Stranke naročito se vidi preko Đelića, koji više ne zna da li je Demokratska stranka ili Demokratska stranka Srbije. Boris Tadić je, kako neki kažu sa simpatijom i ironijom jedan pristojan, dobar dečko, ali kao lider veoma bled, bez mogućnosti da se izbori za svoje stavove. On nema odgovor i ne može da ga pronađe, zato što je deklarativan. Između tih generalnih opredeljenja DS-a koja se deklarativno zastupaju i svakodnevnih odluka koje moraju da donose zjapi ogromna praznina. Oni polako zauzimaju Koštuničino, a Koštunica je već zauzeo radikalnu poziciju.“

Nenad Prokić je još eksplicitniji u svojim stavovima “Trenutno ne postoji ništa besmislenije nego biti član Demokratske Stranke: Ja sam nedavno bio u jednoj emisiji gde sam od svih koje sam napao najviše napao njih. I uđem ujutru u Parlament i oni mi kažu-bilo je super. Kažem, je l’ me zafrkavate, kažu-ma ne, bilo je odlično. Pa kako možeš to da mi kažeš, kada sam tebe napao. Ne, ne bilo je super. Dakle, oni su u jednoj potpuno šizofrenoj situaciji i to prilično bedno izgleda. Koštunica se jako boji radikala. On nema boljeg predsednika od Tadića, jer će ovaj sve da radi, samo da ostane predsednik“.

Predsednik LDP Čedomir Jovanović je ipak najotvorenije izrazio namere ove političke grupacije. “Pre odluke da uđem u izbornu trku u kojoj neću praviti razliku između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića., želim da se raščisti jedna stvar – da li je Tadić za saradnju sa DS i Vojislavom Koštunicom, ili za partnerstvo sa LDP i građanima koje predstavljamo. Prošlo je vreme u kojem se može sedeti na dve stolice. LDP na izbore ide sa ambicijom da učvrsti svoju poziciju lidera demokratskih promena u Srbiji. Pa hajde da na ovim izborima skratimo put do konačne pobede naše politike. Broj naših glasača stalno raste, a tu su i oni koji su do sada izbegavali da uzađu na izbore. To su ljudi koji su prevareni u januaru, pa mladi, oni koji će prvi put glasati. DS je politikom kohabitacije napustio jedan politički prostor koji LDP popunjava i uvećava“.

Očigledno je da je ovim predstavnicima liberalno-demokratskog skraćivanja puta do vlasti jedino važno da svojom radikalističkom “principijelnošću“ i jasno određenim opozicionim stavom privuku pokolebane birače DS i tako sebi stvore političku situaciju u kojoj će oni biti jedan od odlučujućih faktora u kreiranju novog demokratskog bloka i popunjavanju političkog prostora koji nastaje tako što ga napušta Demokratska stranka. Ta namera LDP da postane lider demokratskih promena je očigledna, ali čudno je da funkcioneri DS koja je od obnavljanja svog delovanja bila stvarni lider demokratskih i pro-evropskih političkih snaga, radije prihvataju i ponavljaju „argumente“ i idejne postulate LDP i tzv. građanskih političkih krugova nego što su spremni da odlučno i bez kompromisa rezolutno i argumentovano brane korpus demokratskih, liberalnih i nacionalno-državotvornih političkih ideja koje od svog osnivanja i obnavljanja baštini i predstavlja upravo Demokratska Stranka.

Kao da se radi o nekoj vrsti teško razumljivog ideološkog kompleksa i malograđanske koketerije sa radikalističkim liberalno – demokratskim i građanskim idejama. Demokratska stranka ne treba da se upušta u ogorčenu borbu za prvenstvo među demokratskim snagama, pred njom je mnogo veći i teži izazov. Da braneći svoju stožernu ulogu u našem političkom životu u isto vreme i pre svega jasno profiliše i brani svoju odanost temeljnim demokratskim načelima kako ne bi ostala na političkoj sceni kao još jedna od stranaka kojoj je odbrana oligarhijskih stranačkih interesa važnija i presudnija od vernosti idejama demokratije i moralnosti u politici. Taj poduhvat je tim teži i izazovniji u našoj demokratiji niskog intenziteta u kojoj je po nedavnim istraživanjima Centra za slobodne izbore i demokratiju smisao onoga što se dešava u politici dokučiv (potpuno ili u velikoj meri) samo četvrtini građana. U prethodniom istraživanju, pre samo nekoliko meseci takav je bio svaki treći.

Nasuprot četvrtini koja se oseća politički kompetentnom, na drugoj strani stoji duplo više građana-polovina kojoj gotovo ništa ili baš ništa nije jasno, odnosno politički – autsajderi i inferiorni posmatrači. Još gore stvari stoje sa procenjenim sopstvenim uticajem na politiku. Čak 84 % ispitanika drži da nema nikakav (66%) ili ima tek neznatan uticaj na politiku i njene aktere (18%). Istovremeno, znatan ili veliki uticaj na politiku ima tek svaki šesnaesti-sedamnaesti građanin. U najužoj orbiti partija je 15 % građana, pri čemu je njih 6% u znatnoj meri (osrednje i mnogo) aktivno.

Upravo ovi veoma uznemiravajući podaci iz navedenog istraživanja samo su logična i očekivana posledica nagodbenjačke i klijentelističke politike koja sada preovladava u našem stranačkom i političkom životu.

17 Oktobar 2007 godine

SHARE