Trenutak je da predsednik Srbije napravi komisiju koja će predložiti novu ekonomsku i razvojnu politiku. Komisija bi morala uključiti inostrane stručnjake (npr. iz Azije i Skandinavije)
Problem budžetskog deficita, njegova visina i način finansiranja bili su kamen spoticanja u pregovorima vlade i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Na prvi pogled to zbunjuje – budžetski deficit nije previsok u poređenju sa deficitima drugih država, pogotovo ne u uslovima globalne ekonomske krize.
U periodima recesije deficit državnog budžeta je neminovan. Zaposlenost, profiti, kao i svi oblici potrošnje opadaju, a sa njima i poreski prihodi države. Kao razuman odgovor na recesiju, države uglavnom povećavaju budžetsko trošenje i time nadoknađuju posustalu privatnu tražnju. Kada se privreda oporavlja, budžetski deficit se smanjuje ili prelazi u suficit, pa se tokom jednog privrednog ciklusa budžet uravnotežuje.
Srbija nažalost ne može uravnotežiti budžet – on je u deficitu i onda kada se (bar statistički) beleži visok privredni rast. Problem domaćeg budžetskog deficita nije primarno vezan za svetsku krizu, već za činjenicu da Srbija hronično troši preko mogućnosti. Ekonomska kriza u Srbiji nije ni konjunkturna, ni ciklična, već je strukturna i dužnička.
Problemi srpskog budžeta bili su olakšani velikim otpisom inostranih dugova u prvoj polovini ove decenije. Prodaja državne imovine, takođe, skrivala je budžetski problem i pomagala njegovo finansiranje. Istovremeno, prekomerna potrošnja privrede i građana je preko poreza na dodatu vrednost, carina i akciza punila budžet i smanjivala deficit.
Kako se rast potrošnje zasnivao na ogromnom uvozu, deficit trgovinskog bilansa strahovito je narastao. Uvoz je finansiran kreditima iz inostranstva, pa je došlo i do ogromnog rasta spoljnog duga. Priliv kredita je sada zaustavljen, uvoz je drastično smanjen, potrošnja je opala, a time i budžetski prihodi. Da bi budžetski deficit bio manji, deficit trgovinskog bilansa i spoljni dug moraju rasti – to je jedan od patoloških fenomena domaće ekonomije.
Danas je finansiranje budžetskog deficita ugroženo i teškom dužničkom pozicijom Srbije. Domaća ekonomija više troši nego što stvara, pa unutrašnjih izvora za pokrivanje budžetskog deficita nema. On se može pokriti samo novim inostranim zaduženjem ili pogubnim uskraćivanjem bankarskih sredstava privredi kako bi se kreditirala država. Vlada svakako računa i na deo od preko milijardu i po evra koje su kroz repooperacije imobilisane kod NBS, ubiru ogromnu kamatu, a ne služe ničemu.
Srbija može dobiti nove kredite i zadržati kreditni kapital koji je već tu samo ako MMF postane implicitni garant njihovog povraćaja. Zadatak MMF-a je da prisili državu da svoju potrošnju smanji i da time uštedi sredstva za povraćaj kako uzetih, tako i budućih kredita. Da li će to ići na teret penzija, školstva ili zdravstva, nije problem MMF-a. MMF nije dobrotvorno društvo već neka vrsta stečajnog upravnika. Srbija je proćerdala milijarde dolara kredita, i račun je stigao na naplatu.
Budžetska kriza je samo vrh ledenog brega ispod koga se krije duboka ekonomska kriza, kriza ekonomskog modela i kriza razvojnih ideja. Kakav god bio plan vlade ili MMF-a, od ključnog problema se ne može pobeći – u Srbiji sve manje ljudi radi – ni izbliza dovoljno za izdržavanje velikog državnog aparata ili za finansiranje ogromnog penzionog fonda. Ako su poslednje statističke procene tačne, broj zaposlenih u Srbiji je od decembra 2008. do juna 2009. opao za 145.000 duša. To je užasan podatak.
Dodatno zaduživanje Srbije samo je guranje glave u pesak i politička kupovina vremena bez ekonomskog cilja. Reforme javne potrošnje i poreskog sistema su neophodne, ali one moraju biti deo sveobuhvatne i radikalne reforme sistema. Sistem se ne može krpiti na parče, od jedne do druge posete MMF-a. Neoliberalna doktrina na kojoj je počivala srpska ekonomija, po kojoj će privatizacija, liberalizacija i tržište rešiti sve probleme, doživela je slom. Potrebne su nove ideje.
Trenutak je da predsednik Srbije napravi komisiju koja će analizirati sva dosadašnja ekonomska iskustva i koja će predložiti novu ekonomsku i razvojnu politiku. Koalicione vlade, sada je to sasvim jasno, nisu dorasle tom zadatku. Komisija bi morala uključiti inostrane stručnjake (npr. iz Azije i Skandinavije) budući da u Srbiji za takav poduhvat nema dovoljno znanja. Iskustva ovakvih komisija (i domaćih i inostranih) su šarolika, garancije za uspeh nema, ali vredi pokušati. U protivnom, ekonomski sistem Srbije će „urediti” MMF prema svojim potrebama ili još gore, „urediće” ga stihija.
www.nkatic.wordpress.com
finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 02/09/2009
