Piše: NEBOJŠA KATIĆ
Put ekonomskog sunovrata Srbije MMF je sistematski inspirisao i ohrabrivao, isto onako kako je to radio svuda gde je imao pristup i gde je mogao da utiče na ekonomsku politiku
U sklopu sedme (poslednje) revizije stand by aranžmana misija Međunarodnog monetarnog fonda je u februaru okončala razgovore sa srpskim zvaničnicima. Ako su medijski izveštaji korektan odraz onoga što se tih dana događalo, može se zaključiti da je MMF u Srbiji veoma popularan.
Vlada Srbije, kao i većina savetodavaca, oduševljeni su saradnjom sa MMF, tim više što će MMF poslužiti i kao izgovor za seriju nepopularnih mera koje tek slede. Prevladava verovanje da je MMF glas razuma i bolji čuvar interesa Srbije nego što je to njena vlada. Ako se budu poštovali mudri saveti MMF, domaća ekonomija bi mogla brže izaći iz krize. Od MMF se očekuje i da spreči uobičajeno predizborno finansijsko šenlučenje o trošku domaćih poreskih obveznika i na račun budućnosti. Čini se i da su sindikati skloniji da više veruju strancima iz MMF nego bilo kom domaćem zvaničniku. U Srbiji, argumenti koji se izgovaraju na engleskom jeziku uvek imaju veću šansu da budu prihvaćeni.
Pođimo od kraja. Isključivo zahvaljući MMF i stand by aranžmanu sa njim zaustavljeno je bekstvo kapitala iz Srbije krajem 2008. godine i izbegnut je slom finansijskog sistema koji je bio pred vratima. I danas, zahvaljući MMF, krhotine ekonomskog sistema još uvek nisu sasvim rasute. Starateljstvo MMF može ohrabriti strance da dođu u Srbiju ili da bar iz nje ne beže.
MMF BEZ KRUPNIH PRIMEDBI Ako umesto od kraja krenemo od početka, uloga MMF izgleda bitno drugačije.
Put Srbije u ekonomski sunovrat započeo je ubrzo posle oktobarskih promena. To je put koji je MMF sistematski inspirisao i ohrabrivao, isto onako kako je to radio svuda gde je imao pristup i gde je mogao da utiče na ekonomsku politiku. Pod uticajem MMF i domaćih liberalnih ekonomista, a sledeći mantru privatizacija-liberalizacija-deregulacija, Srbija je prihvatila model kojim je sistem doveden na rub ekonomske propasti.
MMF je svojim javnim saopštenjima godinama podržavao domaću ekonomsku politiku, pogotovo pogubnu monetarnu politiku Narodne banke. U tim hvalospevima je zanemarivano da su i inflacija i realne kamatne stope bile godinama najveće u Evropi i da su upravo monetarna politika i politika precenjenog dinara bile generatori razaranja trgovinskog bilansa i magnet za špekulativni kapital.
MMF nije imao krupnih primedbi ni na skandaloznu poresku politiku koja je sistematski krojena u interesu najbogatijih i najmoćnijih kompanija, banaka i pojedinaca. MMF-u je jedino i uvek smetalo trošenje države, dok je uglavnom ignorisao fundamentalni uzrok domaćih ekonomskih muka – rast privatne potrošnje finansiran zaduživanjem privrede i građana.
Paradoksalno je, s druge strane, da se, i pored toga, najbolje analize domaće ekonomije mogu naći baš u opsežnim analitičkim papirima MMF. U njima jeste bilo zabrinutosti za ekonomske procese, bilo je i ukazivanja na rizike sa kojima se Srbija suočava, ali sve to uvek sa velikim, prevelikim zakašnjenjem. Osim toga, i ta okasnela zabrinutost iskazivana je sa dovoljno rezerve, pa se mogla tumačiti kako se kome dopada.
Istovremeno, iako su bile svima dostupne, analize MMF nisu bile predmet javne diskusije na ekonomskoj sceni Srbije. Nije učinjeno ništa da se i ta oprezna upozorenja predoče srpskoj javnosti. Sticao se utisak da nema ozbiljnih primedbi u vezi sa domaćom ekonomskom politikom. Par usamljenih glasova se ne računa.
MMF je efektivno saučesnik u ekonomskoj propasti Srbije, a činjenica da je danas i njena ključna tačka oslonca ne može promeniti tu fundamentalnu činjenicu. Da li je reč o ideološkom slepilu MMF, ili o dobrim namerama a lošem sticaju okolnosti, ili o razrađenom i uvežbanom scenariju, sasvim je svejedno. Srbija je potonula u dužničko ropstvo, MMF je njena sudbina i ne vidi se kako bi taj odnos mogao biti promenjen.
DISKRETNI UTERIVAČ DUGOVA Važno je razumeti da MMF nije razvojna institucija i da nema obavezu da brine o prosperitetu i interesima Srbije. Građani na izborima ne glasaju za MMF niti je MMF prisilio Srbiju na saradnju. Srbija je sama tražila pomoć i novac od MMF i taj svoj tragični poraz čak proglasila činom velike mudrosti.
Cilj MMF je uvek isti – bitno je očuvati stabilnost finansijskog sistema i njegov kapacitet da vraća strane dugove. MMF je suštinski predstavnik kluba poverilaca i njihovih interesa, i tu je početak i kraj njegove uloge. Ohrabrivanje rasprodaje državne imovine je mera kojom se taj cilj sigurnije ostvaruje, ali se njime nameće i neoliberalni ekonomski obrazac. Na kom nivou plata ili penzija ili na kom nivou bede će Srbija dugove vraćati nije problem MMF. Nema sumnje da je to lakše uraditi na nivou niskih ličnih primanja i niske budžetske potrošnje, pa je fokusiranost MMF na ograničenje plata i penzija apsolutno razumljiva.
Iako je teza o krivici ili „krivici“ MMF samo akademska tema, njeno otvaranje može poslužiti da se mesto i uloga MMF problematizuju ili bar objektiviziraju. To je istovremeno i tužna ilustracija problema nekompetentnosti, dezorijentacije i servilnosti, i ona otvara pitanja o stanju nacije kojoj je kontinuirano starateljstvo u svim oblastima, izgleda, neophodno. I na kraju, nije MMF proćerdao kredite i prihode od prodaje državne imovine, to je učinila Srbija sama, bez pomoći i pri čistoj svesti. Dug je stigao na naplatu, a sa njim i diskretni i civilizovani uterivač dugova.
Blog N. Katića
