Početna Tekstovi i kolumne Svedok Murta i Kurta

Murta i Kurta

1141
0
SHARE

Na samom poèetku našeg tranzicionog tumaranja, dok su oktobarske uliène vatre obasjavale zgrèena lica jakobinaca koji su otimali vlast samo za sebe, u vreme kada su se Despotovi tajkuni sakrivali u mišje rupe, drhteæi nad ukradenim kapitalom, nekoliko dana nakon preæutnog dogovora o saradnji tajne policije, mafije, oligarha i vrha DOS-a, bio sam meðu prvima koji je, uprkos neverici obiènog sveta, prozreo novu prevaru koja se sprema graðanima. Iskren da budem, nije bilo previše teško da se prozru prave namere lažnih reformatora koji su, opijeni podrškom graðana, poverovali kako æe njihova vladavina, podržana donacijama i povoljnim kreditnim aranžmanima meðunarodne birokratije biti dugoroèna i uspešna.

Dovoljno mi je bilo da pogledam na sve te folirante, neradnike i neznalice koji su, zahvaljujuæi istorijskom talasu graðanskog nezadovoljstva, sasvim sluèajno došli na državne funkcije koje im ne pripadaju. Tako je otpoèeo naš tranzicioni hod po mukama. Na državne funkcije dolazili su boljševici sa ulice, balavci bez ikakvog radnog i životnog iskustva, diletanti, psihopate i šarlatani koji su, videæi ko sve zauzima važne položaje u društvu, razvili pragmatiènu politiku koja se bazirala na opravdanju – ako može on, zašto onda ne mogu i ja. Iracionalni karakter kontrarevolucionarne vlasti doveo je na državne položaje najgore, pripadnike nekadašnjih opozicionih partijskih sekti, koji su ubrzali pljaèku sopstvenog naroda.

Odrasli na budžetskom principu veèitog prošenja tuðih para, ti grebatori, šibicari, malograðani i pozeri tranzicije razvili su takvu kiè ideologiju da je u društvu sve preko noæi bilo prefarbano u pink boju. Iz javnog života su proterani kritièari reforme, pošten i radan svet koji je na jedvite jade preživljavao, struènjaci koji nisu hteli da upadnu u postavljene Zamke i Klopke, dok su junaci postale silikonske pevaljke, glumci bez dobrog umetnièkog aranžmana, traèare voditelji televizijskih sapunica, politièke manekenke, ženstveni manekeni i gomila sportista koji su se jedva sporazumevali sami sa sobom.

Èitava ta reformska bratija postala je putujuæi cirkus koji je imao zadatak da zamajava naivno graðanstvo dok je pljaèka bila u toku. Mangupi iz njihovih redova hteli su da nas sve naprave budalama i da nam podvale praznu prièu o evropskim integracijama, umotanim u jeftine tabloidne perverzije džep – seta bez gaæica, dok je stvarni život opljaèkanog i osiromašenog naroda tragièno ponirao. Mere vrednosti postali su gangsteri, drolje, podvodaèi, pištolji, džipovi, BMW-i, politièari kriminalci i dileri transparentnih laži o boljem životu iz potrošaèke korpe.

Ono èega se moja generacija stidela, postalo je stil života koji se nametao mladima bez buduænosti. Naše devojke iz gimnazije nikada se nisu zabavljale sa fudbalerima, secikesama i politièarima jer ih je bilo sramota da budu u društvu tog polusveta. Danas istorijske liènosti postaju praznoglavi sportisti koji, usled rastuæe popularnosti, sami sebe ubeðuju kako bi baš oni mogli da vode i državu. Heroji sportskih arena postaju strip junaci, karikature naše politièke stvarnosti koji, dok biraèi sede zadovoljno u foteljama, verujuæi da æe u poslednjem napadu našeg drim tima za reforme pogodak pasti u poslednjoj sekundi i doneti bolji život bez velikog rada, zalaganja i odricanja.

Tim lažnim herojima naše tranzicije nude se naša prirodna bogatstva, verujuæi da æe nacionalni bardovi dostojanstveno braniti boje državne privredne reprezentacije, ali, nažalost, kada pokvareniji kajmanski igraèi brže operu ukradeni novac, veštije igrajuæi na balkanskom politièkom terenu, postaje konaèno jasno da njihova namera nije bila uopšte poštena jer su za proviziju od 20 odsto naše nacionalno blago hteli da preprodaju multinacinalnoj kompaniji koja ima dobre veze sa vladinom administracijom.

Blentavost nekog sportiste posebno dolazi do izražaja kada se poveže sa lokalnim gangsterima koji, manipulišuæi popularnošæu, pljaèka, recimo, poljoprivredna dobra za koja superstar nikada nije ni èuo. Kakve veze ima ubacivanje lopte kroz mrežicu sa ubacivanjem neplaæenog žita od seljaka u privatizovani silos? Zar mu baš treba taj opljaèkan novac? Zašto sve mora biti uprljano? Zašto se blamiraju na zalasku karijere? Jeste li primetili da su naši stari glumci poèeli sve više da glume u spotovima? Šta se ne može sakriti? Èak i oni glumci koji su nekada bili šarmantni u svojoj iskrenosti i naivnosti, danas su postali èangrizavi prepredenjaci koji napadno glupim spotovima pokušavaju da nas, kezeæi se veštaèki i na silu, ubede da što brže napunimo njihove privatne raèune.

Pošto je srpski film konaèno propao, ostarelim i gramzivim glumcima, usled nedostatka liène kreativnosti, jer su uvek nauèili da izgovaraju tuðe misli, nije preostalo ništa drugo nego da krenu u reklamiranje potrošaèkih dobara ili da se opredele da podrže, navodno radi viših nacionalnih interesa, odreðenu politièku oligarhiju koja na jednostavan naèin, pljaèkajuæi državnu kasu, uzima novac poreskih obveznika i troši za unapred propale filmske projekte tih glumaca. Film nije ni važan. Film više nije umetnost. Film je napadna marketinška kampanja koja pokušava u prazne glave potrošaèa da ubaci kartu za bioskop. Dovoljno je nekoilko perverznih scena, dosta psovke i prostakluka, glumci koji u svim filmovima isto izgledaju, iste gegove prave, iste bljuvotine izgovaraju, istim utokama pucaju i na isti naèin varaju publiku samo zbog toga što su ogromna budžetska sredstva potrošena za reklamiranje neèije liène sujete.

Kada se takvi filmski junaci stave u politièku kampanju nekog narcisoidnog zvekana, onda znajte da æe nam tapkaroši uvaliti falsifikovane karte za ulazak u svetlu evropsku buduænost. Još je Bulgakovu bilo jasno da glumci vole svaku vlast, pogotovu onu koja daje novac i nije èudno da danas režiseri naše bede uzimaju novac od onih oligarha koje su do juèe prezirali. Šta ima veze? Opušteno! Cool! JUL je – ful!

Makijavelisti ne gledaju na svet iz moralne perspektive. Sve je dozvoljeno što je korisno. Modernizam se sastoji u tome da na pravi naèin preðete na pobednièku stranu. Ništa lièno! Biznis je biznis! Ako pripadnike demokratske opcije zamene fašisti na vlasti – nema nikakvog problema da se nastavi sa zapoèetim projektom jer kiè ne poznaje umetnièka ogranièenja. Rasprava Èerniševskog o tome da li se treba opredeliti za Šekspira ili za kobasice postaje u svetu komercijalne zatupljenosti potpuno suvišna. Èemu Šekspir? Može li se on mazati po glavama biraèa? Kobasice su konkretne. Izvrsne su i ukusne. Svetske, a naše! Uz kobasice ne ide ni Šekspir, ali ni Èerniševski. Kobasice idu uz pivo. To lave! A uz pivo uvek ide glumac koji promoviše naš demokratski put u svetlu buduænost. Tranzicija protiv glumca nema ništa. Cirkuska šatra je dovoljno velika za zamajavnje biraèa.

Poslanicima je to dovoljno da proguraju legalno sve privilegije koje veæ uzimaju. Poslanici su takoðe glumci na istorijskoj pozornici. Lošom glumom prete da upropaste pozorišni komad koji je odavno napisan i traži samo one beskièmenjake koji æe imati dovoljno hrabrosti da igraju sami sebe.

Pošten svet se davno povukao iz te lakrdije. Ne može da uèestvuje u kolektivnom sprdanju. Još uvek ima onih vaspitanih koji, pre nego što otvore usta, dobro razmisle šta æe reæi èoveèanstvu na umoru. Ako želimo da se izvuèemo iz ovog lošeg filmskog scenarija gde smo veæ vekovima negativci, potrebno je samo da zamenimo glumce i napišemo novi scenario.

Ako Kurta neprestano zamenjuje Murtu a onda kada se kurtizam iživi nastaje neki novi murtizam, teško da možemo oèekivati da æemo opstati kao država i nacija u populaciji koja se sve više uveæava. Ako stvarno i iskreno želimo da preživimo moramo da se dekurtališemo Murte i demurtališemo Kurte. Nema druge! To je jedini naèin da se oslobodimo svih egocentriènih insajder – manijaka koji, bez obzira u èije ime otvarali usta, uvek izbacuju dovoljno gadosti da nam zagadi i zgadi tranzicioni život u ostavci.

Nije lako saèuvati sebe od Kurte i Murte. Nije lako sprovesti kurtamurtalizaciju javnog života da bi, napokon, ozdravili. Svako je odgovoran za sebe i prvi zadatak ozbiljnog politièara treba da bude detabloizacija samoga sebe. Što nekog interesuje vaš privatni život? Šta nas briga šta jede i šta pije Kurta kad veæina graðana jedva sastavlja platu sa penzijom? Zašto znatiželjni ne zaviruju u kontejnere ispred svojih kuæa i stanova da se bolje upoznaju sa komšilukom? Zašto paparaco ne uhvati na telu sirotinje mesta koja su davno izumrla od gladi? Zašto se ne naprave revije dronjavih i bednih?

Ko æe snimiti film o politièkoj pornografiji? Kad æe prostitutke da izgube sivu konkurenciju? Ko zna odgovor na sva ova pitanja? Kurta i Murta su sve veæ pokazali. Kurtamurtovanje je izgubilo izbore. Murtakurta su insajderi. Veæ viðeno. Optužuju kurtamurtaliste. Ne verujem više u plaæene spotove. Ugasite mutokurtoviziju. Sviæe novi san. Neka sjašu! Svedok

SHARE