Kandidat DOS-a i G17 plus-a na predstojeæim predsednièkim izborima izjavio je da je èovek Objedinitelj, kandidat svih graðana, koji æe nas, za razliku od drugih protiv-kandidata, uvesti u Evropu, umesto da ostanemo da živimo u mulju. Ako hoæemo da uðemo u Evropu, onda, pretpostavljam, moramo svi da glasamo za Objedinitelja svih graðana. Izbori su, praktièno, veæ završeni. Pobednik se unapred zna. Što rekoše nekada drugovi komunisti: izbori nisu ni potrebni, ako su dobro organizovani. Evo, ponovo se vraæa njihovo vreme. Nije ni èudo kad znamo da je predsednièki kandidat posle oktobarskog prevrata, kada su krizni štabovi partizanski upadali u preduzeæa, hvalio samoupravljanje. Danas je on ideolog neoliberalizma i reformi. Podržavan i hvaljen od meðunarodne finansijske birokratije, upozorava da æemo, ukoliko ga ne izaberemo, ostati da tavorimo u mulju.
Interesantno je da on za sebe tvrdi da je najbolje rešenje za Srbiju. Èovek koji je veæ potpredsednik Savezne vlade i koji uporno tvrdi da nije politièar i da se bavi samo ekonomijom neæe dozvoliti da se zaglibimo. Neobièno je da u razvijenim društvima neko tako nešto tvrdi za sebe. Takoðe, nije jasno kako neko ko je potpredsednik vlade i dugogodišnji visoki funkcioner jedne stranke, sada takoðe na vlasti, tvrdi da nije politièar i nije na vlasti. Da li je to ponovo ona ista prièa o višepartijskom sistemu bez partija, uokvirenom u savez socijalistièkog radnog naroda? Zar tu laž veæ nismo imali?
Nedavno sam uèestvovao u TV emisiji u kojoj me je visoki funkcioner G17 plus ubeðivao da ta nevladina organizacija nije u vladi. Iznenaðeni ste? Naime, on tvrdi da su u vladi pojedinci koji su, gle kakve sluèajnosti, pripadnici i nevladine organizacije. I tako nevladine organizacije i Vlada koraèaju rame uz rame u obeæane reforme, uporno nas ubeðujuæi da nisu politièari i da se ne bore za vlast. Na delu je, dakle, nova demagogija. Naravno, ne onako primitivno ogoljena kakva je bila u prošlom režimu. Reformatori su mnogo veštiji. Saraðujuæi više sa svetom, oni su brzo nauèili tehnologiju modernog vladanja. Na sve strane prièaju o demokratiji i graðanskim institucijama, ali su zadržali isti, partijski sistem upravljanja državom kakav je bio u vreme despota.
Ankete javnog mnjenja jasno pokazuju da je ogromna veæina graðana, èitavih 77,5 odsto, nezadovoljna i smatraju da se sistem uopšte nije promenio. Svakodnevne afere, traèevi, prisluškivanja i optužbe za zloupotrebe vlasti i muljanja izmeðu dve zaraæene strane interesuje samo 5,6 odsto graðana. Zar to ne pokazuje zrelost javnosti? Ostali graðani imaju važnije životne probleme i gledaju kako da se izvuku iz mulja. Sada im predsednièki kandidat, koji nije politièar i koji se ne bori za vlast, obeæava da æe, poentirati i da æe nas izvuæi iz mulja. Kako? Zašto to nije uradio do sada? Zar politièka koalicija kojoj pripada nije na vlasti skoro dve godine? Šta ga spreèava da sprovodi prave reforme? Svakodnevno se hvale da ih podržavaju svetski eksperti, dok sve više naših graðana ne pristaju da budu žrtva pogrešno koncipiranih i zapoèetih reformi.
Svega 6,3 odsto graðana tvrdi da živi bolje i slobodnije nego u prošlom režimu, svi ostali tvrde da žive gore ili isto kao pre. Zar je uspeh da živimo isto kao u vreme sankcija? Neka nam predsednièki kandidat objasni ko je kriv što smo još uvek u mulju? Zašto tonemo sve više? Zašto se širi apatija i beznaðe? Ko je odgovoran za to? Pošto diplomirani pravnik tvrdi da je ekonomista, jer je doktorirao politièku ekonomiju, onda je prirodno da ga upitamo ono što bi dobar student ekonomije želeo da sazna. Ne trebaju nam teoretski odgovori profesora politièke ekonomije, veæ konkretna rešenja potpredsednika vlade.
Teško je od mnoštva pitanja izostaviti neka, ali postaviæu samo najinteresantnija. Dakle, zašto je industrijska proizvodnja za prvih pola godine 2002 manja za 1,4 odsto nego u isto vreme prošle godine, kada su reformatori uveliko bili na vlasti? Zašto je spoljnotrgovinski deficit 2001 bio 2,93 mld $ i za 47,6 odsto je veæi nego u vreme sankcija? Zašto je spoljnotrgovinski deficit za prvih šest meseci 2002 veæ dostigao cifru od 1,576 mld $? Zašto su prodate tri cementare i nije pokrenuta graðevinska industrija? Zašto su porezi, takse i izdvajanja graðana za prvo polugodište 2002 godine porasli neverovatnih 187 odsto, dok su primanja porasla svega 38 odsto više nego lani? Zašto je najbolja firma u državi NBJ? Zašto se od graðana otkupljuju devize po kursu koji je 100 odsto manji od realnog kursa? Kako æe se zaposliti 809.000 nezaposlenih sa biroa rada? Gde æe se zaposliti 850.000 koji su tehnološki višak? Zašto je priliv direktnih investicija u 2001 godini bio samo 155 mil $, kad nama treba godišnje 3-5 mld $? Zašto nam je otpisan spoljni dug samo 51+15 odsto? Da li æe potpredsednik vlade podneti zahtev za ratnu odštetu od 100 mld $ zbog divljaèke NATO agresije? Zašto je prošle godine otvoreno svega 2.634 firme kad nama godišnje treba 50.000? Iz kojih prihoda æe graðani plaæati sve skuplji život? Na kraju, kako æe preživeti 74 odsto graðana koji žive na 1-2$ dnevno?
To su samo neka od pitanja na koje traže odgovore graðani Srbije. Morate, gospodo kandidati, da pronaðete rešenja. Vaše prostaèke svaðe i podmetanja više nikoga ne interesuju. Trebaju nam državnici koji imaju vizije i hrabrosti da nas izvuku iz mulja. Ne mogu nas spasiti oni koji stalno nešto muljaju, niti oni koji, umišljeni u svoju istorijsku misiju, izbegavaju stvarni život. Niko od njih nema snage da isuši naše moèvare, pa ni onaj koji sebe veæ vidi kao pobednika. Nismo na dobrom putu. To nije put u Evropu. Moramo da promenimo sistem. Neæemo da živimo u partijskoj državi. Ne smemo istoriju da vraæamo unazad. Dosta je bilo politbiroa, biroa, rezolucija i samokritike. Ne pristajemo da nam drugi odreðuju sudbinu. Graðani Srbije su zreli da sami izaberu najbolje. Ako ne sada, nekom drugom prilikom sigurno. Što pre, to bolje.
Vreme je da izaðemo iz mulja.
Uprkos svemu.
Beograd, 24.07.2002. god.
