„MREŽA ŠKOLSKIH DRUGARA“ U POLITIČKOJ ELITI SRBIJE

Piše: SLOBODAN ANTONIĆ

U proleće 2004. godine upoznao sam jednog ovdašnjeg političara, nešto mlađeg od mene (rođen je 1965). Bio je narodni poslanik, a ubrzo zatim postao je i ministar. Pričao mi je o načinima na koji se ulazi u vrh politike i o različitim ekonomskim mogućnostima koje takve pozicije pružaju. Jedna rečenica mi se urezala u pamćenje: „U ovom gradu nije važno koji fakultet si završio, ni ko su ti roditelji, pa čak ni kojoj stranci pripadaš. Najvažnije je s kim si išao u gimnaziju“.

On sam je pohađao Treću beogradsku gimnaziju (u Njegoševoj), ali je smatrao da bi mnogo bolju karijeru napravio da je išao u Petu gimnaziju (u Garašaninovoj ulici), ili još bolje u Prvu gimnaziju (u Cara Dušana). „Najčvršća prijateljstva se sklapaju u srednjoj školi“, objasnio mi je, „a u politici ili biznisu pouzdani prijatelji su bitni. Zato je važno u kojoj si gimnaziji bio“.

 

Ja sam išao u Desetu beogradsku gimnaziju i nikad iz tog ugla nisam posmatrao stvari. Desetu gimnaziju, koja se nije baš nalazila među elitnim beogradskim srednjim školama, odabrao sam zato što mi je bila udaljena samo pet minuta hoda od kuće. Priznajem da nisam baš imao mnogo drugova u njoj, a i one koje sam imao odavno sam prestao da viđam. Zato je moje iskustvo socijalne promocije bilo nešto drugačije od onog što sam ga upravo čuo od sagovornika. Ipak, setio sam se sociološke pojave zvane mreža školskih drugara (old boy network). Zato mi se razmišljanje ovog političara nije učinilo nezanimljivim. Kada je pak, pre godinu dana, opoziciona štampa počela da piše o ubrzanom povećanju prihoda firmi čiji su vlasnici dobri prijatelji predsednika Republike (Mrdić, 2009), setio sam se pomenutog razgovora. „Možda se može postaviti teza o ‘mreži školskih drugara’ u političkoj eliti Srbije?“, pomislio sam. „Moram to jednom pažljivije da ispitam“. Odluka našeg Društva da upriliči skup o elitama pružila mi je, eto, priliku da ovu tezu proverim.

„Mreža školskih drugara“ je britanski idiom koji označava socijalne ili poslovne veze koje postoje između nekadašnjih pitomaca uglednih privatnih škola, poput Itona (Eton), ili Oksforda i Kembridža (Oxford and Cambridge University). Te mreže omogućavaju njihovim pripadnicima lakši ulazak u elitu, ili lakši ostanak na elitnim pozicijama, bez obzira na pritisak konkurencije. U sociologiji, ovaj pojam se koristi kako bi se opisale privilegovane socijalne ili ekonomske transakcije unutar istih krugova elite, kao i načini isključivanja suparnika i održavanja tradicionalnih struktura moći (Browne, 2005:308).

Ovaj pojam se naročito koristi u sociološkim istraživanjima elite preko socijalnog zaleđa i obrazaca regrutacije njenih pripadnika. Ta istraživanja počivaju na ideji da je racionalna osnova „mreže školskih drugara“ socijalno-psihološka činjenica da zajednička društvena i obrazovna osnova omogućava koheziju svake grupe, pa i elitne i da se koherentnije grupe mogu bolje organizovati. A u borbama za moć i novac, kao i u svakoj drugoj borbi, organizovanije grupe su uvek u stanju da nadmaše slabije organizovane konkurente.

Jedan od klasičnih predstavnika ovog pristupa je Pol Feris i njegova knjiga Siti (Ferriss, 1962). Feris je istraživao „veze školskih drugara“ koje postoje među zaposlenima u finansijskom središtu savremene svetske privrede – u londonskoj četvrti Siti. Veliki deo finansijskog, a naročito berzanskog poslovanja počiva na usmenim obećanjima. Za to je veoma važno biti prepoznat kao deo zajednice, kao neko ko je „naš“ i stoga mu se može verovati. Tome služe znaci koji ulivaju sigurnost – isti žargon koji se koristi, istovetne fraze, akcenat, gestovi, način oblačenja, izraz lica, čak i vrsta šale… Feris pokazuje presudnost ličnih kontakta u karijeri finansijske elite Britanije, što je bila samo potvrda jednog ranijeg događaja. Naime, septembra 1957. izbila je afera sa prvorazrednim (najsigurnijim) vrednosnim papirima koji su kupovani samo dan pre nego što su banke podizale interesnu stopu. Javnost je tada saznala za „preklapajuće direktore“, ljude koji se nalaze u upravnim odborima više važnih ustanova. To im je davalo priliku da saznaju važne i poslovno korisne podatke. Ovim pitanjem pozabavili su se Lipton i Vilson u radu Socijalno zaleđe i veze «vrhovnih odlučilaca» (Lupton and Wilson, 1959). Proučavajući finansijsku elitu iz Sitija, oni su otkrili da se ona sastoji iz 23 porodična drveta, da potiče iz šest vodećih britanskih škola, i da to elitno jezgro daje 66 % direktora britanske centralne banke (Bank of England) i 43 % direktora ostalih banaka i kompanija iz Sitija (Lupton and Wilson, 1959).

Dakle, šest vodećih britanskih škola davalo je jezgro britanske finansijske i političke elite. Njihova lična prijateljstva, stečena tokom školovanja, omogućavala su stvaranje koherentnih grupa, a poznanstva i usvajanje opštih normi ponašanja jamčili su odbijanje spoljašnjih konkurenata, odnosno njihovo prepoznavanje i isključenje kao vansistemskih „uljeza“.

Sličnu funkciju imaju u SAD kako elitni univerziteti, poput Jejla (Yale), Prinstona (Princeton), Kornela (Cor­nell), Pena (Penn), Brauna (Brown), Harvarda (Harvard), tako i studentski klubovi („bratstva“) koji u okviru njih deluju. Jedan od najpoznatijih takvih klubova jeste družina „Lobanja i kosti“ (Skull & Bones), sa Jejla. Bratstvo (1) je osnovano 1832. godine i prima samo po 15 studenata u svakoj generaciji. Članovi se biraju iz redova onih koji najviše obećavaju, dakle, ne samo među decom iz bogatih porodica, već i među najistaknutijim aktivistima Političke unije Jejla. Mlađi članovi kluba, kroz posebne rituale inicijacije dokazivanja privrženosti, stiču osećaj pripadanja zajednici i međusobne bliskosti. Obaveza članova je da se ne hvale pripadnošću bratstvu,² a samo društvo retko ima više od 800 živih članova (trenutno se procenjuje da ih ima oko 500). Članovi se međusobno potpomažu u osvajanju najviših društvenih pozicija – od predsednika, preko šefova kabineta, sudija Vrhovnog suda, direktora velikih kompanija, do senatora i kongresmena.

Smatra se da su bratstvu „Lobanja i kosti“ pripadali američki predsednici Vilijam Taft (William Taft; bio predsednik 1909-1913),³ Džordž Buš stariji (George H. W. Bush, predsednik 1989-1993), Džordž Buš mlađi (George W. Bush, predsednik 2001-9), jedan od Rokfelera (Percy Avery Rockefeller, živeo 1878-1934), senator Džon Keri (John Kerry, trenutno predsednik Komiteta za spoljnu politiku Senata SAD), osnivač magazina „Tajm“ (Time) Henri Lus (Henry Luce, živeo 1898-1967), diplomata i ministar trgovine u vladi predsednika Trumana, Averel Hariman (Averell Harriman), sudija Vrhovnog suda 1958-1981 Poter Stjuart (Potter Stewart), glavni Obamin ekonomski savetnik Ostan Gulzbi (Austan Goolsbee), itd.⁴ Predsednik Buš (mlađi) je, svojevremeno, imenovao pet članova kluba iz svoje generacije na visoke položaje u administraciji,⁵ a istorijski vrhunac bratstva smatra se trenutak kada su se za mesto predsednika SAD, 2004. godine, takmičila dva člana kluba – Džordž Buš i Džon Keri.

U Srbiji zasada ne postoje elitni školski ili studentski klubovi, pa ni elitne škole i fakulteti, u onom smislu u kome su to Iton ili Jejl – dobri, skupi i namenjeni prvenstveno deci iz više i visoke klase. Ipak, neke beogradske gimnazije, kao što su Prva, Peta ili Treća, na glasu su kao elitne. Njih su, tokom socijalizma, pohađala deca iz tadašnje više i više srednje klase (koju čine političari, stručnjaci i menadžeri), a čiji su pripadnici bili usredsređeni u jezgru Beograda. No, ove škole su se razlikovale od elitnih u Britaniji ili SAD, po tome što se nije plaćala visoka školarina i što se nije živelo u kampu, već kod roditelja. To je donekle slabilo osećaj vlastite izdvojenosti i isključenosti drugih, koji se javlja u elitnim britanskim ili američkim školama. Bez obzira na to, prijateljske veze koje se na tom uzrastu uspostavljaju mogu biti trajne i jake. Karakterističan slučaj je sadašnji predsednik Republike, i njegovo okruženje. O tome će više reči biti u narednom odeljku ovog rada. Boris Tadić (1958) je, kao sin stručnjaka (oba roditelja su bili doktori nauka), odrastao u jezgru Beograda, na Dorćolu.⁶ Završio je osnovnu školu „Pero Popović Aga“ (danas OŠ „Mihailo Petrović-Alas“), u Gospodar Jovanovoj ulici.⁷ Zatim je išao u Prvu beogradsku gimnaziju, takođe na Dorćolu. U njegovoj generaciji, ovu školu je pohađao i Nebojša Krstić (1957), današnji njegov zvanični savetnik za medije. U generaciji iza njih nalazile su se sestre Bobić, Zorica i Mirjana (1959; prva je danas ambasador Srbije u Unesku, a druga poznata novinarka). Tadić se posle diplomiranja, vratio u Prvu beogradsku gimnaziju, gde je predavao psihologiju. Među njegovim poznatijim učenicima je Vuk Jeremić, današnji Ministar spoljnih poslova. Jeremićeva baba, Sadeta Pozderac, bila je, svojevremeno, direktorka Prve beogradske gimnazije, a Vuk je, prema nekim napisima u štampi (E.P. 2007), bio jedan od Tadićevih omiljenih učenika. Tako je Prva gimnazija spojka, koja, na izvestan način, povezuje Tadića i neke od njegovih najbližih saradnika.

Nebojša Krstić je bio član Idola, jedne od najpopularnijih beogradskih muzičkih grupa. Tu se sprijateljio sa Srđanom Šaperom (1958), današnjim članom Predsedništva Demokratske stranke i prvim čovekom Tadićevog političkog marketinga. Šaper, čiji su roditelji takođe pripadali klasi stručnjaka (otac je bio univerzitetski profesor, a majka srednjoškolski nastavnik), nije išao u Prvu, već u Treću beogradsku gimnaziju (tadašnju Osmu). Ipak, prijateljstvo sa Krstićem, povezalo ga je sa Borisom Tadićem. Tadić, Krstić i Šaper učlanili su se u Demokratsku stranku 1990. godine, odmah po njenom osnivanju. Tadić je, tokom devedesetih, sve više počinjao da se bavi politikom, Šaper marketingom⁸ , dok je Krstić radio kao lekar, ali i učestvovao u marketinškim poslovima. Tokom dvehiljaditih i Krstić će sasvim napustiti lekarstvo i profesionalno se posvetiti samo marketingu i politici.

Marketing i politika povezali su Šapera, a onda i Krstića i Tadića, sa Draganom Đilasom, današnjim gradonačelnikom Beograda i članom Predsedništva Demokratske stranke. Đilas nije generacija sa Tadićem, Krstićem i Šaperom (rođen je 1967). Ali, i on je odrastao u Beogradu, gde je završio Zemunsku gimnaziju.⁹ Iako, zvanično, tek 2004. pristupa Demokratskoj stranci, on je politički poznat od 1992. kao vođa studentskih demonstracija protiv tadašnjeg režima. Đilas se, devedesetih, takođe profesionalno bavi marketingom i medijima u preduzeđu Ovation advertising d. o.o. (10)

Đilas i Šaper, prema pisanju štampe, osnovni kapital su stekli preprodajom vremena za reklame državne televizije, još početkom dvehiljaditih. Oni su poslovali tako što su, zahvaljujući političkim vezama i poznanstvu sa direktorima RTS, unapred, za celu godinu, uz ogroman popust, otkupljivali svo reklamno vreme – kako za ekonomski, tako i za politički marketing. A onda su ga preprodavali pojedinačnim kupcima po višestrukim cenama. Sredinom decenije Đilas je tako zarađeni novac počeo da ulaže u TV produkciju, prodajući svoje emisije, opet zahvaljujući političkim vezama, prvenstveno državnoj, ali i drugim televizijama. Ono što je zajedničko za marketinško poslovanje Đilasa, Šapera i Krstića, jeste posredništvo njihovih marketinških agencija između najvećih domaćih i stranih kompanija koje žele da se oglašavaju, i televizijskih i radio stanica, štampe i interneta, gde se objaljavljuju oglasi. Tu je, takođe, i organizacija promotivnih kampanja za domaće i strane klijente i, možda još važnije, lobiranje u političkim strukturama za interese svojih klijenata. Danas Đilas i Šaper, pored zakupa vremena na televizijama s nacionalnom frekvencijom, kontrolišu i zakup prostora na regionalnim televizijama i u štampanim medijima. „Biti blizak vlasti odnosno imati na svojoj strani osobe koje mogu da završe različite poslove cilj je svake velike kompanije, pa ni svesno preplaćivanje poslova koje bi neke manje agencije uz isti nivo kvaliteta sigurno obavile po nižoj ceni, nije veliki trošak kad se uzme u obzir potencijalna korist. Izvestan problem predstavlja i to što se u nizu klijenata tri velike marketinške kompanije nalaze i neke državne ustanove čime se zapravo direktno i u većem broju slučaja nepotrebno odlivaju sredstva poreskih obveznika“ (Radinović, 2010).

Koliki je novac u ovom polju javnosti vidi se iz podataka koje daje AGB Nielsen Media Research (Trendovi, 2009). Prema njima, strane i domaće kompanije uložile su, 2008. godine, u marketinške kampanje u Srbiji 215 miliona evra. Od toga je 60% potrošeno na TV oglašavanje, 4% na radio marketing, 20% na oglase u štampi, a ostatak je otišlo na internet i uličnu reklamu (Radinović, 2010). Kao što se vidi iz tabele 1, Dragan Đilas i Srđan Šaper, do sredine ove decenije, preuzeli su lavovski deo prihoda u ovoj oblasti. Danas Dragan Đilas, preko svojih medijsko-marketinških firmi, kontroliše zakup većeg dela reklamnog vremena na nacionalnim i regionalnim televizijama.

Tabela 1

Udeo u poslovnom prihodu na tržištu reklama Srbije (u procentima)

Godina	Dragan Đilas	Srđan Šaper	Ostali	Ukupno
2003.	25	14	61	100
2004.	63	17	20	100
2005.	68	18	14	100
2006.	72	20	8	100
2007.	78	19	3	100

Podaci prema navodima iz štampe (Kalimero, 2008; Vlahović, 2009)

Prekretnica je bila 2004. godina, kada je Đilas preuzeo najveći deo poslova koje su do tada držale marketinške agencije „Ogilvi“ i „Spektra“, Vladimira – Bebe Popovića (Stanić, 2008). Potpuno je jasno da je ovaj poslovni obrt usledio kao rezultat političke promene. Naime, u prvoj polovini 2004. godine vladu Zorana Živkovića, u kojoj je Beba Popović bio siva eminencija, zamenila je vlada Vojislava Koštunice, a Boris Tadić je pobedio na izborima i stupio na dužnost predsednika Republike.

Počev od 2004. godine, marketinške firme Đilasa, Šapera i Krstića, beleže vrtoglavi uspon u prihodima. Tako, kompanija Multikom group d.o.o. Beograd (osnovana 2004), čiji je Đilas jedan od suvlasnika, (11) od 2005. do 2009. zabeležila je povećanje neto dobiti od 800%, a poslovnog prihoda 2.300% (vidi tabelu 2). Ova nesrazmera se objašnjava iznenadnim povećanjem prikazanih rashoda, što je rodilo sumnju o mogućem lažnom prikazivanju podataka, radi izbegavanja plaćanja poreza (Radinović, 2010).

Tabela 2

Poslovanje agencije Multikom group

Godina	Posloeni prihod	Porast	Neto dobit	Porast	Zaposleni	Porast
2005.	3.100.000.00	100	56.624.000,00	100	/	/
2006.	4.087.178.000,00	131.844	256.056.000,00	452	/	/
2007.	6.198.455.000,00	199.950	637.732.000,00	1.126	116	100
2008.	7.157.698.000.00	230.893	498.432.000,00	880	128

Podaci preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre (12)

Prema podacima iz štampe (Kalimero, 2008), ćerka Multikoma, „Dajrekt medija“ (Direct Media) ostvarila je, 2004. godine, porast u poslovnom prihodu, u odnosu na prethodnu, 2003. godinu, od neverovatnih 534 % (413.467.000, prema 77.406.000 dinara). Zatim sledeće godine, u odnosu na 2003, prihod (2.255.205.000 dinara) je bio 2.913% veći, a 2006. čak 4.460% veći nego 2003. (iznosio je 3.452.711.000 dinara). Tu se jasno vidi koliku je prekretnicu u poslovnom uspehu Dragana Đilsa predstavljala 2004. godina. Teško je tu prekretnicu ne povezati sa političkim promenama koje su se te godine dogodile u Srbiji. Naime, „Dajrekt medija“ je firma koja radi marketing za velike državne firme, kao što su „Telekom Srbija“ „Dunav osiguranje“, DDOR „Novi Sad“, „Jugopetrol“, NIS i mnoge druge (Vlahović i Brkić, 2008). Jasno je da je dobijanje marketinških poslova za ove firme tesno povezano sa odlukama njihovih poslovodstava, koje imenuju upravo politička tela.¹³

Druga Đilasova firma, Emotion Production d.o.o (gde Multikom zvanično ima 49% vlasništva), poznata je po proizvodnji emisija kao što su „Veliki Brat“, „48 sati svadba“, „Menjam ženu“ i ostali rijaliti šou-programi. Njeno poslovanje (tabela 3) takođe odlikuje brzi porast prihoda i čudna fluktuacija neto dobiti (zbog velike promene u rashodima). I ovde se vidi koliko veza sa vlašću obezbeđuje porast poslovanja. Naime, poslovno najuspešnija produkcija Emoušna, „48 sati svadba“, emituje se godinama upravo na državnoj televiziji.

Tabela 3

Poslovanje agencije Emotion Production

Podaci preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre¹⁴

Kompanija McCann Erickson d. o. o. je u stopostotnom vlasništvu Srđana Šapera, a klijenti su Telekom Srbija (od 2008),¹⁵ Tigar, Tarkett, Porsche Leasing, Demokratska stranka, Pharma Swiss, JKP Parking servis, Eurobank EFG, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Komon Sens, Koncern za proizvodnju i promet zdrave hrane Bambi a. d. Požarevac, Zepter banka, Interex, Klinički centar Srbije, Opština Palilula, Luka Beograd, Imlek, Bambi, Verano Motors, (prema svojevremenoj prezentaciji na sajtu kompanije, koja je zatim uklonjena;’⁶ Radinović, 2010). Ova kompanija je deo McCann Erickson Grupe, koja je takođe u vlasništvu Srđana Šapera, koju još čine i agencija za planiranje i zakup medijskog prostora – Universal McCann, agencija za odnose sa javnošću – McCann Erickson Public Relations i specijalizovana agencija za organizaciju događaja i promocija – Momentum.¹⁷ McCann Erickson je, kao što se vidi iz tabele 4, između 2005. i 2006. upetostručio svoj poslovni prihod, a između 2007. i 2008. povećao broj zaposlenih za 50% (i ovde su se odjednom javili tako veliki rashodi, da prijavljena neto dobit, iz čudnih razloga, nije pratila ove vanredne poslovne uspehe).

Tabela 4

Poslovanje agencije McCann Erickson d.o.o. Beograd

Godina	Poslovni prihod	Porast	Neto dobit	Porast	Zapo-speni	Porast
2005.	200,115.000,00	100	62.522.000,00	100	/	/
2006.	1.026.500.000,00	513	23.528,000,00	37	/	/
2007.	1.154.762.000,00	577	42.065.000,00	67	62	100
2008.	939.072.000,00	469	40.618.000,00	65	93	150

Podaci preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre¹⁸

Druga firma Srđana Šapera, čije ćemo poslovanje prikazati (tabela 5), jeste Universal McCann d. o. o, koja se bavi „planiranjem i zakupom medijskog prostora“. Ova firma je, između 2005. i 2008, svoj poslovni prihod povećala neverovatnih 52 puta, a neto dobit 43 puta! Pri tome je njen poslovni prihod, za 2008. godinu, dvostruko veći od prihoda kompanije McCann Erickson, y kojoj radi sedam puta više zaposlenih. Jasno je da je reč o posredničkim poslovima ogromne vrednosti koji se sastoje prvenstveno u transferu (preprodaji) resursa, za šta je dovoljan mali broj zaposlenih. Politička pozicija vlasnika firme, u tim transferima, svakako da nije beznačajna. „Osnovna zamerka i sumnja u sukob interesa proizilazi, ne iz toga što privatni biznismen Srđan Šaper uspešno razvija posao svoje kompanije, već što on te poslove dobija zahvaljujući pozicijama u vladajućoj Demokratskoj stranci odnosno od stranačkih ljudi iz velikih javnih preduzeća i institucija čime se troše sredstva građana, ali i zbog toga što velike strane kompanije angažuju njegove agencije kako bi imdirektno dobile konekciju sa vrhom vlasti Srbije, a što predstavlja potencijalnu korupciju na najvišem nivou“ (Radinović, 2010).

Tabela 5

Poslovanje agencije Universal McCann d. o. o. Beograd

Godina	Poslovni prihad	Porast	Ieto dobit	Porast	Zaposleni	Porast
2005.	3.585.000,00	100	2.005.000,00	100	1	/
2006.	493.077.000.00	1.375	39,566.000,00	1.973	1	/
2007.	913.777.000,00	2.549	36.088.000,00	1.800	13	100
2(108.	1.870.179.000.00	5.217	N5.932.000,00	4.286	26	200

Podaci preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre¹⁹

Nebojša Krstić je od 1997. godine, vlasnik marketinške agencije Nova Young & Rubicam d. o. o. Beograd, odnosno Nova Communications d. o. o. Beograd. Na sadašnjoj zvaničnoj prezentaciji agencije²⁰ kao klijenti kompanije se navode Erste Bank, Rauch, Hyundai, DHL, Colgate, Milka, Xerox, Centar za integraciju mladih, Crveni krst, a ranije je kao klijent stajalo i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.²¹ Ova kompanija je, kao što se vidi iz tabele 6, između 2005. i 2008. uosmostručila svoj poslovni prihod (madaje neto dobit pala za 90 % [?!], što znači da je na prihod od 2 miliona evra plaćen porez na manje od 6 hiljada evra dobiti!).²²

Tabela 6

Poslovanje agencije Nova Communications d. o. o. Beograd

Godiia	Posloenč pršod	Porast	Neto dobit	Porast	Zaposle-ni	Porast
2005.	24.754.000,00	100	5.338.000,00	100	1	I
2006.	129.338.000,00	522	8.227.000,00	154	/	/
2007.	146.447.000,00	592	8.836,000,00	165	13	100
2008.	199.142.000.00	804	534.000.00	10	11	85

Podaci preuzeti sa sajta Agencije za pržredne registre (23)

Na kraju, zanimljivo je pogledati i poslovanje advertajzing agencije Lowe Idols & Friends d, o. o. Beograd (tabela 7). U jednom reklamnom prikazu ove agencije kaže se: „Agenciju su 1990. godine osnovali Branimir Dimitrijević Tucko, Srđan Šaper i Nebojša Krstić, prijatelji i članovi benda Idoli. (…) Na čelu agencije sada se nalazi Branimir Dimitrijević Tucko, filmski i TV reditelj, autor brojnih projekata, kratkih filmova, preko 300 reklama i muzičkih spotova i čovek koji stoji iza koncepta grupe Idoli. (…) Internacionalni i domaći klijenti su: Unile­ver, Johnson&Johnson, Elektrolux, Coca-Cola, Henkel, Telekom Srbije, Bramac, CIGT (…). Olja Bećković je kreativni direktor“.²⁴ Na zvaničnoj internet prezentaciji²⁵ kao klijenti kompanije pominju se još i Državna lutrija Srbije, Bilje Borča i Stara planinska riznica.

Tabela 7 Poslovanje agencije Lowe Idols &Friends d.o. o. Beograd
Godina	Pospovni prihod	Porast	Neto dobit	Porast	Zapo-sleni	Porast
2005.	26.670.000,00	100	3.784.000,00	100	1	1
2006.	317.725.000.00	1.191	50.875.000,00	1.344	1	1
2007.	711.066.000,00	2.666	6.280.000,00	166	22	100
2008.	459.043.000,00	1.721	21.154.000,00	559	26	118

Podaci preuzeti sa sajta Agencije za pržredne registre (26)

Poslovanje ove agencije ne razlikuje se od prethodno analiziranih slučajeva. I Lowe Idols & Friends je za samo godinu dana, između 2005. i 2006, udvanaestostručila poslovni prihod, da bi ga sledeće godine još udvostručila. Neto dobit je takođe neobično fluktuirala,²⁷ ali je 2008. ipak bila pet puta veća nego 2005. godine. Zanimljivo je da je, sredinom decenije, zvanična kreativna direktorka ove firme bila Olja Bećković (na sadašnjoj internet prezentaciji Lowe Idols & Friends njenog imena više nema). Bećkovićeva (1964, Beograd) je autorka vrlo uticajne političke emisije „Utisak nedelje“, iza koje stoji nezavisna produkcija (PG Mreža) i koja se emituje na jednoj od komercijalnih televizija, sa nacionalnom frekvencom (B92). To znači da se ova emisija finasira prvenstveno od emitovanja TV reklama. Tako se u toj emisiji reklamira Mobilna telefonija Srbije, sa spotovima koje je snimila upravo agencija Lowe Idols & Friends, u kojoj je Bećkovićeva (bila) kreativna direktorka, pri čemu je gost, recimo, Nebojša Krstić, osnivač iste agencije, ali sada u funkciji savetnika Predsednika republike za medije, dakle predsednika vladajuće stranke sa odlučujućim uticajem na to ko će biti na čelu Telekoma, odnosno Mobilne telefonije Srbije. Svako ko makar elementarno razume prirodu ovih poslovno-političkih veza ne može a da se ne zapita o kakvoj novinarskoj objektivnosti u emisiji sa takvom pozadinom uopšte može da bude reč?

Nakon pregleda ovih podataka teško je poreći da političke pozicije vlasnika navedenih kompanija nisu bile važne za njihov poslovni uspeh. Naravno, ne može se sva poslovna uspešnost Šapera, Đilasa ili Krstića objasniti samo njihovim političkim pozicijama. Ali, malo je sumnje da, u ambijentu tipičnog političkog kapitalizma (Veber, 1976:131) koji danas vlada u Srbiji, spektakularni uspesi njihovih kompanija nisu bili u tesnoj povezanosti sa dolaskom na vlast i, zatim, sukcesivnim proširivanjem moći, njihovog glavnog političkog pokrovitelja.

Za simetriju poslovne fluktuacije i političkog uspeha nije bez značaja ni karakter osnovne delatnosti navedenih kompanija. Većina njih su vezane za marketing – delatnost koja je važna stavka rashoda savremenih preduzeća, pogotovo velikih brendova. Međutim, marketing je upravo ona oblast koja najviše zavisi od poslovodstva. Tačnije, procena neophodnosti marketinškog nastupa i odluka o angažovanju konkretne marketinške agencije prvenstveno zavise od rukovodilaca firme. Kao što je već dobro primećeno, odluke velikih državnih monopolskih firmi – poput NIS-a, da uopšte treba da se reklamiraju na tržištu, kao i odluke koje agencije će biti angažovane, ne mogu se nekad drugačije objasniti do snažnim političkim i ličnim uticajima na odlučioce. U uslovima kada je firma u državnom vlasništvu, njeni poslovodni odlučioci direktno su zavisni od političkih struktura. Stoga oni teško da mogu da ignorišu političke i lične zahteve kojima su izloženi. Pogotovo ako ti zahtevi imaju veze s vrhom državne vlasti, odnosno s samim vrhom vladajuće stranke.

Kao i u drugim društvima, i u Srbiji, pri vrhu socijalnog sistema, postoje fine mreže političko-poslovnih veza i prijateljstava. Te mreže su različite i često sastavljene od međusobno konkurentnih klika. Ipak, mada se uvek zasnivaju na interesima, njihova inicijalna socijalna osnova često nije u vezi sa ciljno-racionalnim karakterom ekonomske delatnosti. Ona može počivati na zemljaštvu, prijateljstvu iz škole, ili poznanstvu uspostavljenom na mestima statusnog okupljanja (tenis, golf, mondenska letovališta itd). Za aktere koji su spominjani u ovom radu – od predsednika Republike, do autorke „Utiska nedelje“, zajedničko je da potiču iz istog socijalnog, statusnog i kulturnog miljea. Svi su oni „beogradska deca“, mahom iz više srednje klase, oni su generacijski bliski, što znači da su pohađali iste škole, izlazili na slična mesta za zabavu, ili se družili u sličnim kulturnim krugovima. Sve je to omogućilo njihovo brzo međusobno „prepoznavanje“ i „konektovanje“ – čak i onda kada nisu išli u istu gimnaziju. Ako pojam „mreže školskih drugova“ ne shvatimo bukvalno, već u širem, sociološkom smislu – kao upostavljanje mreže ljudi koji su potekli iz istog socijalnog i kulturnog miljea i koji su uspešno privilegovali važne soccjalne ili ekonomske transakcije – onda se taj pojam sasvim prikladno može primeniti u analizi viših spratova srpskog društva.

Naravno, ta mreža je, u srpskom slučaju, daleko uža i slabija nego ona koju nalazimo u središnjim društvima današnjeg svetskog sistema. Dakle, u onim društvima u kojima gornje klase uživaju višedecenijski, pa i stoletni kontinuitet. U Srbiji je sadašnja gornja klasa – ne samo u smislu posednika ekonomskog, već i kulturnog i socijalnog kapitala – obrazovana tek srazmerno nedavno (Antonić, 2009). Ona tek uspostavlja svoje obrasce regrutovanja, svoju unutrašnju kulturu i svoje statusne simbole. Srbija, tako, još nema škole i fakultete koji su sigurna ulaznica u društveni vrh – barem u onom smislu u kome ta regrutacija funkcioniše u SAD ili Britaniji. Ali, nešto od tamošnjih tipičnih modela ponašanja vidimo i ovde – ekskluzivizam, elitističko partnerstvo, kodno prepoznavanje, razdeoba privilegija, hijerarhijska solidarnost…

Stoga se može reći da teza o „mreži školskih drugova“ u političko-poslovnim vrhovima srpskog društva nije bez osnova. U konkretnom slučaju koji smo analizovali, ta teza nije potvrđena u onom bukvalnom smislu u kome se ona izvorno isčitava. Jer, od pominjanih aktera, samo Tadić i Krstić su išli u istu školu. Pri tome treba imati u vidu da je Krstićev poslovni uspeh ipak najograničeniji (ako ga poredimo sa Šaperom, a naročito sa Đilasom).²⁸ Školska bliskost, u ovom slučaju, očigledno nije bila direktno srazmerna sa ekonomsko-političkim postignućem. Ali, teza o „mreži školskih drugova“ i nema ambiciju da hoće da objasni celokupan uspeh pojedinih aktera. Ona samo ukazuje na važnu stepenicu u kolektivnom usponu jedne grupacije socijalnih aktera. A to je zajednički kulturni ambijent njihovog školovanja i odrastanja.

Rajt Mils (1964) je, opisujući američku elitu, ukazao da je najvažniji trenutak karijere njenih pripadnika dola-zak u priliku da mogu da odlučuju o antažovanju kapitalnih resursa. Najlakši način da zaradite veliki novac jeste da dobijete priliku da raspolažete s velikim novcem – bilo kao bankar, političar ili general zadužen za nabavke (Mils, 1964). Teza o „mreži školskih drugova“ upravo hoće da objasni kako su socijalni akteri došli u tako važnu priliku. Zato je ona sociološki važna i heuristički plodna.

Ova teza, primenjena na srpski socijalni i politički kontekst, može da pomogne u objašnjavanju i razumevanju nekih važnih pojava. Poslovni uspeh i lično bogatstvo jedne grupacije u srpskoj eliti ne može se razdvojiti od politike, ali i od socijalno-psihološke koherentnosti same grupacije. Ako Veberov koncept političkog kapitalizma objašnjava značaj prvog činioca, onda teza o mreži školskih drugara objašnjava nastanak i delovanje drugog. U tom drugom činiocu nalazimo elemente statusne samosvesti, ali i koordinisanja, formalnog i još više neformalnog. Naravno, ta koordinacija, kao što to objašljava Mils (1964) nije stabilna, totalna i trajna. Zato se ova teza ne može diskavlifikovati kao još jedna „teorija zavere“. Kao analitički koncept, „mreža školskih drugara“ je važno sociološko sredstvo u nastojanju da se opišu i objasne neki od značajnijih političkih i socijalnih procesa u savreme-nom društvu. U tom smislu, upravo kao doprinos opisivanju i objašnjenju burnih procesa čiji smo svedoci u Srbiji, ova koncepcija, očigledno, može biti korisno upotrebljena.

Napomene

* Filozofski fakultet, Beograd

** Ovaj referat je deo rada na projektu br. 149005 koji se radi na ISI FF (rukovodilac Sreten Vujović), uz novčanu potporu Ministarstva nauke Republike Srbije.

1 Do 1991. članovi kluba su bili samo muškarci.

2 Do sedamdesetih godina 20. veka, članstvo u klubu je bilo javno, ali sada se o njemu ne govori. Na pitanje koje je Džordžu Bušu postavio novinar američke TV mreže En-Bi-Si (NBC), Tim Rasert (Tim Russeti), tokom kampanje Buš-Keri – „Obojica ste pripadali Lobanji i kostima, tajnom društvu?“, Buš je sa smeškom uzvratio: „To je previše tajna da bi se o tome govorilo“ (http://www.youtube.com/watch?v=iiisokDGbfA). Kerijev odgovor na pitanje istog novinara-„Obojica ste bili članovi Lobanje i kostiju, tajnog društva sa Jejla, šta nam to govori?“, bio je, takođe sa smeškom: „Mmmm… ne mnogo, pošto je to tajna“ („Uhh… Not much ^Lcause it’s a secret“). „Postoji li tajno rukovanje? Neka tajna šifra? …322 je tajni broj?“, nastavio je da zapitkuje Rasert. „To je sve tajna, ali jedna stvar nije tajna, a to je da se ne slažem sa pravcem u kojem ovaj predsednik vodi zemlju, mi možemo bolje i ja nameravam to da učinim“ (http://www.youtube.com/watchv=OyOF7I3wOD4&feature=re1 ated). Ovi odgovori su bili inteligentan način da se ne kaže neistina, a da se čitava priča o uticaju bratstva ipak predstavi kao još jedna teorija zavere.

3 Taft je, inače, bio sin jednog od osnivača kluba, Alfonsa Tafta (Alphonso Taft, docnije ministar rata) i jedini američki predsednik koji je, uz tu dužnost, obavljao i funkciju predsednika Vrhovnog suda.

4 http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Skull_and_Bones_members; takođe http://en.wikipedia.org/wiki/Sku ll_and_Bones

5 Recimo, Robert Mekalam (Robert D. McCallum. Jr.) je 2001. postavljen na mesto pomoćnika državnog tužioca SAD.

6 Tadić se seća svog odrastanja na ulicama Dorćola: „Pošto sam odrastao na Dorćolu, morao sam da završim i tu školu. Bio sam uvek lošiji u boksu nego na parteru. Dobijao sam i davao batine. Imao sam sjajnu tehniku obaranja i uvek sam se uzdao u nju. Sve dok nisam oborio čoveka od recimo 100 kilograma a ja sam imao oko 60, i posle toga se loše proveo. Od tada se više nisam uzdao u tehniku. Dobro je da prođete školu ulice. Određena doza mangupluka čini vas celovitim.“ Na pitanje da li ima ožiljke iz tog vremena odgovorio je da ima „tri ozbiljna ožiljka, ali su dobro sakriveni“ (navedeno u Grujić, 2006).

7 Oni koji su završili ‘Đuru’ ili ‘Baruh'“, druge dve dorćolske škole, kaže se u jednom internet članku „nikada se nisu ubrajali u prave Dorćolce, bar ne u očima ovih iz ‘Age'“ (Irina Marković, „Dorćol dušu izgubiti neće!“, http://dorcoleternity.forumi.biz/projekat-arhiva-dorcol-f4/clanak-o-dorcolu-yellow-cab-tll.htm).

8 Šaper je, početkom 1990-ih, radio kao kreativni direktor i reditelj u agencijama Ogilvy & Mathera, Saatchi & Saatchi i Idols & Friends, a 1997. godine pristupa agenciji McCann Erickson, nakon čega otvara marketinšku agenciju u Beogradu, Skoplju i Podgorici. Trenutno se nalazi na čelu MsSapp Grupe, u okviru koje posluje petnaest agencija u pet zemalja jugoistočne Evrope (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija). Sve agencije, članice ovog sistema, su deo međunarodne komunikacione grupacije McCann Worldgroup. McCann Grupa danas radi marketikg u Srbiji za klijente kao što su Koka-kola, Raiffeisen banka, L’Oreal, Carlsberg Srbija, Nestle, Telekom Srbija, Bambi-Banat, Strauss Adriatic itd.

9 U Đilasovom zvaničnom životopisu ne kaže se koju je gimnaziju on završio http://www.ds. rs/i n dex.php?option=com_content&task=view&id=3O5&Itemid=178), a ovaj podatak dugujem Dijani Vukomanović (koja je išla u istu gimnaziju). Na stranici Vikipedije, posvećenoj ovoj školi, kaže se da su u nju, od aktuelnih političara, išli i Mlađen Dinkić i Aleksandar Vučić (http://sr.wikipedia.org/sr/????????_?????????). Međutim, na Vikipedijinoj stranici posvećenoj Devetoj beogradskoj gimnaziji, kao i na zvaničnom sajtu Devete gimnazije, tvrdi se da su Dinkić i Đilas išli u tu školu (http://sr.w ikipedia .org/sr/Deveta_beogra dska_gim nazija; http://w ww. de veta-gimnazija.edu.rs/uspesni_ucenici.html). Po svedočenju Vukomanovićeve, Vu-čić je ipak išao u Zsmunsku gimnaziju. Tako su se, zapravo, na izborima za gradonačelnika Beograda, 2004. i 2008. godine, takmičila dva bivša đaka Zemunske gimnazije – Đilas i Vučić.

10 Danas je ovo preduzeće, od preko stotinu stalno zaposlenih, u suvlasništvu Dragoslava Ilića, koji je suvlasnik i Đilasovog Multikoma. Đilas je ranije imao udeo i u Kompaniji MD International iz Praga, „Prema finansijskom izveštaju koji je 2004. godine podnela ta kompanija, njen profit je bio 21.700 evra, pa je Đilas sa tadašnjim udelom od 28,55 odsto zaradio samo 6.195,35 evra, mada je on lično tvrdio da mu je to posao od koga je najbolje zaradio“ (Vlahović, 2009). Ovu kompaniju, prema istom izvoru, Đilas je osnovao sa Mlađanom Đorđevićem (1963) koji je, zajedno s Đilasom, bio jedan od vođa studentskih demonstracija 1992. Đorđević je, od 2004. do 2007. godine, dakle u vreme kada je Đilas bio direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, bio zamenik direktora te ustanove, a od 2007. godine, kada je Đilas bio ministar za investicioni plan, bio je njegov zamenik ministra. Danas je Mlađan Đorđević jedan od savetnika predsednika Republike, zadužen za Kosovo i Metohiju,

11 Prema Agenciji za privredne registre Dragan Đilas u MuItikom group d.o.o. Beograd ima 25 posto udela u vlasništvu (sa osnivačkim ulogom od 1,3 miliona evra), njegova tadašnja žena, Milica Delević Đilas, ima drugu četvrtinu, Nebojša Garić ima 8 posto suvlasništva, a Dragoslav Ilić 42 posto. Prema podacima sa zvanične internet prezentacije Multikoma (http://www.multikomgoup.com/preduzeca.html), ova firma poseduje kompanije poput Spark Event promotion d.o.o, Direct Media a.d, Direct Media d.o.o. Skoplje, Direct Media d.o.o. Sarajevo, Direct Media d.o.o. Podgorica, DM Marketing Internationa! d.o.o, Sports ADD d.o.o, Big Print d.o.o i Frendee d.o.o. (Radinović, 2010),

12 http://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/Public/Enterprise/AnnualFinancLalReport.aspx?BusinessEntityId=ni0760&RegistryCode=l 75875IO&rnd=lO42795188

13 Postavlja se pitanje „zašto gubitaši kao što su Elektroprivrda Srbije ili Naftna industrija Srbije bacaju novac na skup marketing kada na tržištu nemaju konkurente?“ To je ne samo zato, objašnjavaju Jevtović i Aracki (2009), što se tako vrši „prelivanje društvenog kapitala u privatne džepove“, već i što se u informativnim i zabavnim emisijama istih televizija ubrzo pojavljuju „partijski imenovani „menadžeri“ kako bi promovisali svoje stranačke programe i ideje“.

14 http://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/Search/GeneralEnterpriseSearch.aspx

15 http://www.ekapija.com/website/sr/page/195049

16 http://forum.b92.net/lofiversioTi/index.php7t51442-100.html

17 http://www.ekapija.eom/website/sr/page/l 13032

18 http://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/Public/Enterprise/AnnualFinancialReport.aspx?BusinessEntity]d=]

021858&RegistryCode=077791]9&rnd=130951408

19 http://pretraga.apr,gov.rs/RepsisPubIicSite/Public/Enterprise/AnnualFSnancialReport.aspx?BusinessEntityId=1077684&Registr>’Code=20051698&rnd=2021169455

20 http://www.novacomm.rs/klijenti.html

21 http://www.blic.rs/forum/index.php?topic=4480.70;wap2

22 U Šaperovim i Krstićevim firmama računovodstvo vodi ista osoba, Verica Šegan (Radinović, 2010).

23 http://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/PubIic/Enterprise/AnnualFinancialReport.aspx?BusinessEntity!d=1024221&RegistryCode=17175629&rnd=610782032

24 http://www.tdolsnfriends.co.rs/

25 http://www.belgradedesignweek.com/arhiva2006/biografijaolja.html; o Olji Bećković kao direktorki advertajzing agencije Lowe Idols & Friends piše i Vreme , br. 628, 16. januar 2003. (http://www.vreme.com/cms/view.php7id=331000).

26 http://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/Search/GeneralEnterpriseSearch.aspx

27 I ovde je Verica Šegan ovlašćeni računovođa (prema sajtu agencije).

28 Krstić donekle odudara od ostalih i po nešto nižem socijalnom poreklu. Odrastao je u porodici samohrane majke, nižeg obrazovanja. Zato on, u intervjuu nedeljniku „Vreme“ (br. 987, 3. decembar 2009. http://www.vreme.com/cms/view.php?id=900401) i kaže za sebe da je njegov najnoviji poslovni uspeh „za autsajdera s Lekinog Brda popriličan iskorak“. Ipak, tog „iskoraka“ svakako ne bi bilo bez Prve gimnazije i svojevremenog uspostavljanja prijateljstva sa današnjim prvim čovekom srpske politike

Literatura

Antonić, Slobodan (2009): Elita, građanstvo, slaba država: Srbija posle 2000. Beograd: Službeni gla-snik.

Browne, Ken (2005): An introduction to sociology, 3rd edi­tion. Cambridge: Polity.

Veber, Maks (Max Weber) (1976[1922]): Privreda i društvo (Wirtschaft und Gesellschaft: GrundriB der ver-stehenden Soziologie), knj. 1. Beograd: Prosveta.

Vlahović, Nikola (2009): „Krojači carevog novog odela“, Tabloid, internet izdanje, http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=204&cl=05

Vlahović, Nikola i Milovan Brkić (2008): „Nosilac prezimena ili lovac na novac“, Tabloid, internet izdanje, http://www.magazin-tabloid.com/casopis/cla-nak.php?br= 133&clanak=4

Grujić, Dragoslav (2006): „Mandat, ovlašćenja i komentari“, Vreme, br 821, 28. septembar 2006, http:// www.vreme.com/cms/view.php?id=4663l7

E.P. (2007): „Vuk od Bosne“, Press, 10. 06. 2007; http:// www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/13084/ VUK+OD+BOSNE!.html

Jevtović, Zoran i Aracki, Zoran(2009): Medijski uticaji, političke elite i društvena moć u Srbiji na početku 21. veka, NSPM 22. septembar 2009. godine na http://www.nspm.rs/ kulturna-politika/medijski-uti-caji-politicke-elite-i-drustvena-moc-u-srbiji-na-pocetku-21-veka.html.

Kalimero (2008): „Kapitalac!“, Kurir, 8. Maj, 2008. http://www.kurir-info.rs/vesti/kapitaIac-23145 .php

Lupton, Tom and C. Shirley Wilson (1959): „The Social Backgraund and Connection of ‘Top Decision Makers'“, Manchester School, Volume 27, January 1959, Issue 1, pp. 30-51.

Mils, Rajt [Wright C. Mills] (1964[1956]): Elita vlasti [Power Elite]. Beograd: Kultura.

Mrdić, Uglješa (2009): „Srbija u vanrednom stanju“, Pečat, 2. oktobar 2009, str. 22-3.

Radinović, Dejan (2010): Analiza odnosa srpske političke elite, medija i marketinških agencija u periodu 2005-2008. godina (rukopis).

Stanić, V. (2008): „Tajfun i Tajkun!“; Kurir, 24. april 2008, http://www.kurir-info.rs/vesti/tajfun-i-tajkun-23046.php

Trendovi (2009): „Trendovi u medijskom oglašavanju u Srbiji“, AGB Nielsen Media Research, http://www.blink-blink.rs/Trendovi-u-oglasavanju.pdf

Ferriss, Paul (1962): The City. Harmondsworth: Penguin.

Izvor: časopis Nacionalni interes, br 3/2010. posvećen referatima sa tematskog skupa „Elite u postsocijalizmu“ koji je organizovalo Sociološko društvo Srbije u saradnji sa časopisom. Tekst objavljen uz saglasnost autora i Miloša Kneževića, glavnog urednika časopisa

Balkanmagazin