МРЦВАРЕЊЕ
Живимо у доба мрцварења.
Пропадања и урушавања.
Не дају нам да пропаднемо брзо.
Плаше да то не доведе до прераног буђења.
Отрежњења који ће да изазове побуну народа.
Зато нас убијају мрцварећи нас.
Мрцварење можемо да прекинемо само општом побуном.
Непристајањем народа на мрцварење.
Непристајање подразумева освешћивање грађана.
Затуцани и задојени грађани, поводљиви и уцењени, не могу да се побуне.
Освешћивање долази учењем од просвећених људи. Мудраца.
Који преносе знања, идеје и решења у корист целе заједнице.
Који ништа не траже за себе.
И који натапају свест грађана идејом о побуни и опстанку.
Просвећени људи су лучоноше.
Знају да осветле пут нашег спаса.
Они имају моралну вертикалу.
Чисти су и непоткупљиви.
Стрпљиви и упорни.
Знају да морају да се изборе за заједницу.
Знају да нам нико неће ништа поклонити.
Историја не познаје чин поклањања.
Они који нам нешто поклањају су нови тирани.
Остаје да се види које је време потребно за буђење заведених.
Односно, када се ствара историјска критична маса за промене.
Од тога зависи и време и брзина нашег опоравка.
Зависи и од тога колико је наша пропаст дубока.
Ми данас не знамо дубину наше несреће.
То што наслућујемо није коначно.
Тек када срушимо тоталитарну власт моћемо да направимо пресек стања.
Јасно је да у времену до буђења непрекидно губимо народ и територију.
Штеточине на власти, корумпирани и похлепни, раде за наше историјске непријатеље.
Зато су их и довели на власт и помажу им да опстану.
У протицању времена ми све више губимо.
Најгоре што може да се деси је да изгубимо и државу и народ.
Односно, да Срби коначно нестану.
На опште одушевљење наших непријатеља.
То је најгори сценарио који може да нам се догоди.
Боља варијанта за опстанак је да буђење и отрежњење буде данас тренутно.
Зато је било важно да се србство брани у Книну и на Косову, уместо да се брани у Београдском пашалуку.
Али, нажалост, блентави и суманути српски политички олош то није разумео.
Покушао сам тих година политичким скотовима то да објасним, али није вредело.
Ако, далеко било, ипак, пристанемо на мрцварење и паднемо да се бранимо на границама некадашњег Београдског пашалука, онда је то последња линија одбране пред коначан нестанак.
Тада више немамо избора.
Или ћемо заиста да нестанемо или ћемо се обновити и васкрснути.
То је велико оптерећење за нас данас и за наше потомке.
Али, господо другови, то је и велики изазов.
Који тражи велике историјске људе.
Све сам написао.
Ништа нисам ново рекао.
Знам шта нам је чинити.
И на томе радим.
Србских 7527 година нас све искушава.
Београд, 24.01.2018
