Već nedeljama traje zgražavanje svetske javnosti nad monstruoznim zločinom austrijskog seksualnog manijaka Josefa Fricla (73), koji je zatvorio svoju kćerku Elizabetu u podrum kuće u gradiću Amštetenu i godinama je silovao, da bi iz tog nasilnog incesnog odnosa nastalo šestoro dece koja su, nakon otkrivanja zločina i hapšenja monstruma, stavljena pod poseban tretman lekara jer su pokazivala svu svoju divlju prirodu.
Nedeljama već mediji izveštavaju o svim detaljima ovoga monstruoznog zločina i nedeljama se javnost zgražava nad svim što se objavi, ne verujući da je tako nešto moglo da se dogodi u razvijenoj evropskoj zemlji u našem veku.
Kako je moglo da se decenijama prikriva takav zločin?
Kako je moguće da majka devojke ništa nije znala? Rođaci, prijatelji i komšije?
Kako je moguće da niko ništa nije posumnjao?
Istraga će detaljno otkriti šta se stvarno dešavalo.Lovci na senzacije i pikanterije će pothranjivati maštu skorojevića, objavljujući na naslovnim stranama sve tajne toga zločina.
Stručnjaci će izaći sa svojim tumačenjima i objašnjenjima.
Svi će imati dovoljno materijala za razbijanje malograđanske dosade.
Ali nisam siguran da će mnogi koji se interesuju za ovaj monstruozni zločin primetiti, u moru objavljenih podataka, izjavu koju je dao izvesni Sep Lejtmer (42), bivši stanar kuće.
Dakle, stanar te kuće ,koji je živeo od 1990. do 1994. godine u sobi iznad podruma gde se zločin događao, priznao je da je znao da monsrtum zlostavlja svoju kćerku, čuo je krike i zapomaganja, ali je okrenuo glavu uz obrazloženje:
„Nisam želeo da se mešam. Nisam želeo da me izbace iz sobe. Gledao sam svoja posla.“
Problem savremene civilizacije izražen je u ovom obrazloženju podstanara monstruma. Jer on stvarno jeste podstanar monstruma. Saučesnik u zločinu. Svedok koji pristaje da se zločin vrši pred njim i koji okreće glavu od toga kako bi ostvario svoju korist da ne bude izbačen iz sobe. Ideolozi neoliberalizma i tržišni fundamentalisti smatraju da je podstanar postupio pravilno. Prvo, nije smeo da se meša u tuđe odnose, jer njegova sloboda prestaje gde počinje sloboda drugog čoveka. To što je taj drugi čovek zarobljen i zlostavljan ,to je njegov porodični problem, a ne problem podstanara.
Koji je problem podstanara? Kirija. Svaki podstanar muči muku sa kirijom. Da li neko podstanara pita kako on plaća kiriju? Ne pita. Da li ga neko pušta da stanuje u sobi i da ne plaća kiriju? Takvog nije sreo. Ako niko ne brine za njegove probleme, zašto bi podstanar brinuo za tuđe? Šta njega interesuje? Njegove misli su zaokupljene podstanarskom kalkulacijom. Mnogo bi bilo bolje da dobije povoljan stambeni kredit i da, to što daje za kiriju, otplaćuje rate stana. Tako bi postao vlasnik stana i izašao bi iz tog ponižavajućeg podstanarskog stanja.
Tako razmišlja svaki podstanar. Po čemu se on razlikuje od drugih podstanara? Nema razlike. Podstanari su ugrožena vrsta i svi isto razmišljaju – kako da se dokopaju sopstvenog stana. Ovako podstanarsko stanje ga strašno opterećuje. Jedva je uspeo nekako da dobije tu sobicu iznad tamnice zlostavljane devojke, i zbog toga, drugo objašnjenje neoliberala, nije želeo da se meša jer nije želeo da bude izbačen iz sobe. Potpuno ispravno. Interes podstanara je bio ugrožen. Svaki pojedinac, prema ideologiji tržišnih talibana, dužan je da brani svoje lične interese. Čovek teži da se racionalno ponaša. Između toga da bude izbačen iz sobe i da prijavi zločin, podstanar je pravilno postupio. Nije prijavio zločinca i tako je ostao u sobi. Krike i zapomaganje žrtve mogao je uvek da nadjača prenosom fudbalskih utakmica, ako je redovno igrao na kladionici, obično podstanari igraju da bi što pre i na najlakši način rešili svoj ponižavajući položaj, ili muzikom sa MP3 uređaja. Interes podstanara je da njegov sportski tiket prođe i da dobije glavnu premiju, te da se na taj način izvuče iz svoje podstanarske kože, pa je potpuno razumljivo i prihvatljivo što je izveštajima sa fudbalskih utakmica nadjačavao krike i zapomaganja žrtve. Kako su fudbalske utakmice, izveštaji i pregledi svakodnevni, podstanar nije imao previše vremena da se upušta u tuđe odnose. Uostalom, kada nije bilo utakmica muzika je mogla da uspava savest podstanara.
Treće objašnjenje je da svako treba da gleda svoja posla. Podstanar je gledao svoja posla i nije se mešao u tuđe poslove. Šta je trebao da uradi? Nije on profesionalni detektiv da prati i prijavljuje. Nije policija da interveniše. Postoje plaćene državne službe koje se bave tim problemima. Podstanar je pokoran građanin koji uredno plaća porez. Koliki toliki, ali on redovno plaća porez. Kada plati državi porez, pokorni građanin je kupio svoju savest. Država mora sve dalje da preduzme što nije u nadležnosti podstanara. To nije posao podstanara. Posao podstanara je da gleda svoja posla. I on je to besprekorno radio. Sve je, ipak, samo biznis.
Slično se desilo i pre desetak godina u Francuskoj. Naime, u poslovnom vozu ka Parizu, u sred bela dana, u prepunom vagonu, neki obesni momci su u jednom kupeu silovali devojku. Niko se nije mešao. Niko se nije pobunio. Niko nije podigao glas da spreči zločin. Svi su gledali samo svoja posla. Pravilno. Ispravno. Zašto bi neko rizikovao da bude povređen? Zašto bi neko žrtvovao da ga izbace iz voza? Interes putnika je da stigne na mesto odredišta. Bez kašnjenja. I bez izbacivnja. Putnik je uredno kupio kartu i zahteva da prevoznik ispuni svoje preuzete obaveze. Putnik nije zadužen za održavanje reda i mira. Za to je zadužena policija. U vozu- železnička kompanija. Putnik neće da radi tuđi posao. To nije njegov posao. Nije za to plaćen. I neće da se meša jer ne poznaje devojku. Ko zna ko je ona? Zašto putuje? Zašto baš danas? Zašto baš u tom vozu? Zašto su baš nju napali? Zašto nisu neku drugu? Da li ona poznaje napadače? Da li žrtva poznaje zločince? Možda im je dala povoda? Možda ih je izazivala? Možda ništa nije slučajno? I zašto bi se putnik u poslovnom vozu mešao u tuđi biznis? Poslovni voz služi da prevozi poslovne putnike. Šta je ta devojka tražila u poslovnom vozu? Poslovni putnik poslovno razmišlja. I zato ništa ne preduzima. I ne grize ga savest. U poslovnom svetu nema emocija. Nema, dakle, ni savesti. Poslovni svet izbegava rizike. Putnik je deo tog globalnog sveta. I poštuje uspostavljena pravila igre.
Problem savremene civilizacije je što svako gleda samo svoje interese. Samo niko ne brani interes zajednice. A kad niko ne brani zajednicu, onda se pojavljuju monstrumi. Neko siluje kćerku, neko nepoznatu devojku, ali neko siluje istoriju. I onda svi postajemo žrtve.
