Udarni večernji televizijski termin. Gostuje ugledni profesor beogradskog univerziteta. Doktor ekonomskih nauka, predsednik društva ekonomista Srbije, član upravnih odbora nekoliko uspešnih akcionarskih društava, miljenik svakog režima, kako socijalističko-despotskog, tako isto i neoliberalnog, miljenik medija i profitera tranzicije, tajkuna i novobogataša, na pitanje voditelja da li ima monopola i kartela i ko su, ako ih ima, monopolisti na tržištu izjavljuje : ’’Pa…odgovoriću jednim odgovorom’’!? Kada profesor beogradskog univerziteta, koji treba da obrazuje i vaspita našu mladež, odgovara jednim odgovorom, onda nama ne preostaje ništa drugo nego da ugasimo televizor jer je to jedini način da se zaštiti zdrava pamet, da se izoluje glupost i da se ne sasluša već unapred poznat odgovor da monopola nema.
Naravno, i dekan Pravnog fakulteta, te najviše naučne institucije koja treba da brani pravo i pravdu, pre pola godine je izjavio da nema monopola. Zašto se onda čudimo što ministri i plaćeni novinari papagajski glasno krešte da nema monopola? Zašto svi oni zatvaraju oči? Zašto neće da vide ono što običan građanin vidi? Odgovor je vrlo jednostavan – srpsku političku oligarhiju, medije i konsalting intelektualce plaćaju i kontrolišu tajkuni. Plaćaju njihovu izdaju profesije, nauke i ljudskog morala. Plaćaju svoje sluge da štite njihove opljačkane kapitale. I tu nema nikakve ideologije, već samo lični interesi. I to je glavni problem naše tragedije i propasti. A to svaki građanin koji razmišlja svojom glavom zna. Srpska kvazielita je primitivna, pokvarena, provincijalna, skorojevićka, pohlepna, parazitska, podanička i prevrtljiva. Profesora univerziteta možete da kupite za mesto u upravnom odboru neke firme i on će faustovski prodati dušu tajkunu.
Šta onda očekujemo od siromašnog građanina koji živi ispod svakog egzistencijalnog minimuma? Zašto njega osuđujemo kada proda svoje biračko pravo za sto grama kafe? Pa,gospodo, to isto radi i srpska kvazielita koja se prodaje samo za veće pare. Cena njihovog podaništva je mnogo veća. I kada jedan neoliberalni novinar, koji je u vreme hiperinflacije bio na mom platnom spisku, jer sam hteo da mu pomognem da preživi, ospe drvlje i kamenje na radnike šićardžije, kako ih naziva, u Zastavi što su uzeli otpremninu, oni ne rade ništa gore od toga istog plaćenog novinara koji dobija novac od tajkuna da tako piše. Ili od profesora univerziteta koji odgovara jednim odgovorom ili dekana koja tvrdi da nema monopola. Dakle, stvar je samo u visini honorara.
Film ’’Nepristojna ponuda’’ je poučan samo zbog toga što pokazuje da za milion dolara u komercijalnoj civilizaciji možete da kupite sve. Moj životni stav je da se ne može za novac sve kupiti, da postoje ljudi koji nisu za prodaju i da postoje odnosi koji nemaju tržišnu cenu. Takav stav nije prihvatljiv u komercijalnoj civilizaciji i prirodno je da sam, pod udarom despotskog režima, zbog nesaradnje sa okupatorom, morao da izgubim svoj biznis. Svako buntovništvo se strogo kažnjava.
Oni koji su bili pseće podanički odani despotu danas su monopolisti. Onaj koji je danas najveće zlo za Srbiju je – tajkun Mišković. To je ime koje ne sme da se izgovori. Ministar za finansije i Savet za borbu protiv monopola govore da nije samo suša kriva za rast cena, nego su krivci monopolisti. Ko su monopolisti? Nema odgovora. Svi ćute i ne smeju da izgovore zabranjeno ime. Odgovaraju jednim odgovorom. Lupetaju gluposti i uzimaju apanaže. I evo, svima njima, ukazujem da je najveći monopolista – Miroslav Mišković On obesmišljava i uništava tržišnu privredu. On razara demokratiju u Srbiji. Njegovu poslovnu imperiju na staklenim nogama svaka ozbiljna vlada mora da preispita. Nije normalno da jedan čovek ima toliku finansijsku moć u zemlji gde 60 odto naroda živi ispod crte civilizacijskog minimuma. Nije normalno da jedan komunistički aparatčik postane milijarder za nekoliko godina. Nije normalno da jedan primitivac i provincijalac postane gospodar Srbije.
Ako hoćete da proverite nekoga, koji se deklarativno zalaže za demokratiju i tržište, da li je iskreno u tome, pitajte ga kakav je njegov odnos prema staklenoj imperiji Miroslava Miškovića. I to je raskrsnica. Da li će Srbija krenuti u demokratiju i tržišnu privredu ili ćemo ostati zarobljeni u mafijaškom kapitalizmu? Srpska kvazielita nema interesa da reši taj državni i nacionalni problem. Njihov interes je da se još malo ogrebu za neku proviziju To moraju da rešavaju neki novi ljudi. Stručnjaci koji neće biti potkupljeni i koji će reći istinu svome narodu.
A istina je da inflacija nije 6,5%, nego oko 30%. Istina je da suša nije podigla toliko cene, nego da su to uradili monopolisti .Koliko je reformskih godina moralo da prođe da bi to shvatio guverner sa Dedinja? Koliko će godina da prođe da to shvate profesori ekonomije? Istina je da građani Srbije plaćaju veće cene, recimo, prehrambenih proizvoda nego građani u razvijenim zemljama. Zašto su ulje, šećer, brašno u poljoprivrednoj zemlji, koja je već ostvarila 306 miliona dolara suficita u trgovini sa svetom, skuplje nego u zemljama koje uvoze naše proizvode? Zašto su kamate na kredite u Srbiji nekoliko puta veće nego kamate u zemljama u okruženju? Ko je dozvolio da se naprave bankarski karteli? Ko je srušio domaće bankarstvo i rasprodao finansijsko tržište strancima? Ko je dozvolio tajkunu Miškoviću da stvori monopol u trgovini? Ko?
Odgovor znamo. Politička oligarhija koja vlada od petooktobarske kontrarevolucije do danas i koja je okupirala i zloupotrebila građanske institucije u Srbiji. Politička oligarhija koja će, ukoliko se brzo ne zaustavi njeno katastrofalno razaranje države i nacije, potpuno uništiti mogućnost za naš preporod. Monopoli i karteli su najbolji brendovi te političke oligarhije. Monopoli i karteli su vrhunski proizvod neoliberalnog kapitalizma. Kao što su to i njihovi tajkuni.
Istraživanja u SAD pokazuju da 5% multimilionera kontrolišu više od 50% bogatstva SAD. Ili 300.000 najbogatijih zarađuje kao 150 miliona najsiromašniji. Da li Srbija ide tim putem? Opomenuo sam, zajedno sa grupom prijatelja, građane Srbije u knjizi iz oktobra 2001 ’’Kuda ide Srbija?’’ da Srbija nije na dobrom putu. Đinđić mi je odgovorio kampanjom vlade – Srbija je na dobrom putu! Dana je svima jasno ko je bio u pravu. Danas je svima koji žive od svoga rada jasno da su bogatiji sve bogatiji, a siromašniji sve siromašniji.
Ružičasti Željko Mitrović, lakej Veštice sa Dedinja, danas tvrdi da je 95% svog bogatstva od 1 milijardu evra skupio nakon dolazaka reformatora na vlast. To znači za šest godina. Kako može neko da zaradi 950 miliona evra za šest goduna? Kako? Isto onako kako je Đelić zaradio 11 miliona evra ili Jelašić vilu na Dedinju. Razlika je samo u visini otimačine. Brzo bogaćenje je moguće u odsustvu tržišta i demokratije. Kada nema tržišne konkurencije i tržišne utakmice tajkuni se bogate kroz monopole i kartele.
Niko od profesora univerziteta što iznose odgovore u odgovoru i niko od potplaćenih nezavisnih novinara i analitičara neće da govori o načinu ulaska proizvođača u velike trgovinske lance. Pitajte proizvođače kako ih ucenjuju monopolisti. Moraju robu da daju na odloženo 90 do 180 dana. Moraju prvo punjenje u rafove monopoliste da daju besplatno i moraju menadžerima prodaje da plaćaju reket. Naravno, te rekete uzimaju tajkuni.
Zar je to tržišno poslovanje koje će pokrenuti našu proizvodnju? Podsećam da se slično nekada prema izvoznicima ponašala i firma državne bezbednosti „Genex’’ i da su mnogi proizvođači, koji su danas u stečaju ili likvidirani, započeli svoju propast upravo tada. Međutim, tajkunizacija Srbije je dovela do propasti domaće proizvodnje. Jedan uspešan proizvođač mi je rekao da je uspešan jer ne posluje sa Miškovićem. Drugi tvrdi da je uspešan jer ne koristi kredite od parazitskih banaka.
Bekstvo od kredita je najveća jeres u turbokapitalizmu. Kada odbijate da uzimate kredite vi postajete najveći smrtni neprijatelj banaka. Uzimanjem kredita, laki keš i brzi gotovinski novac, postajete narkotizovani ovisnici. Što više uzimate, više vam je potrebno. I tako se čitav taj balon od mehura naduvava. Sve dok ne pukne. Tada će nastati opšti haos na planeti i počeće mnoge socijalne revolucije koje će imati neizvesan kraj.
Ozbiljne države moraju da se pripreme za taj Veliki Prasak koji dolazi. Državnici moraju da osmišljavaju strategiju razvoja sto godina unapred. Državnici moraju da imaju viziju. I moraju istinu da kažu svome narodu, uprkos zaglušujuće buke televizijskih reklama.
Nažalost, mi nemamo državnike. U slučaju neprijateljskog preuzimanja C marketa videli smo da se prepošteni legalista Koštunica dogovara sa tajkunima. Demokratija ne može da se razvija u društvu u kome premijer namešta prodaju kompanija privilegovanom tajkunu. Nema slobodnog tržišta u dogovoru političke oligarhije i tajkuna.
Jedini način da iskreno napravimo iskorak napred i spasimo državu i naciju, jer one su ulog u ovoj pokvarenoj i nameštenoj igri, je da izvršimo temeljnu demokratizaciju društva. Demokratija i tržišni principi su smrt za monopole i kartele. Glavna poluga razvoja demokratije je sloboda medija. Samo slobodni i nepotkupljivi mediji mogu raskrinkati kriminalni savez između političke oligarhije i njihovih tajkuna .I to je danas glavna borba u Srbiji. A profesore univerziteta koji odgovaraju odgovorom treba ismejati. Smeh je prirodna odbrana od ljudske gluposti. I zdrav je za društvo i čoveka. Zato se nasmejte od srca.