Monopol nije dobar za društvo. Opasan je za demokratiju i slobodu. Razoran je za tržište. Moralno je neodrživ, ekonomski je štetan. Korist imaju samo monopolisti koji su privilegovani. Težnja svakog privilegovanog je da što duže zadrži takvo stanje. Na taj način on sve više zarađuje. Monopolista nema ideologiju. Njegova vera je privilegovani položaj. Njegova nada je da se to nikada ne promeni. Monopolista je razmaženi lenjivac. Plaši se svake konkurencije. Isključiv je i arogantan. Kada direktno ugroze njegove interese postaje opasan. Spreman je na sve nevaljalosti samo da svoj položaj zadrži. Ukoliko gubi poziciju, odlučno ulazi u kriminal. Kada sve izgubi, postaje revolucionar. Njegova revolucionarna ideja je da se uspostavi neki drugi monopol. Istorija ljudskog društva je povest o monopolistima.Ništa nismo naučili od učiteljice života. Nikako ne uspevamo da odrastemo. Uvek pravimo jedne te iste greške. Borimo se na strani jednih monopolista protiv drugih monopolista. Ta borba je uzaludna i pogrešna. Ne radi se o tome da jedni monopolisti zamene druge, nego da monopoli nestanu. Zajednica treba da pobedi monopole. I to je put početka ozdravljenja civilizacije.
Monopol u izdavaštvu nije dobar za izdavaštvo. Opasno ugrožava demokratiju i slobodu. I može da dovede do uvođenja tiranije. Izdavači štampaju knjige. Pisci knjiga iznose svoje ideje. Sloboda izdavaštva je sloboda iznošenja različitih ideja. Ako postoji monopolista, onda te slobode nema .Imanentno monopolu je uništavanje slobode. Kako je za izdavaštvu imanentna sloboda, onda je monopol nemoguć u izdavaštvu. Ali, nažalost. monopola uvek ima. Ili je otvoreno direktan, kada se jeretičke i cenzurisane knjige, a ponekad i njihovi autori, spaljuju ili je podlo prikriven, kada se autori samocenzurišu ili komercijalno angažuju, da bi monopoli opstali.
Poseban problem je štampanje udžbenika. Zašto štampanje udžbenika mora da radi Zavod za udžbenike? Zato što je to državna kompanija? Ali to nije nikakvo objašnjenje. Da li bi privatnik štampao udžbenik bolje i jeftinije od državne kompanije? Ko to zna? Jedini način da se proveri je – slobodno tržište. Ako Zavod jedini štampa udžbenike, onda on diktira i cenu tih udžbenika. U toj monopolskoj ceni sadržana je sva neefikasnost, neracionalnost, veliki broj zaposlenih, veliki i skupi poslovni prostori, neiskorišćeni kapaciteti, predimenzionirana oprema ,velike plate, slab rad menadžmenta, partijski upravni odbori, korupcija i finansiranje političkih stranaka na vlasti. Zašto bi svi građani to plaćali? Zašto bi građani koji glasaju za opoziciju plaćali kampanje svojih političkih protivnika? Zašto bi građani koji ne glasaju plaćali političke stranke?
Da li je cena udžbenika, koga štampa Zavod, tržišna cena? Nije. Zašto? Nema konkurencije i ne znamo koja je to tržišna cena. Građani plaćaju monopolsku cenu. Monopolska cena nije tržišna cena.
Da li je kvalitet udžbenika Zavoda najbolji? Nije. Kvalitet se potvrđuje isključivo na slobodnom tržištu. Pošto slobodnog tržišta nema, potrošači ne mogu da biraju Kada potrošači ne mogu da biraju, oni gube svoju slobodu i dobijaju loš kvalitet.
Šta je rešenje?
Rešenje je vrlo jednostavno.
Država treba samo da propiše kako moraju da izgledaju udžbenici. Dakle, država odobrava sadržaj u udžbenicima i određuje obaveznu formu. Sve ostalo je na izdavačima. Svaki izdavač je slobodan, ako ispuni zadatu normu, da štampa udžbenik. Isto se odnosi i na Zavod. Tako se ruše monopoli i uspostavlja slobodno tržište. Slobodno tržište će razviti konkurenciju. Velika konkurencija će doneti bolji kvalitet i nižu cenu. Oni koji to ne budu uspeli da ostvare ispadaju sa tržišta. U strahu da ne ispadnu sa tržišta, gde svake godine oko milion đaka kupuje udžbenike, izdavači će se nadmetati. Izdavači će pronalaziti različite načine da privuku kupce. I svi dobijaju. Osim monopolista i njegovih birokratizovanih zaštitnika u državi. Građani biraju od kog izdavača će kupovati udžbenike. Građani ponovo dobijaju slobodu kao kupci udžbenika. Za svoj novac kupuju knjige koji oni izaberu. Biraju po kvalitetu i ceni. Građanina ne interesuje da li je knjigu štampao državni ili privatni izdavač. Njega interesuje da kupi ono što sam izabere. Tako građani na tržištu biraju izdavače. Tržište izdavača se razvija. I ruše se monopoli. A država samo prati kako se odvija tržišna utakmica. I kažnjava one koji krše pravila igre. Makar to bila i njena državna kompanija.
Ako Zavod može da opstane u ovakvoj tržišnoj utakmici ne treba ga privatizovati. Ako ne može, privatizovaće se sam na tržištu.
Ukoliko država želi da objavi izdanja od opšteg nacionalnog interesa, ona će iz budžeta odobriti sredstva i ponuditi izdavačima da to objave. I sve ostaje isto. Tržišna utakmica određuje izdavača.
Sve izneto odnosi se na udžbenike ili izdanja od opšteg nacionalnog značaja.
Pravila igre su određena i srušeni su monopoli.
Za sva ostala izdanja ne treba ništa određivati. Sloboda izdavaštva je zagarantovana.makar izdavači objavljivali knjige koje se ne sviđaju državnoj ili nacionalnoj ili verskoj birokratiji. Tržište neka odredi vrednost svakog izdavača.
