MOMO KAPOR
piše : Branko Dragaš,22.09.2012
Momu Kapora sam upoznao krajem osamdesetih godina ,kada je počelo formiranje parlamentarizma u Srbiji.Više smo se viđali tokom devedesetih,naročito u prvoj polovini devedesetih,nalazili smo se nekoliko puta godišnje,ručali i pričali.Na samom početku našega poznanstva bio sam prema Momi Kaporu otvoren i iskren.Rekao sam mu da u vreme moga književnog sazrevanja,gimnazija i fakultet,nisam mogao da čitam njegove knjige,jer su one za mene bili nezanimljive,sladunjave,lako štivo i nisu mogle da zadovolje moju glad za saznajem.Gutao sam knjige Krleže,Pekića,Andrića,Crnjanskog, Selimovića i svetske pisce Tomasa Mana,Balzaka,Dostojevskog,Tolstoja,Prusta,Kafku,Strinberga,Ibzena,Kamija,Getea,Šekspira,grčke tragedije i drevnu baštinu.To su bili temelji moga obrazovanja.U takvoj groznici i želji za saznajem nisam mogao da čitam Momu Kapora,jer mi je to bilo tada gubljenje vremena.
Sve sam mu to rekao bez ustezanja i bez zadrške.Nije se naljutio.Nasmejao se širokim osmehom i ,duvajući dim cigarete, rekao mi je da me potpuno razume i da ni on ne bi čitao sebe. Ispričao mi je da je bio paralisan od straha pred Ivom Andrićem,kada bi sedeli u Udruženju književnika. Ni Andrić me nije čitao, nemoj da se uzbuđuješ,smejao se zarazno.Momo Kapor je imao priču i humor koji su me podsetili na moje stare rođake u Dalmaciji,sa kojima sam odrastao, bio mi je zbog toga drag i blizak, kao neki stariji brat, u kome sam našao isti onaj svet koga sam poznavao iz detinjstva i koga sam nepovratno izgubio. Iste one vrcave doskočice, pripovedanje koje vas potpuno obuzme,stanke i dramske napetosti koje vas uzdignu do neizdržive napetosti,suze u očima koje čiste dušu od svih grešnih misli i neka neobična toplina i bliskost kao da ste sa njim odrastali od rođenja.
I to sam mu isto rekao. I njemu je bilo drago.Našli smo nešto zajedničko što nas je spajalo. Naši susreti su bili srdačni,neposredni i bratski. Imate ljude koje dugi niz godina ne vidite,niti se čujete sa njima,ali kada ih sretnete čini vam se da ste se juče rastali i da nije proteklo toliko vremena od kada se niste videli.Imate ljude koje prvi put sretnete i vi se prema njima ophodite kao prema starim prijateljima i znancima, jer postoji nešto u tim ljudima što vas privlači,ispunjava i prisnim čini. Takav je bio Momo Kapor.
Posebno sam bio dirnut njegovim detinjstvom i tom scenom bombardovanja kada je ostao bez majke.Nisam znao o tome ništa.Momo mi nikada to nije rekao.Sve mi je ispričao jedne večeri Dobrica Ćosič i ja sam bio potresen kada sam to čuo. Još više sam zavoleo Momu Kapora. Bilo mi je krivo što sam mu bilo šta govorio o literaturi.
Vremena su prolazila i mi smo se sve ređe viđali.
Čitao sam njegove kratke priče u novinama i uživao.
Vest o njegovoj smrti zatekla me je na putu.
Vremena su se promenila.
Posle svega što nam se desilo,došlo je do potpunog urušavanja i srpske književnosci.Moderne srpske pisce nisam mogao da čitam.Već posle nekoliko stranica bih odustajao.Najprodavanije sam napuštao posle nekoliko redova.Srpska književnost je propadala sa srpskom državom i nacijom. Ostale su samo prave vrednosti.
Setio sam se danas Mome Kapora.Kritikovao sam ga da je bio lak pisac,što je i on sam tvrdio za sebe, i tada nisam mogao da ga čitam, sada kažem,upoređujući ga sa posmodernim našim piscima, da je Momo Kapor klasik naše književnosti i da sam bio nepravedan prema njemu.Zato pišem ove redove.Zbog vas mladih koji pratite moj rad. Preporučujem vam da pročitate sve što je napisao Moma Kapor.Naučićete mnogo od pripovedača urbane melanholije.Oživeće jedno nestalo doba u kome su pisci znali da pišu i da pripovedaju.Naučićete šta je život,koji se danas izgubio, i koje su životne vrednosti.Naučićete sve ono što ne možete da naučite od roditelja,škole ili ulice.
Čitajte Momu Kapora i uživajte.
Ja ga čitam i uživam.
Beograd, 22.09.2012
