Početna Sadržaj Komentari Modernizam

Modernizam

821
0
SHARE

U opštoj pometnji svega i svačega, u sveopštem nacionalnom propadanju i državnom rastakanju, neophodno je da objasnim šta je to danas modernizam u Srbiji i kakav nama zapravo modernizam uistinu treba. Mislim da je to od presudne važnosti za razumevanje modernizma, da nas politički manipulatori i prevaranti ne bi dalje zamajavali i da nam ne bi oduzimali tako dragoceno vreme potrebno za temeljan preporod naroda i države. Zato, pođimo redom. Od trenutka kada su izvršene, navodno, demokratske promene.

Došavši na vlast uličnim nemirima i manipulacijom nezadovoljnih građana, koji su jedini istinski tražili da se izvrše, posle krvave nacionalne tragedije, korenite promene u društvu, da se odredi dugoročna nacionalna strategija i napravi vizija razvoja društva, došavši na vlast uz novčanu podršku svojih mentora sa Zapada, koji su, prethodno, varvarski bombardovali nezavisnu i slobodnu evropsku zemlju. Lažni reformatori su preuzeli, bez ikakvog radnog iskustva, političke ideje ili smišljenog plana, upravljanje državom, uvereni da oni to znaju da rade i ubeđeni da je taj njihov sam dolazak na vlast doneo toliko potrebnu modernizaciju Srbije. Oni su smatrali da je sasvim dovoljno bilo to što ih birokratija razvijenih zemalja podržava i njihova jedina uloga je bila da pseći ponizno sprovode sve ono što je smišljeno u glavama ljudi koji su hteli da kazne Srbe i Srbiju. I da tako, napokon, disciplinuju remetilački faktor na Balkanu.

Odmazda je počela tako što su iznutra politički okupirali državne institucije, slomili ekonomsku kičmu Srbije nasilnom i divljačkom privatizacijom i izvršili preciznu lobotomiju pacijenta sistematskim bombardovanjem pinkovskim grand paradama, velikobratovskim perverzijama i farmerskim vulgarnostima, koje su imale jedini zadatak da mentalno razore zdrav razum, da unište svaki pokušaj pobune ili kritičke opservacije nezavisnih i mislećih ljudi u društvu. Umesto da se vlasnik pink ideologije, koji je bio udarna pesnica despotskog režima, koji je plakao na ramenu Baba-Jule što nije izabran u prvi ešalon zlikovaca za uništavanje sopstvenog naroda, nakon Velikog oktobarskog praska privede zakonu, da mu se nacionalizuje imovina, stavi na stub srama kao primer drugima, svima koji su verovali da se širenjem prostakluka, vulgarnosti i primitivizma mogu dodvoriti odnarođenom režimu, umesto da se taj televizijski branitelj mostova od NATO bombi kazni za sve što nam je radio po zadatku, taj ljubitelj svih režima i svih valuta napravio je pakleni savez sa novom vlašću, koja je sama sebe prozvala demokratskom i evropskom snagom u Srbiji. I tu je, gospodo drugovi, bio kraj reformi u Srbiji koje još nisu bile ni počele. Amnestirani su svi oni koji su nas obmanjivali, lagali, pretili nam, služili despotskom režimu, krali nas i, istovremeno, bogatili se na privilegijama, primarnim i sivim emisijama, akciznim poslovima ili otvorenim pljačkanjem državnih fondova i državnih kompanija. Tako su propale reforme u Srbiji. Glavni krivac za to je bio – Zoran Đinđić. Kriv je zato što je imao veliku istorijsku priliku da modernizuje društvo. Priliku koju je propustio Milošević 1989. Nažalost, ni on nije bio dorastao tom najvažnijem istorijskom zadatku. On nije posedovao istorijsku odgovornost, državnu mudrost i moralnu vertikalu da bi mogao da sprovede istinske reforme u Srbiji, govorio mi je da je to dugačak put, nego je krenuo prečicom. Napravio je zlokobni savez sa najmračnijim zlikovcima despotskog režima, olinjalim uličnim džukelama koje despot nije hteo da pusti ni u dvorište, dok ih je on pozvao u kuću, tvrdeći da su to snage koje mogu da nas izvedu na kraći i brži put ka uspehu.

Bilo mi je na samom početku jasno da je to pogubna strategija za državu i građane, da će takva operacija bez anestezije, kako su je pompezno nazvali u hvali tržišni fundamentalisti, završiti bankrotom, novim zaduživanjem države, rasprodajom privrede i socijalnom revolucijom sirotinje, nezaposlenih i opljačkanih građana. Međutim, moje kritike se nisu čule usled buke koja je nastala snažnim marketinškim kampanjama neoliberala, potpunom blokadom medija, većom nego u vreme vladavine bahatog despota, i stalnim i sistemskim potkupljivanjem i podilaženjem intelektualnom ološu, koji je prodavao svoja uverenja za članstva u upravnim odborima.

Tajni savez vrha tajkuna, vrha tajne službe, vrha kriminala i vrha novog režima doveo je do velike prevare građana. Umesto temeljnih reformi, dobili smo našminkan i presvučen despotov režim u novom ruhu. Sve je ostalo isto, samo su njega isporučili Hagu. Struktura despotovog sistema se nije promenila. Stari totalitarni režim je dobio nove snage, željne moći, novca i pokazivanja.Tako su građani Srbije ostavljeni na milost i nemilost političkih gangstera na vlasti, koji su izdali ideju građanskih protesta i koji su obesmislili promene, reketirajući tajkune i čelne pripadnike svrgnutog režima, uzimajući lično za sebe delove otetog bogatstva. Veliku podršku u tome su imali od briselskih birokrata, koji su, takođe, gledali svoje lične interese i koji su uzimali dnevnice, jer im je savršeno odgovaralo da na vlasti imaju plaćene poslušnike koji sprovode nametnutu šok terapiju.

Ideolog vurgalnog pragmatizma je bio upravo Đinđić koji je otvorio tu Pandorinu kutiju marketinških prevara i koji je raširio iluziju o uspostavljenom modernizmu. Iza te neprekidne i napadne marketinške kampanje o modernosti, brzini, viziji i pragmatizmu, sakrivala se istina o totalitarizmu koji je preuzet, potpuno odsustvo istorijske pameti, neiskustvo, sujeta, pohlepa, nesposobnost, neorganizovanost i površni diletantizam ljudi opijenih preuzetom vlašću. Taj barjak isforsiranog modernizma je preuzeo politički balavac Čeda Jovanović, koji je to marketinško spinovanje javnosti doveo do karikaturalnog oblika i demokratiju sveo na ličnu marketinšku kampanju, upakovanu u skupoceni dizajn, dok iza toga banalnog glamura nije bilo ništa. Carstvo budalaština. Ili, kako bi rekao Krleža, čorbine čorbe čorba. 

Potpuno odsustvo iskustva, znanja, vizije, mudrosti, rada, otvorenosti i poštenja. Svega onoga na čemu je trebalo da počiva naš modernizam. Na drugoj strani, propaganda je veličala politički kič kao formu, izgled, prezentaciju, mladost, drskost, isključivost, površnost i odlučnost da se istraje u modernoj banalnosti. Japijevci bez pameti, obučeni u najskuplja odela, naoružani najnovijim mobilnim telefonima i laptopovima, nemilosrdno su rušili, bez ikakvog moralnog skrupula ili stida, stil starih političara, ali su potpuno zadržali totalitarni režim upravljanja društvom i sve privilegije i korupciju koje je on utemeljio. O tim skorojevićima na vlasti najbolje je rekao jedan moj partner, italijanski bankar, kad je primetio da su mladi, nadobudni, obučeni u skupa odela, da dobro govore jezik, ali da ih on ništa ne razume.         Problem je bio u tome da ih ni ja na našem maternjem jeziku nisam razumeo šta pričaju. Njihov modernizam se utopio u moru laži o demokratiji, evropskim i evroatlantskim integracijama, slobodama, tržištu, transparentnosti i vladavini zakona, dok se iza tih kulisa krila okrutna stvarnost u kojoj su vodeći reformatori reketirali tajkune i pripadnike svrgnutog režima, vozili se privatnim avionima šefova mafije, ljubili se sa zemunskim narkobosovima u usta, šmrkali belo, kupali se u Šilerovoj, privatizovali nacionalnu štedionicu, okupirali Narodnu banku, uvozili sirijsku naftu, prodavali šećerane za tri evra, prodavali naše kombinate za 200 evra po hektaru. Bogatili se i preko monopolizacije medijskog prostora, krali nemilosrdno i bez pardona na svakom mestu i u svakom trenutku, potpuno obesmišljavajući sve institucije i samu demokratiju.

Modernizam za neoliberalne folirante je značio da žabu progutate odmah, umesto da mrcvarite i sebe i nju, da čašu koja je dopola prazna vidite kao da je dopola puna, da vršite decentralizaciju države centralizacijom stranke, da plašite i potkupljujete birače, da gostujete na svim televizijskim emisijama i da pričate o svemu jer ništa ne znate pa vam je svejedno šta blebećete, da propagirate kako je model privatizacije dobar, ali da ne daje rezultate. Takođe da pravite pešačku zebru tamo gde vama odgovara, da savetujete deci da ne čitaju knjige  nego da gledaju filmove, da otvarate nove agencije za deregulaciju međuministarskih komiteta, da savetujete građanima da, ako nemaju para, njihovu struju plati komšija, da nosite odela i pijete flaširana vina od nekoliko hiljada evra, da varate narod o besplatnim akcijama, da pravite skijališta da biste tamo pokazivali svoje komplekse, da udarate u žice i zabavljate zaprepašćene međunarodne bankare koji vam skidaju kožu sa leđa.

Uredno da kupujete vilu na Ukletom brdu, da spavate kod tetke i tako zaradite desetine miliona evra, da uvećate naš dug za kamate koje nismo mogli da plaćamo i tako dobijete nameštenja u stranoj banci, sa mesečnim apanažama nekoliko desetina hiljada evra, da postanete, posle mesta potpredsednika Vlade, pravni savetnik najmoćnijeg tajkuna, da nosite sat na ruci vredan desetine hiljada evra, da se ugradite na uvozu vakcina i da plašite narod šireći paniku, a… mogao bih stotine stranica napisati o ovom tranzicionom desetleću prevara i obmana, koje se sve završava na isti način – koalicionim dogovorima i nastavkom pljačkanja države i građana. Modernizam je kada ste makijavelista i kada ni na šta niste gadljivi, kada možete da istrgujete sa svima i kada ste spremni da napravite ugovor i sa đavolom samo da nastavite vašu pljačku po zakonu koje je donela parlamentarna većina. Modernizam za njih jeste kada se prave zakoni za tajkune, kada se prezire radnička klasa, sirotinja raja i nezavisni intelektualci. Njihovo društvo su silikonske pevaljke, jer su njihove reforme silikonske. Pošto su uzeli strane pasoše jer rade za interese stranih obaveštajnih službi, bahati su i bezobrazni, drski i vulgarni, budući da misle da ih podržavaju birokrate iz moćnih zemalja i da im, upravo zbog toga, niko ništa ne može. A ko umesto nas, govorio mi je Đinđić, ubeđen da će njegova vlast trajati narednih dvadeset godina i da nema alternative ovom modernizmu. Međutim, istorija je surovo kaznila ovakvo poimanje demokratije, države i nacije.

Nakon deset godina nametnutih reformi, Srbija se nalazi u bankrotu. Srbija je bankrotirala, samo nema ko to građanima zvanično da saopšti. Politička scena je potpuno uništena i tamo se samo dogovaraju oligarhije političkih stranaka o podeli preostalog plena. Na političkom tržištu nema više nejasnoća. Svi su bili na vlasti i svi su učestvovali u pljačkanju i uništavanju države. Neko pre, a neko kasnije. Neki su uspeli da se održe i sve vreme, jer su na vreme plaćali svima. Modernizam reformatora je propao, ogolio se i pretvorio u teror manjine nad većinom građana kojima su se svi političari smučili zbog njihovih laži i pljačkanja. Ovaj koncept ne valja. Nadam se da je to danas većini građana Srbije jasno. Mora da se pojavi nešto potpuno novo. Šta je to novo? Kakav nam modernizam treba?

Treba nam prosvećeni politički modernizam u kome će se pojaviti nova politička ideja. Ta nova politička ideja biće oslonjena na – moral. Nema politike bez obnove morala. To znači  da nema mesta u politici za lažove i lopove. Novi moral je okosnica razvoja nove političke ideje koja se zasniva na tome da dođe do podizanja srednje klase, iskorenjivanja siromaštva, prosjačenja i bede i progresivnog oporezivanja onih koji, na slobodnom tržištu i u slobodnoj konkurenciji, uspevaju da zarađuju više od drugih. Umesto da bogati budu još bogatiji, dok su siromašni još siromašniji, nova politička ideja stvara uslove za uravnotežen i dinamičan razvoj društva. Ujedno, to je put za izlazak iz sadašnje krize.

Modernizam se ogleda u tome da ste vredni, pošteni, stručni i otvoreni. Modernizam je kada radite u interesu države i građana i kada uzimate za sebe od ostvarene realizacije poslova koje ste smislili, doneli ili koji su vam povereni. Modernizacija je kada tačno dolazite na sastanke, kada ne dajete lažna obećanja, kada ne učestvujete u političkoj prostituciji i kada ne nastupate na pinkovizijama. Modernizam je kada se pojavljujete i govorite samo ono što znate i za šta ste školovani. Modernizam je kada dajete, umesto što otimate i grabite. Modernizam je kada štedite, čuvate, brinete i ne dozvoljavate da se rasipa državna imovina koja vam je poverena. Modernizam je kada učite i kada slušate. Modernizam je kada na javnom servisu nastupaju oni koji suprotno misle od vas, a ne hiljadu zlatnih porodica koje su opljačkali Srbiju i kojima vi služite decenijama, sa kojima se družite i kojima se divite. Modernizam je kada čitate "teške" knjige i kada o njima razgovarate. Modernizam je kada ste tolerantni i dobri. Kada imate dobru dušu i oštru misao. Modernizam je kada imate prijatelje iz svih naroda, nacija, plemena, rodova, iz svih religija i vera.

Modernizam je kada znate svoje korene, kada znate ko ste, odakle dolazite i kuda i čemu stremite. Modernizam je kad poznajete istoriju svojih komšija, kada znate sve njihove dobre i loše strane, kada ih prihvatate upravo zbog toga što su različiti od vas, kada učite od njih, kada u toj različitosti tražite sklad i ljubav, a ne mržnju i prezir. Modernizam je kada znate svoje mesto i poziciju u svetu. Modernizam je kada poštujete sve ono što je suprotno od vas ili sve ono što ne razumete. Modernizam je kada živite od svog rada. Kada se stidite. Kada ste skromni. Modernizam je kada ste vaspitani. Kada znate za kućni red i kada vas hvale oni koji ne zavise od vas.

Modernizam u politici znači da politika nije vaša životna profesija i da ne živite od politike. Modernizam u politici je da znate timski da radite i da poštujete utvrđena pravila igre. Modernizam je kada ne govorite fraze i gluposti. Kada se javljate da kažete samo ono što neko drugi nije rekao. Kada promišljate najmanje sto godina unapred, a ne sto dana unazad.

Modernizam je kada se ponašate prema svetu onako kako se taj svet ponaša prema vama. Modernizam je kada znate da ćutite i slušate. Kada ste spremni da trpite u interesu zajednice. Kada možete da kontrolišete sebe i svoje nagone. Moderni ste ako napustite sami političku funkciju i vratite se svome zanatu. Moderni ste ako svoju državu i svoju naciju najbolje predstavljate u inostranstvu. Moderni ste ako niste pohlepni i ako vam novac nije cilj u životu.

Moderni ste ako ste stvaralac. Ako punite budžet. Ako plaćate porez. Ako na tržištu pravite novac u konkurenciji. Ako pobedite konkurenciju u nadmetanju. Ako ste istrajni i odlučni. Ako imate svoju viziju i svoju strategiju. Ako strpljivo čekate. Ako ste posvećeni. Ako ste odani i predani. Moderni ste ako vas ljudi vole i bez političke funkcije. Moderni ste ako ste popularni bez televizije. Bez propagande i marketinga. Bez istraživanja javnog mnjenja.

Moderni ste jer ste takvi u biti, a niste produkt izborne kampanje. Moderni ste i kad slušate Baha i Betovena i krajiške ojkače sa tromeđe. Moderni ste i kada plešete valcer i igrate rok i užičko kolo. Moderni ste i kada berete jabuke u srpskom selu i kada sedite u kimonu u Tokiju i govorite o ekonomskoj krizi. Moderni ste i kad nosite italijansku kravatu i engleske cipele i kada jedete kinesku hranu i užički pršut. Moderni ste i kada jedete štrukle i tavče na gravče i kajmak i kada jedete vruć hleb sa mašću. Moderni ste i kada čitate Mrožeka, Naomi Klajn, Harolda Pintera, Krležu ili Pekića, Jergovića ili Prusta, Dostojevskog, Ibzena ili Strindberga. Moderni ste i kada pišete o Ehnatonu, Periklu ili Živojinu Mišiću.

Moderni ste onoliko koliko ste spremni da se menjate i da ne povređujete druge. Ovakav modernizam nam je neophodan. Modernizam koji će nas prosvetliti. Modernizam koji će nas izvući iz ove agonije. Modernizam koji je naš, osoben i neponovljiv. Modernizam koji nije folirantski, nego izvoran i upečatljiv. Modernizam srpskih kosmopolita.

Pošto su uzeli strane pasoše jer rade za interese stranih obaveštajnih službi, bahati su i bezobrazni, drski i vulgarni, budući da misle da ih podržavaju birokrate iz moćnih zemalja i da im, upravo zbog toga, niko ništa ne može.

Tabloid br 198, 21.januar 2010.

SHARE