Srbija je u poslednje dve decenije osetno uvećala produktivnost u poljoprivredi, ali nije smanjila jaz u odnosu na razvijene zemlje
Srpski seljak, od 1989. do danas, može da nahrani sve veći broj gladnih usta, ali njegova radinost ni izbliza nije dovoljna da bi smanjio jaz u produktivnosti u odnosu na farmere razvijenih zemalja, koji mogu da ishrane sto pedeset i više duša u proseku. Zbog čega? Da li smo i pored svog truda nedovoljno vredni, neopremljeni, rđavo organizovani, imamo li male posede… Šta je, zapravo, posredi?
– Srbija i njen seljak ne mogu za dve decenije da izmene tradiciju i uvreženu samodovoljnost u proizvodnji hrane, ali, ipak, dokazuju da se i s minimalnim ulaganjima hvata kopča sa onim što razvijen svet demonstrira poslednjih decenija. Mi odnedavno postajemo nešto između robnih proizvođača za tržište, a samim tim i za izvoz, a ne gazdinstva kojima je jedini cilj da prehrane svoju porodicu. Ne možemo, takođe, da pobegnemo od činjenice da smo do pre pola veka bili zemlja seljaka sa 40 do 50 odsto stanovnika izvan gradova.
Danas se poljoprivredom bavi i od nje isključivo živi bar petina – upozorava istraživač u Privrednoj komori Srbije mr Vojislav Stanković i dodaje da nam tek predstoji žestoka tržišna utakmica sa sve izvesnijim približavanjem Evropi u kojoj je produktivnost poljoprivredne proizvodnje dovedena do samog vrha.
Po Stankoviću, poljoprivredno gazdinstvo može da poveća rast produktivnosti na tri načina. Prvi je da se oslobodi viškova radne snage. Kod nas je učešće seljaka u ukupno radno aktivnom stanovništvu oko 20 odsto, a u bruto domaćem proizvodu poljoprivreda daje jedva deset procenata. U Americi je, na primer, broj seljaka dva, a u EU pet odsto, ali oni prave čak deset do 15 odsto ogromnog ukupnog nacionalnog kolača.
Drugi način za podizanje produktivnosti je uvećanje tehničke efikasnosti, otklanjanjem nedostataka. Recimo, smanjenjem žetvenih gubitaka u transportu, skladištenju i preradi. Treća mogućnost podrazumeva uvođenje novih tehnologija u proces proizvodnje. Nove „tehnologije” zahtevaju ne samo procese usavršavanja proizvodnje, već i promene u domenu organizovanja, rukovođenja i definisanja motivacionih faktora na gazdinstvu, kaže Stanković.
Zemlje u razvoju još nisu neutralisale naturalnu i autarhičnu poljoprivrednu proizvodnju, u poređenju s razvijenim zemljama, koja je visokospecijalizovana i u celosti robna, što je, takođe, pored pomenutih, jedan od činilaca visoke produktivnosti i brzog rasta proizvodnje.
Srbija, ističe naš sagovornik, nije hendikepirana ni u pogledu veličine raspoložive zemlje. Raspolažemo sa oko 5.111.000 hektara poljoprivredne površine. To je 60 ari po stanovniku. Imamo 4.255.000 hektara obradive površine, odnosno 50 ari po stanovniku. To je iznad standarda zemalja Evrope. Problem je, dakle, na nekoj drugoj strani.
Ove godine Srbija bi trebalo, kaže, da u potpunosti zadovolji domaću tražnju i da ostvari oko dve milijarde dolara deviznog priliva od izvoza. Do 2020. uz zadovoljenje domaće tražnje na višem i kvalitetnijem nivou da obezbedi i deviznu zaradu od oko šest, a već 2030. oko deset milijardi dolara. Po Stankoviću, sve je to realno, ali pod uslovom da stalno ulažemo i to u odabrane sektore proizvodnje, pogotovo višeg i visokog stepena obrade. Da ne izvozimo samo malineke malo skuplje artikle proizvedene od tih sirovina.
Svet, a pogotovo EU, jeste ispred nas. I to ne malo, ali to, smatra Stanković, nije razlog da dignemo ruke od povećanih ulaganja u naš agrar i potencijale našeg sela i seljaka. Naprotiv. Hrana postaje sve više tražen proizvod, a ulaganja u njenu proizvodnju traže nešto manje para nego neki sofisticirani proizvodi Ovu zemlju, ali i ekonomske vlasti ne treba učiti šta im valja činiti. Dovoljno je, kako reče na kraju razgovora Stanković, da „prekopiramo” ono što radi Evropa. A kada to kaže naš sagovornik ne misli na pare, a još manje na visoke podsticaje EU, već na arsenal mera s kojim se podstiče produktivnost rada u poljoprivredi.
Slobodan Kostić
———————————————————–
Niski prinosi
Relativno visoko učešće aktivnog poljoprivrednog u strukturi ukupnog stanovništva i znatno niži prinosi po jedinici kapaciteta doprinose da produktivnost rada, merena ukupnom proizvodnjom po aktivnom poljoprivredniku u Srbiji znatno zaostaje u odnosu na razvijene zemlje i pojedine zemlje u razvoju. Primera radi Francuska ima dva, Bugarska pet, Mađarska devet i Rumunija 12 odsto. Usled toga produktivnost rada kod pojedinih biljnih kultura u Srbiji je za dva do četiri puta manja u odnosu na Francusku, dva puta u odnosu na Mađarsku u proizvodnji žita, a veća je nego u Rumuniji i Bugarskoj. Ostvarena produktivnost u proizvodnji mesa niža je sedam puta u odnosu na Francusku, dva prema Mađarskoj, ali je veća u odnosu na Bugarsku i Rumuniju. Slično je i sa mlekom.
POLITIKA
objavljeno: 29/03/2010
