Srbija je tu gde je, upravo zato što je previše slušala druge i oslanjala se na neoliberalnu doktrinu koju promoviše Međunarodni monetarni fond
O stanju domaće ekonomije, kako je već red u državama tranzicione demokratije, građane će najdetaljnije informisati stranci. Jednom godišnje, ljubaznošću Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), javnost Srbije dobija priliku da se nešto ozbiljnije pozabavi sopstvenom ekonomijom. Misija MMF-a je upravo okončala svoju godišnju posetu, saopštila osnovne zaključke i dala preporuke.
MMF smatra da je privredna situacija „manje ružičasta nego što izgleda na prvi pogled… i ranjiva”. Ovo će neprijatno iznenaditi sve one koji su ushićeni domaćom ekonomskom situacijom. Kako bi građane poštedeli šoka, uviđavni mediji su poseti i stavovima MMF-a dali malo prostora. Po MMF-u, visok privredni rast Srbije ne bazira se na proizvodnim ulaganjima, već je podstaknut rastom plata, ekspanzijom kredita i velikim budžetskim trošenjem. Rast koji počiva na ovim osnovama je neodrživ i biće usporen već u drugoj polovini godine.
MMF smatra da je (po njegovoj metodologiji) budžet Srbije i dalje u deficitu, da je izvoz nizak, da je rast izvoza pre svega rezultat porasta izvoznih cena a ne rasta njegovog obima.
U zaključcima se ukazuje da su veliki priliv i ponuda deviza više vezani za inostrano zaduživanje nego za direktne investicije. MMF upozorava i na opasnost u vezi s kursnim rizicima koji proističu iz indeksiranih kredita koje uzimaju građani i privreda. Posebno su naglašeni problemi u vezi sa ogromnim deficitom tekućeg bilansa i rastom spoljne zaduženosti. Ako se postojeći trendovi nastave, MMF tvrdi da će deficit platnog bilansa ostati visok, a da će spoljni dug ubrzano rasti. Problemi koje MMF navodi su toliko očigledni, da ih ne vide samo oni koji od njih okreću glavu. Ova vrsta slepila je u pravilu interesna, ali u Srbiji i zbunjujuće masovna.
Za sve pobrojane probleme MMF je predložio rešenja. Nema sumnje da će u debatama koje će uslediti u vezi s ekonomskom politikom za 2008, preporuke MMF-a biti često citirane – obradovaće Narodnu banku Srbije i dati za pravo brojnim ekonomistima neoliberalne orijentacije. MMF smatra da je sa monetarnom politikom sve u redu, kao i da politiku kursa dinara ne treba menjati. Izvozu ne smeta kurs, već nerestrukturirana preduzeća i neumeren rast plata. Teza je zanimljiva – kakav god da je kurs, njegovi efekti na izvoz su neutralni. MMF je ovakav stav imao i u slučaju Argentine – sve do fatalnog sloma.
Mere koje MMF preporučuje usmerene su ka smanjivanju budžetske potrošnje i ubrzanom restrukturiranju, privatizaciji ili bankrotu preostalih javnih i društvenih preduzeća.
MMF predlaže kresanje državnih rashoda, čime bi se suficit budžeta podigao na nivo od dva do tri procenta u odnosu na bruto domaći proizvod. Ovakva politika bi trebalo da traje „sve dok ne počnu da se ubiraju plodovi strukturnih reformi”. Uz malo ironije, ovo se može ovako interpretirati – kako se Srbija već godinama vredno strukturno reformiše, neće smetati da se sačeka još koja godina kako bi se počelo i sa berbom reformskih plodova. Uostalom, te plodove već odavno i obilato beru Poljaci, Rumuni, Bugari itd. na berzama rada zapadne Evrope.
Nestrpljivom, nezaposlenom, ili samo skeptičnom građaninu, ove preporuke bi mogle zaličiti na „ne lipši magare do zelene trave”. Mere koje predlaže MMF bi dovele do novog velikog pada broja zaposlenih, do porasta broja nezaposlenih i do pojačanog emigrantskog stampeda. I da je primena ove politike socijalno održiva, i da vlasti imaju dovoljno političke hrabrosti da je sprovedu – nema nikakve garancije da će nova „restrukturirana” preduzeća podstaći rast investicija, zaposlenost i izvoz. To nisu učinila ni „stara”, već privatizovana i restrukturirana preduzeća. Za sve ekonomske bolesti, bez obzira na uzroke, MMF uvek nudi samo jedan, univerzalni lek – smanjivanje budžetske potrošnje. Teško je razlučiti da li su preporuke MMF-a ekonomski ili ideološki motivisane. Srbija je tu gde je, upravo zato što je previše slušala druge i oslanjala se na neoliberalnu doktrinu koju MMF promoviše. Više istoga neće pomoći.
Država mora stegnuti kaiš, ali to nije dovoljno, verovatno ni najvažnije. Problemi srpske ekonomije nisu generisani samo u sferi budžetske potrošnje i nisu vezani samo za pregrejanu tražnju. Srpsku privredu, već ojađenu ratom i sankcijama, dotukla je neodgovorna liberalizacija spoljne trgovine, nekontrolisani priliv nepotrebnog kapitala i korišćenje dinara kao monetarnog sidra. MMF je bio važan faktor u opredeljivanju za takvu politiku, pa je svakako neće kritikovati. Ne treba se zavaravati – ekonomski Gordijev čvor se ne može razvezati i mora biti presečen. To zahteva i promenu monetarne politike, a pogotovo promenu politike kursa dinara. Nažalost, to ne može proći bez krize i traume. Svaki dan kašnjenja će samo dodavati na raboš već ionako ogromnih troškova buduće neizbežne krize. Sve nervoznije „megafonsko” prepucavanje na liniji NBS – Vlada Srbije, možda je znak da ekonomski zvaničnici konačno naslućuju svu težinu situacije i ćorsokak u kome se nalaze.
Finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 13.11.2007.
