Početna Sadržaj Osvetljenja MMF kao sudbina

MMF kao sudbina

756
0
SHARE

Problemi pred kojima će se Srbija vrlo brzo naći dovešće verovatno do novih pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom i do novih zahteva za pomoć

Kreatori domaće ekonomske politike uveravaju građane da je Srbija, zahvaljujući mudroj i vizionarskoj ekonomskoj politici, ostrvo stabilnosti u uzburkanom finansijskom okeanu. Srbija će zato profitirati iz aktuelne ekonomske krize i postati Meka za inostrane investitore.

Međunarodni monetarni fond (MMF) ne deli to mišljenje. Albert Jeger, šef misije MMF-a za Srbiju, domaću ekonomiju ocenjuje kao jednu od najranjivijih u regionu. Srbija mnogo više troši nego što stvara, ima nisku stopu štednje, ogroman platnobilansni deficit i prevelik javni sektor. Sporazum sa MMF-om odraz je takve realnosti i takvog viđenja srpske ekonomije.

Sporazum će važiti petnaest meseci. U tom periodu Srbija će moći da koristi 516 miliona dolara kredita – ako joj bude trebalo. Država se obavezala da će budžetski deficit u 2009. godini smanjiti na 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Rast plata u javnom sektoru će biti ograničen, rast penzija takođe. Budžetsko trošenje trebalo bi da bude prekomponovano kako bi se stvorio prostor za investicije u infrastrukturu. Već uobičajeno, MMF se koristi kao opravdanje da bi se sprovele mere za koje koalicione i populističke vlade nikada nemaju hrabrosti.

Aranžman sa MMF-om može se kritikovati, ali to je jalov posao – MMF nikoga ne prisiljava na sporazum. Srbija je tražila pomoć MMF-a, jer nije imala izbora. To će se jasnije videti u mesecima koji dolaze.

Budžetska štednja, na kojoj insistira MMF, samo je jedan od činilaca koji će dovesti do sporijeg rasta inflacije i smanjenja platnobilansnog deficita. Važniji stabilizacioni faktor u vezi je sa smanjivanjem privatizacionih prihoda, kao i sa velikim usporavanjem kreditnih priliva. Realna primanja građana će pasti, kreditna aktivnost banaka će se smanjivati. Sa manje para u džepu građani će manje kupovati, a trgovci manje uvoziti. To će smanjiti pritisak na cene i finansijski sistem će se stabilizovati, ali na nižem nivou. Stabilizovanje na nižem nivou ovde je eufemizam za traumatično prilagođavanje globalnoj recesiji i plaćanje cene za promašenu ekonomsku politiku poslednjih godina.

Najzanimljiviji deo aranžmana povezan je sa visinom odobrenog kredita. Kredit od 516 miliona dolara jedva da može pokriti četvrtinu mesečnog uvoza Srbije. Istovremeno, to je iznos koji Narodna banka Srbije može potrošiti u nekoliko nedelja odbrane kursa dinara. Kredit je tako smešno mali, tako neadekvatan stvarnim potrebama i dubini ekonomske krize, da je u njemu možda sadržana i najjača poruka – kroz ovu krizu Srbija će morati da prođe brutalnim stezanjem kaiša. MMF ne namerava, bar za sada, da većim kreditom olakša ovaj proces. Verovatno je da MMF smatra i da je velika korekcija kursa dinara nužna, pa ne želi da se taj proces uspori odobravajući više sredstava kojima bi se dinar branio.

Sporazum sa MMF-om je restriktivan, i u ambijentu globalne krize neminovno mora dovesti do velikog pada BDP-a i zaposlenosti. Srbija nije štedela ni investirala kada je novac obilato priticao, pa će morati da štedi sada, kada novca nema. Smisao aranžmana sa MMF-om i politika koja se predlaže samo je pokušaj kontrolisanog prizemljenja srpske ekonomije. Novi aranžman treba da pomogne da se izbegne haos i finansijski kolaps.

Aranžman, naravno, nije razvojni – aranžmani sa MMF-om to nikada nisu. Ključni test uspešnosti aranžmana neće biti u sferi ekonomske politike, već u sferi njegove socijalne snošljivosti. Na tom terenu, pred Vladom Srbije je težak zadatak i treba ga započeti saopštavanjem istine o periodu koji predstoji.

U minut do dvanaest valjane alternative sporazumu sa MMF-om nije bilo. Iz ove krize Srbija ne može izaći na način kako to čine neke druge države. Povećavanje budžetske i privatne potrošnje mehanizmi su koje mogu primeniti samo zemlje razvijene privredne strukture ili zemlje koje imaju platnobilansni suficit i visoku stopu domaće štednje. Privredna struktura Srbije i njen izuzetno nizak industrijski nivo nisu podobni za ovakvu vrstu stimulansa. Takve mere ne bi bitno pomogle slaboj domaćoj industriji već bi samo povećale inflaciju i deficit platnog bilansa.

Jedini zračak nade danas je vezan za investicije u infrastrukturu. Ako bi došlo do ozbiljnijih ulaganja u energetiku, ili u putnu mrežu, možda efekat recesije ne bi bio tako razoran kako u ovom trenutku izgleda. Nažalost, i za takvu vrstu investicija novac mora doći spolja i saradnja sa MMF-om tu može pomoći.

Bez obzira na zasluženo lošu reputaciju koju MMF-a ima u zemljama u razvoju, sporazum je bio neminovan. Reč je samo o prvom koraku na dugom putu nužne saradnje. Problemi pred kojima će se Srbija vrlo brzo naći dovešće verovatno do novih pregovora sa MMF-om i novih zahteva za pomoć. Teško je zamisliti da će postignuti sporazum ostati nepromenjen do 2010. godine i da će se svesti na simboličnih 516 miliona dolara pomoći – Srbiji će biti potrebno mnogo više.

www.nkatic.wordpress.com

Nebojša Katić

18/11/2008. Politika

SHARE