Početna Sadržaj Izdvajamo MLAĐEN KOVAČEVIĆ

MLAĐEN KOVAČEVIĆ

820
0
SHARE

 DIMENZIJE I UZROCI NEUSPEŠNE TRANZICIJE ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA, A POSEBNO SRBIJE
utorak, 14 jun 2011 21:25 .Sve zemlje Zapadnog Balkana (osim Albanije) su u 2010. godini imale nivo BDP oko ili ispod nivoa iz daleke 1989.

Bez obzira koji se kriterijumi koriste, uvek sledi isti zaključak – zemlje Zapadnog Balkana su zabeležile veliki neuspeh u tranziciji svojih privreda. Već i činjenica da je nivo njihovog bruto domaćeg proizvoda u 2008. g., dakle, godini pre eskalacije svetske ekonomske krize, po pravilu, još uvek bio niži nego što je bio pre dve decenije, sama po sebi mnogo govori. Uz to, pozicija tih zemalja na rang-listama zemalja po konkurentnosti poslednjih godina, po pravilu, je vrlo nepovoljna, a neke od njih beleže i dalji pad na tim listama. Većina tih zemalja postale su visoko zadužene. I pre, a naročito posle pojave svetske ekonomske krize stopa nezaposlenosti u većini njih je vrlo visoka. Izvoz robe i usluga je vrlo nizak kako u apsolutnim tako i relativnim veličinama, a pokrivenost uvoza izvozom je vrlo niska. Robna struktura izvoza je vrlo nepovoljna. Nacionalne stope štednje i stope investicija su, po pravilu, ekstremno niske. Poslednjih godina tzv. strane direktne investicije su vrlo skromne. Po mnogim bitnim faktorima konkurentnosti, kako iz sfere ekonomije, tako i iz sfera van ekonomije, većina zemalja Zapadnog Balkana ekstremno nepovoljno plasirane. Zbog svega navedenog, perspektiva ekonomskog rasta i razvoja zemalja Zapadnog Balkana je problematična, pa se mora postaviti pitanje zašto je došlo do tog neuspeha.

 

Ovaj rad ne pretenduje da svestrano obradi tu vrlo složenu materiju, već samo da prikaže i ukratko analizira sve najvažnije pokazatelje kretanja i stanja u privredama zemalja Zapadnog Balkana i ukaže na osnovne uzroke neuspeha u tranziciji njihovih privreda.

1. OSNOVNI EKONOMSKI POKAZATELJI TEŠKE EKONOMSKE KRIZE ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA Postoji visok stepen saglasnosti ekonomista da je kretanje bruto domaćeg proizvoda (BDP) dobar polazni pokazatelj uspešnosti privrednog razvoja većine zemalja [1]. Na bazi podataka koje publikuje Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), proizilazi nedvosmislen zaključak da je privredni rast svih zemalja Zapadnog Balkana u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj deceniji 21. veka bio neuspešan.

Sem Albanije koja je bila ekstremno siromašna, pa je samim tim njena statistička osnova, kada je u pitanju bruto domaći proizvod (BDP), bila vrlo niska, pa je posmatrano sa čisto statističke osnove, ta činjenica sama po sebi, omogućavala visok rast, sve ostale zemlje Zapadnog Balkana su u 2010. godini imale nivo BDP oko ili ispod nivoa iz daleke 1989. godine. Prema Izveštaju o tranziciji iz 2010. godine, Albanija je imala čak za oko 72% viši nivo BDP nego 1989.g., dok su Hrvatska i Makedonija imale približno isti nivo BDP. I na kraju, tri zemlje Zapadnog Balkana – Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora imale su u 2010.g. osetno niži nivo BDP nego 1989. godine. Tako je Crna Gora imala za 14%, BiH za 15%, a Srbija za čak 30% niži nivo BDP u 2010. nego pre 21 godinu [2]. U isto vreme, neke zemlje u tranziciji, kao što su zemlje Baltičkog područja (Letonija, Estonija i Litvanija), Poljska, Češka Republika, Slovačka i Slovenija su u 2010.g. ostvarile znatno viši nivo BDP nego što je on iznosio 1989. godine. Ili, u istom periodu, neuporedivo viši rast BDP, su ostvarile neke, pre četvrt veka nerazvijene zemlje, kao što su, na primer, Turska, a posebno Kina.

Neuspešnu tranziciju zemalja Zapadnog Balkana pokazuju mesta na kojima se nalaze na rang-listi zemalja po konkurentnosti privrede, koju kreira Svetski ekonomski forum (SEF). Na najnovijoj rang-listi tog Foruma, iz septembra 2010. godine, od svih zemalja Zapadnog Balkana, samo je Crna Gora visoko (što je vrlo diskutabilno), dok su Makedonija, Albanija, Srbija i Bosna i Hercegovina vrlo nisko plasirane, tj. nalaze se u „trećoj ligi“. Poredeći te rang-liste za poslednje tri godine, uočava se da su Albanija, Makedonija, a posebno Crna Gora popravile svoje pozicije, dok su Srbija, a posebno Hrvatska zabeležile veći ili manji pad, što pokazuju podaci u tabeli broj 1.

Kao što se iz podataka tabele br.1 vidi, od eskalacije svetske ekonomske krize i pojačane krize zemalja Zapadnog Balkana, najveći pozitivan pomak U sferi konkurentnosti ostvarila je Crna Gora – za 17 mesta, a izvestan pomak u pozitivnom smeru zabeležile su Albanija, Bosna i Hercegovina i Makedonija. Istovremeno, Hrvatska je pala za 16, a Srbija za 11 mesta, s tim što bi trebalo imati u vidu da je broj zemalja na tim listama povećan sa 134 na 139, pa je i to moglo imati neki manji uticaj na promenu mesta pojedinih zemalja Zapadnog Balkana. Pad Hrvatske i Srbije na tim listama ni najmanje se ne može objašnjavati svetskom ekonomskom krizom, jer su manje ili više sve zemlje pogođene tom krizom, a posebno one koje imaju znatno viši kvantitativni odnos izvoza i BDP, a mnoge od njih nisu zabeležile pad na toj listi već su neke čak napredovale. Kada se govori o tim rang-listama, trebalo bi istaći da su mnoge zemlje koje imaju znatno skromniji ljudski kapital, znatno skromnije prirodne, pa i finansijske resurse ili su vrlo siromašne, mnogo povoljnije plasirane, čak i od Crne Gore, a pogotovu od ostalih pet zemalja Zapadnog Balkana. Kao ilustraciju navedimo da su se na najnovijoj rang-listi zemalja po konkurentnosti privreda, znatno ispred Hrvatske, Srbije, Makedonije, Albanije i BiH našle i sledeće zemlje: Malezija (čak 26. mesto), Kina (27), Tunis (32), Estonija (33), Barbados (43), Indonezija (44), Indija (51), Mauricijus (55), Vijetnam (59), Šri Lanka (62), Kolumbija (68), Italija (70), Namibija (74), Maroko (75), Bocvana (76), Egipat (81), El Salvador (82), Trinidad i Tobago (84), Filipini (85), Gambija (90), Honduras (91), Loban (92), Moldavija (94), Jamajka (95), itd.

Jedan od indikatora neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Balkana jeste nepovoljan kvantitativni odnos izvoza robe i usluga i BDP. Istina je da je taj odnos u svim tim zemljama od sredine poslednje decenije 20. veka, pa i od 2008. god. znatno povećan, ali je on u nizu drugih zemalja u tranziciji još dinamičnije povećan i znatno je viši od svih šest zemalja Zapadnog Balkana. Uz to, trebalo bi imati u vidu da je politička situacija u svim zemljama, a posebno u Srbiji i Crnoj Gori (zbog sankcija), Hrvatskoj i BiH (zbog ratnih sukoba), sredinom poslednje decenije 20. veka bila vrlo teška, što se nepovoljno odrazilo na izvoz, a time i na njegov kvantitativni odnos prema BDP. Zbog vazdušne agresije NATO na SR Jugoslaviju, izvoz Srbije i Crne Gore je drastično smanjen u 1999.g., pa je u poslednje dve godine poslednje decenije prošlog 20. veka bio vrlo nizak. Jeste da se i BDP Srbije i Crne Gore u toj deceniji i u te dve godine dramatično smanjio, ali je smanjenje izvoza bilo još drastičnije, pa su se izvozni koeficijenti Srbije i Crne Gore tada takođe drastično smanjili. Ali, zbog izuzetno niske statističke osnove, posmatrano čisto obračunski, moglo se očekivati da će se izvozni koeficijenti svih šest zemalja Zapadnog Balkana, a posebno Srbije i Crne Gore, u prvoj deceniji novog 21. veka dinamično povećavati. To očekivanje se zasnivalo i na odavno utvrđenim nalazima da je visina izvoznih i uvoznih koeficijenata pozitivno korelirana sa nivoom razvijenosti, a negativno sa veličinom zemlje. S obzirom na to, da se na područje zemalja Zapadnog Balkana, po osnovu privatizacije, po osnovu novih kredita, tekućih transfera, tzv. grinfild, braunfild i portfolio investicija slio veliki iznos stranog kapitala, bilo je logično očekivati da će one ostvarivati visoke stope rasta BDP, da će taj rast biti izvozno usmeren i da će samim tim izvozni koeficijenti vrlo dinamično rasti i da će u svakoj od njih, a pogotovu najmanjim (kao što su Crna Gora, Albanija i Makedonija) relativno brzo preći 50%. Za razliku od niza manjih zemalja u tranziciji koje su zabeležile vrlo visok rast izvoznih koeficijenata, koji su iznad 60%, pa i 70%, to se u slučaju zemalja Zapadnog Balkana nije desilo, što pokazuju podaci u tabeli br. 2.

Koliko su izvozni koeficijenti zemalja Zapadnog Balkana niski, postaje jasnije, ako se zna da je Slovačka Republika povećala izvozni koeficijent sa 58% (1995.g.) na čak 83%, Mađarska sa 45% na 81%, Češka Republika sa 51% na 77%, a Slovenija sa 50% na 70%.

Jedan od pokazatelja neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Balkana, posebno njihovih realnih sektora privrede, jeste i vrlo nizak robni izvoz, bilo da se on posmatra u apsolutnim veličinama, bilo u odnosu na broj stanovnika, a oni su znatno niži nego u zemljama u tranziciji koje imaju vrlo visoke izvozne koeficijente.

Od šest zemalja Zapadnog Balkana najveći robni izvoz po stanovniku beleži Hrvatska, a najniži Albanija, a sledi je Crna Gora. Uključujući i isporuke na Kosovo, Srbija je u 2010. godini imala samo nešto preko 1.000 evra izvoz po jednom stanovniku. Kosovo ima simboličan robni izvoz u 2009. g. samo 75, a u 2010.god. 140 evra po stanovniku. Uključivanjem njegovog izvoza i istovremenog isključenja razmene robe između Srbije i Kosova, robni izvoz per capita Srbije bi bio još niži.

Koliko su cifre o per capita izvozu zemalja Zapadnog Balkana skromne postaje još jasnije, ako se zna, da je robni izvoz po jednom stanovniku u 2009.g. iznosio u Mađarskoj 5.760, Republici Slovačkoj 7.177, Češkoj Republici 7.572, a Sloveniji 7.794 hiljada evra.

Da su cifre o izvozu robe i usluga po stanovniku zemalja Zapadnog Balkana vrlo niske, postaje jasnije, ako se one porede sa odgovarajućim veličinama malih visoko- razvijenih zemalja. Na primer, izvoz per capita u 2009.g. iznosio je u Belgiji čak 24.349 evra. 

Zahvaljujući prirodnim uslovima i povoljnoj geografskoj lokaciji, izvoz usluga relativno popravlja sumornu sliku izvoza robe, pogotovu kada su u pitanju Hrvatska, Crna Gora, pa i Albanija, ali ta slika, u poređenju sa prethodno navedenim zemljama u tranziciji, i dalje je vrlo nepovoljna. I pored relativno visokog izvoza usluga, kao što se vidi iz podataka tabele br. 3, i Hrvatska, a posebno Crna Gora i Albanija, imaju znatno niže kvantitativne odnose izvoza robe i usluga od Slovačke Republike, Češke Republike, Mađarske, Slovenije i Estonije.

Uz sve navedeno, i kvalitet strukture izvoza četiri zemlje Zapadnog Balkana jeste vrlo nepovoljan. Neke od njih beleže i pad na rang-listi zemalja po ovom pokazatelju.

Jedan od pokazatelja neuspešnosti tranzicije zemalja Zapadnog Balkana jeste i veoma izražen rast spoljnotrgovinskog deficita zaključno sa 2008.g. Zbog drastičnog pada cena energenata i niza sirovina na svetskom tržištu i pada privredne aktivnosti u ovim zemljama, vrednost uvoza je više smanjena nego vrednost izvoza, pa su, sem Albanije, u svim ostalim zemljama Zapadnog Balkana, apsolutne i relativne veličine deficita u 2009. i 2010.g. osetno smanjene, ali su još uvek vrlo visoke, što pokazuju podaci tabele br. 4.

I relativne veličine spoljnotrgovinskog deficita, odnosno pokrivenost uvoza izvozom i odnos tog deficita prema robnom izvozu, drastično pogoršavale u periodu 2000-2008. godine i sem Albanije, one su se od 2008. godine osetno smanjile, ali su još uvek visoke, što pokazuju podaci tabele br. 5.

Kao što se iz podataka tabele br. 5. vidi, daleko najnepovoljnije odnose robnog izvoza i robnog uvoza i odnosa spoljnotrgovinskog deficita i izvoza robe imaju Crna Gora i Albanija, a najpovoljnije, ali ipak vrlo nepovoljne, te odnose imaju ostale četiri zemlje.

Jedan od pokazatelja neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Balkana jeste dramatičan rast deficita tekućeg računa platnog bilansa, zaključno sa 2008.g., a u nekim slučajevima i 2009. godinom, pa je njegova relativna veličina, tj. njegov kvantitativni odnos prema BDP, sem Hrvatske, u svih ostalih pet zemalja znatno prešao tolerantnu granicu. Zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, koja je imala za posledicu drastičan pad cena niza najvažnijih uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala, apsolutne veličine njihovog uvoza, apsolutne i relativne veličine tekućeg računa platnog bilansa, su, sem Albanije, u svih ostalih pet zemalja Zapadnog Balkana u 2009.g. osetno smanjene, ali su i dalje ostale na vrlo visokom nivou.

Kada se govori o veličinama kvantitativnih odnosa, kako spoljnotrgovinskog tako i deficita tekućeg računa platnog bilansa i BDP, trebalo bi istaći da su one, sem Crne Gore, zbog precenjene vrednosti BDP (koji se izražavaju u tekućim cenama) i precenjene vrednosti nacionalnih valuta – manje ili više potcenjene.

Ogromne deficite tekućeg računa platnog bilansa zemlje Zapadnog Balkana su privremeno rešavale prodajom imovine stranim licima, grinfild, braunfild i portfolio investicijama, a često i vrlo visokim novim zaduživanjima u inostranstvu, pa je većina njih postala visoko zadužena i narkomanski zavisna od stranog kapitala.

Tri zemlje Zapadnog Balkana –  Hrvatska, Crna Gora i Srbija su postale i ostale visokozadužene zemlje, što umanjuje značaj njihovih inače vrlo skromnih privrednih performansi, a znatno će nepovoljno uticati na rast u budućim godinama. Prema podacima EBRD, Crna Gora je u 2008. god. imala odnos spoljnog duga i BDP od čak 95,6%, a u 2009.g. čak 96,9% [3]. Po tom pokazatelju, Hrvatska je u još težoj situaciji – u 2007.g. taj odnos je bio 83,4%, u 2008.g. 81,9%, a u 2009.g. čak 101,9% [4]. Po istom izvoru, odnos spoljnog duga prema BDP iznosio je za Srbiju u 2007.g. 64,9%, u 2008.g. 65,5% a u 2009.god. 73,6% [5].

Što se tiče odnosa spoljnog duga i BDP u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji, trebalo bi istaći da su oni de facto viši nego što statistika pokazuje, jer je BDP, zbog inflacije, odnosno precenjene vrednosti nacionalnih valuta, veštački, virtuelno povećan i zbog toga su dobijeni navedeni odnosi osetno smanjeni. Iako je dinar znatno izgubio na vrednosti u trećem kvartalu 2008.g. kao i tokom 2009. i 2010. godine, on je još uvek precenjen, pa je sigurno da bi korektnijim obračunom BDP, odnos spoljnog duga i BDP Srbije sigurno prešao kritičnih 80%, pa bi ona i po ovom pokazatelju bila u grupi visokozaduženih zemalja. Za mene je najvažniji kriterijum zaduženosti jedne zemlje odnos iznosa ukupne godišnje otplate spoljnih dugova prema iznosu BDP. Međutim, zbog inflacije u zemljama Zapadnog Balkana s jedne, i precenjene vrednosti nacionalnih valuta, u pet zemalja (sem Crne Gore koja koristi evro) s druge strane, iznos BDP je, po pravilu, više ili manje, veštački „naduvan“, pa je time statistički dobijen znatno niži odnos otplata spoljnih dugova i BDP od realnih veličina. I pored toga, u slučaju Crne Gore, Hrvatske i Srbije taj odnos je vrlo visok. Na primer, prema proračunu stručne službe Narodne banke Srbije taj odnos je dramatično pogoršan od 2001. god. kada je iznosio samo 0,8%, u prošloj godini iznosio je čak 11%. Ako se ima u vidu da je prirast BDP u Srbiji u 2010. godini iznosio samo 1,8%, proizilazi da je apsolutna veličina tog prirasta bila oko šest puta manja od iznosa dospelih otplata po osnovu spoljnih dugova. I samo zahvaljujući činjenici da se Srbija dodatno osetno zadužila i da je po osnovu tzv. tekućih transfera (pre svega doznaka), prodaje imovine ,došla znatna suma deviza, teška dužnička kriza je kamuflirana.

Kada se govori o stepenu spoljne zaduženosti (pa i o veličinama BDP) u zemljama Zapadnog Balkana, trebalo bi naglasiti da su u većini njih nosioci izvoza postale firme, koje su privatizacijom postale filijale stranih kompanija. Ako su one zadužene u inostranstvu, one će svoje dugove servisirati svojim izvozom. Međutim, ako one ni sada uopšte nisu, ili su malo zadužene, država u kojoj posluju neznatno može računati na devize koje one svojim izvozom ostvaruju. One mogu višak deviza koje ostvaruju poslovanjem sa inostranstvom ulagati u zemlji gde se nalaze, ali će najčešće devize iznositi u inostranstvo, pogotovu u kriznim vremenima, što je lepo pokazao primer Mađarske, ali i nekih drugih zemalja u tranziciji. To važi i za filijale stranih banaka i osiguravajućih društava lociranih u zemljama Zapadnog Balkana (što u velikoj meri važi i za ostale zemlje). Istina, u savremenim uslovima otvorenosti prema inostranstvu, to važi i za domaće privredne subjekte, ali ja još uvek verujem u ekonomski patriotizam i znatno veću moć države da utiče na ponašanje domaćih preduzeća, domaćih banaka i domaćih osiguravajućih i drugih kompanija. U prilog tome, govori činjenica, da je odliv deviza iz brojnih zemalja u tranziciji preko privrednih subjekata koji su po osnovu privatizacije, grinfild i braunfild investicija došli u većinsko vlasništvo stranaca, poslednjih godina znatno veći, nego što je devizni priliv po osnovu njihovog poslovanja. Zbog svega toga, javni spoljni dug, i spoljni dug državnih preduzeća i banaka gde je država garant, a u slučaju Hrvatske, Srbije i Crne Gore, on je vrlo visok, vrlo je neprijatan ograničavajući faktor rasta i razvoja privrede.

Pored izraženog rasta spoljnog duga i stepena spoljne zaduženosti većine zemalja Zapadnog Balkana, neke od njih se poslednjih godina susreću sa sve većim problemom javnog duga, a među njima je i Srbija.

Zvaničnici Narodne banke Srbije, ali i masa akademika ekonomista ističe da, i pored vrlo dinamičnog rasta odnosa javnog duga i BDP, on još uvek nije prešao tolerantnih 45%, već je krajem 2010.g. dostigao 41,5%. Međutim, problem je što je taj obračun suštinski potpuno neupotrebljiv i stvara lažnu, mnogo bolju sliku nego što je ona de facto. Prvo, pri tom obračunu nisu uključena dugovanja lokalnih samouprava, kao ni dospele, a neizmirene finansijske obaveze države po osnovu nabavke robe i usluga. Uz to, država de facto ima ogromne finansijske obaveze koje će po usvajanju zakona o denacionalizaciji brzo postati de jure obaveze, jer se u mnogim slučajevima naslednicima nacionalizovane imovine, umesto povraćaja u naturi, mora izvršiti nadoknada nacionalizovane imovine u dinarima ili devizama (ako žive u inostranstvu). Prema mom mišljenju, najvažniji razlog veštačkog prikazivanja relativno niskog kvantitativnog odnosa javnog duga i BDP (kako u Srbiji tako i u četiri zemlje Zapadnog Balkana koje imaju nacionalnu valutu), jeste precenjena vrednost BDP izražena u tekućim cenama (pa se zbog inflacije on „naduva“) i potcenjena vrednost većeg dela javnog duga nominiranog u stranim valutama, koji se množi sa precenjenom vrednošću nacionalnih valuta, pa se tako dobije njegova vrednost koja je veštački smanjena u odnosu na realnu. Dakle, u toj računici, u matematičkoj formi razlomka, visina potcenjenog javnog duga stavlja se iznad razlomačke crte, a precenjena vrednost BDP ispod razlomačke crte, pa se po oba osnova dobija potcenjena veličina kvantitativnog odnosa javnog duga i BDP.

I u većini ostalih zemalja Zapadnog Balkana javni dug i njegov kvantitativni odnos prema BDP su vrlo visoki i sem Crne Gore (koja je uvela evro) i u ostale četiri zemlje se, zbog istih razloga, kao u slučaju Srbije, oni prikazuju u manjim veličinama nego što de facto jesu.

Vrlo važan, a za mene i najvažniji pokazatelj neuspešnosti tranzicije u zemljama Zapadnog Balkana jeste broj nezaposlenih lica, odnosno stopa nezaposlenosti, a ona je u Makedoniji, BiH, i Srbiji vrlo visoka. Iako znatno niže, one su visoke i u ostale tri zemlje ovog područja, što pokazuju podaci u tabeli br. 7.

I pored svetske ekonomske krize, koja je morala pogoditi radnike koji potiču iz zemalja Zapadnog Balkana a zaposleni su u inostranstvu, priliv doznaka nije bitnije smanjen, što je posebno bilo značajno za Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Albaniju. U slučaju Srbije, po statistici NBS, priliv doznaka u 2009. iznosio je 3,2 milijardi evra (a obračunato u dolarima oko 4,6 milijardi). Po istom izvoru, njihov iznos je u 2010. godini iznosio 3,1 milijardu evra. U jednom novijem radu Svetske banke procenjuje se da je iznos doznaka koji je došao u Srbiju u 2009. godini dostigao čak 5,406 milijardi dolara, pa je njihov odnos prema BDP dostigao čak 12,6% [9]. Po istom izvoru, doznake koje su u toj godini došle u BiH iznosile su nešto preko 2,2 milijarde dolara i dostigle su čak 12,7% BDP. Doznake koje su došle na područje Albanije u toj godini iznosile su oko 10,9% BDP. Kvantitativni odnos doznaka i BDP u Makedoniji u istoj godini iznosio je 4,5%, a u Hrvatskoj samo 2,4%, dok za Crnu Goru iznos doznaka nije naveden.

Iz podataka tabele br. 8, jasno se vidi da svetska ekonomska kriza nije bitnije pogodila devizni priliv po osnovu doznaka u 2009. godini a u 2010. je, izgleda, sem Albanije, u ostale četiri zemlje došlo do rasta tog priliva, pa se tim faktorom ne može objašnjavati teška ekonomska kriza, pogotovu u BiH i Srbiji. 

Kod većine zemalja Zapadnog Balkana, posle eskalacije svetske ekonomske krize, povećan je neto spoljni dug, pre svega novim zaduživanjem koje je u zbiru prevazilazilo iznos otplate glavnica i kamata. Na primer, spoljni dug Srbije, i pored promene metodologije obračuna kojom je iznos spoljnog duga smanjen za 320 miliona evra, na kraju 2010. godine bio je za 2,8 milijardi veći nego krajem 2008. godine, pa je i to po nizu osnova uticalo na ublažavanje negativnih efekata svetske ekonomske krize, ali je tim rastom zaoštren problem njene visoke spoljne zaduženosti koji je već i sada, a u budućnosti će tek biti, vrlo ozbiljan ograničavajući faktor rasta i razvoja privrede. Sve to još više važi i za Hrvatsku i Crnu Goru, kod kojih je odnos spoljnog duga i BDP u periodu 2007-2010. znatno povećan.

Zbog svega navedenog, smanjenje bruto domaćeg proizvoda u zemljama Zapadnog Balkana (sem Albanije) u 2009, a u Hrvatskoj i u 2010.g [10], samo je delom posledica smanjenja izvoza robe i usluga nastalog zbog smanjenja vrednosti svetske trgovine – u 2009. godini, po proceni Svetske trgovinske organizacije, za 23%.

Zvaničnici i neki akademski ekonomisti ističu da je Srbija u vreme svetske ekonomske krize ostvarila relativno visok nivo ekonomske stabilizacije. Prosto je neverovatno da neko ozbiljan može tako govoriti, ako se zna da je Srbija po stepenu ekonomske stabilizacije na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma u 2009. godini bila tek na 111 mestu. Ili, na najnovijoj rang-listi tog Foruma, ona se po visini inflacije nalazila na neslavnom 115. mestu, dok je Crna Gora bila na 83, Hrvatska 60, Albanija 57, Bosna i Hercegovina na 14, a Makedonija čak na 9. mestu. S obzirom na veoma visoku inflaciju u 2010. nema dileme – Srbija će u 2011. biti još nepovoljnije rangirana.

Kada se govori o ekonomskoj stabilnosti u Srbiji, trebalo bi naglasiti da je ona, iako vrlo problematična, postignuta i preko prodaje od strane Narodne banke Srbije od početka septembra 2008. pa do kraja 2010. oko 3,5 milijardi evra („u cilju suzbijanja preteranih dnevnih oscilacija valutnog kursa“). I što je tragično, ogroman deo tih prodatih deviza slio se u džepove neto uvoznika i raznih tajkuna a od tih prodaja privreda nije imala koristi, dok su neto izvoznici imali samo dodatne štete, jer je tim prodajama održavana precenjena vrednost dinara, odnosno potcenjena vrednost stranih valuta. Uz to, precenjena vrednost dinara imala je veliki niz dodatnih negativnih ekonomskih i socijalnih posledica.

Vlada Srbije, kao i predsednik Srbije, ističu da je svetska ekonomska kriza manje pogodila Srbiju nego neke zemlje u susedstvu – zahvaljujući preduzetim merama, ali pri tome ne navode koje su to mere. Jedna od njih je svakako imala trenutne pozitivne efekte, ali je sa stanovišta dugog roka ona vrlo problematična. U pitanju je odluka Vlade da država garantuje za svaki štedni ulog u svakoj banci u Srbiji, umesto dotadašnjih 3.000 evra – čak do 50.000 evra. To je imalo za rezultat delimičan povratak podignutih deviza sa štednih uloga stanovništva (do čega je došlo krajem 2008.godine), tokom 2009. i 2010. i blagi rast doznaka u 2010. Međutim, ta odluka je de facto znatno povećala devizni dug države, jer bi ona u slučaju propasti neke od banaka (kao što je bio slučaj na Islandu) morala da servisira devizne obaveze te (ili tih banaka) prema stanovništvu.

U poslednjih nekoliko godina u svim zemljama Zapadnog Balkana kao uzrok teške ekonomske krize ističu se dugoročni negativan uticaj krvavog raspada zemlje, ratnih sukoba na području četiri zemlje, kidanje međusobnih ekonomskih veza, sankcija prema SRJ, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, vazdušna agresija NATO-a i teški politički problemi u svim zemljama Zapadnog Balkana koji su postojali u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Tačno je da je stanje u privredi svih zemalja Zapadnog Balkana u poslednjoj deceniji prošlog veka, zbog svega navedenog, ali i mnogo čega drugog, bilo vrlo teško. Ali, stanje u privredi Japana i Nemačke po završetku Drugog svetskog rata bilo je još teže, ali su te zemlje, po završetku tog rata ostvarile zaista impresivan rast i razvoj. I stanje privrede Republike Koreje, po završetku građanskog rata, bilo je zaista katastrofalno a po završetku tog rata pa gotovo do kraja 20. veka ona je ostvarila zaista fantastičan rast BDP. Poznati profesor Kembridža Ha-Džun Čang, to ilustruje na sledeći način: „Osam godina po završetku bratoubilačkog rata (1961.g.) dohodak po stanovniku u Republici Koreji iznosio je samo 82 dolara, a prosečan stanovnik R. Koreje je zarađivao dva puta manje od prosečnog stanovnika Gane – samo 179 dolara. Polovina južnokorejske industrije i preko 75% njene železničke mreže bilo je uništeno u tom ratu. Tada je USAID R. Koreju proglasio za rupu bez dna. U to vreme, glavni izvozni artikli bili su tungsten, riba i ostali primarni proizvodi. R. Koreja je bila jedno od najsiromašnijih mesta na svetu i bila je žalosna zemlja. Tokom mog života, tj. od 1963. godine per capita dohodak, meren kupovnom moći domaće valute, povećan je čak 14 puta. Za takav porast Velikoj Britaniji je trebalo više od dva veka, a SAD oko vek i po“ [11].

Sklon sam da tvrdim da su sve zemlje Zapadnog Balkana raspadom SFRJ i svim onim što je taj proces pratilo – bile veći ili manji ekonomski gubitnici i zbog svega toga njihove privrede su u poslednjoj deceniji prošlog veka bile u vrlo teškom stanju, ali ipak znatno boljem u odnosu na privrede Nemačke i Japana posle završetka Drugog svetskog rata ili privredu R. Koreje po završetku građanskog rata.

Profesor dr Blagoje Babić je napisao nekoliko vrlo kvalitetnih radova posvećenih fantastičnim uspesima u privrednom rastu i razvoju prethodno navedenih zemalja [12]. On ističe da je na prvom mestu doprinos tim uspesima bila kolektivna svest o nacionalnom interesu i kolektivna spremnost za njegovo ostvarivanje. Ukazao je, takođe, da je poziv na žrtvovanje bio praćen obavezom države da obezbedi učešće svih u plodovima obnove, pa je pravednost raspodele dohotka bila znatno viša nego u zemljama pobednicama a realizacija tog opredeljenja je obezbeđivala pristajanje stanovništva na žrtve. Uz to, on ističe da su realizacijom tog opredeljenja, kao i sporazumom poslodavaca i radnika da plate rastu u srazmeri sa rastom proizvodnosti rada i sve većim poverenjem u upravljače, partnerstvom države i privatnih preduzeća, a naročito visokim stopama štednje i investicija i iznad svega industrijalizacijom – omogućena „privredna čuda“ u te tri zemlje. Na kraju, naglasimo da je prof. Babić dao niz vrlo korisnih predloga o tome šta je Srbija trebalo i šta treba da koristi iz iskustava navedene tri zemlje. 

Manje-više u svim zemljama Zapadnog Balkana na najvišim funkcijama su se našli vrlo problematični ljudi, a neki od njih su bili kriminalci i zločinci. Oni nisu znali ili nisu hteli ili, zbog diktata međunarodnih finanskijskih institucija ili moćnih država, nisu oko sebe okupili vrhunske stručnjake iz ekonomske, pravne i nekih drugih struka. Zbog svega toga i na najvišim mestima gde se kreirala privredna reforma i mere ekonomske politike, našli su se stručno, a u mnogim slučajevima i moralno vrlo problematične osobe. Pokazalo se da je naš nobelovac Ivo Andrić bio potpuno u pravu kada je napisao, da kada dođu isčašena vremena, onda na površinu izbijaju pogrešni ljudi. Trebalo bi mnogo prostora da se navedu imena raznih, najblaže rečeno, užasno problematičnih ličnosti koje su se, sticajem neobičnih istorijskih okolnosti, našle na vrlo važnim mestima gde se koncipiraju tranzicione mere. Na primer, u Hrvatskoj, radovi najobrazovanijeg i najuglednijeg ekonomiste SFRJ prof. dr Branka Horvata bili su zabranjeni, pa je bio potpuno isključen iz koncipiranja privrednih reformi a tim koji je to radio bio je sastavljen uglavnom od politički podobnih ekonomista koji Horvatu nisu bili ni do kolena. Oni, kao i predsednici i premijeri, potpuno su ignorisali njegove sasvim opravdane, žestoke kritike [13]. Duboko sam ubeđen da bi on, poput profesora V. Kolodka, koji je bio glavni autor Strategije za Poljsku a od 1994. i glavni realizator, okupio tim vrhunskih stranih i domaćih ekonomista i da bi oni formulisali neuporedivo bolji i Hrvatskoj prilagođeniji model tranzicije, nego što joj je bio nametnuti model u skladu sa tzv. Vašingtonskim sporazumom koji je zagovarao brzu, sveobuhvatnu privatizaciju, stabilizaciju, deregulaciju i naglu i preteranu liberalizaciju uvoza i suzbijanje inflacije po svaku cenu, što je imalo za posledicu precenjenu vrednost kune i tzv. „holandsku bolest“ privrede Hrvatske.

Slučaj modela tranzicije Srbije i ličnosti koje su ga (zvanično) predložile, gotovo je tragikomičan. Koliko verujem toliko i ne verujem u priču jednog ranijeg važnog zvaničnika SAD koji je tvrdio da sankcije SRJ, pa i bombardovanje od strane NATO-a, nisu preduzeti zbog zaštite Albanaca na Kosovu, već da bi se silom nametnuo neoliberalizam [14]. Verujem da su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka SR Jugoslaviji nametnuli koncept reformi i tranzicije koji je bio u punom skladu sa „deset božijih zapovesti“ tada čuvenog tzv. Vašingtonskog sporazuma, a da su samozvani „vizionari“ to prikazali kao svoje delo. Nije bitno da li su oni, kao uostalom i druge zemlje Zapadnog Balkana, taj model prihvatili silom ili milom. Bitno je da on u brojnim elementima nije bio adekvatan i, kao što sam od 2001.g. dokazivao, imao je ozbiljnu „konstrukcionu grešku“ ili kako nobelovac J. Štiglic pre dve godine reče – imao je ozbiljnu „sistemsku grešku“ i zbog toga je njegova dosledna primena morala imati vrlo nepovoljne ekonomske i socijalne posledice (o čemu će kasnije biti više reči).

Sve više sam ubeđen da su, pri izboru lica koja će voditi privredne resore, Narodnu banku i sl., ogromnu ulogu imale međunarodne finansijske institucije, pa i neke moćne zemlje. I, nažalost, pri tom izboru, politička podobnost je bila dominantna, a stručnost u dubokoj senci. Pri izboru tih funkcionera, važnu ulogu imala je njihova revolucionarna aktivnost u devedesetim godinama prošlog veka. Neki od njih, kao što je prof. dr M. Labus, samozvani „vizionar“ reformi u SRJ, bolje reći u Srbiji, imali su, kada su u pitanju tranzicione refome, i kompleks niže vrednosti u odnosu na strane stručnjake. Podsećam da je prof. dr M. Labus na jednom savetovanju 1992. godine izjavio: „Pošto ekonomisti socijalističkih zemalja malo znaju o tome kako funkcionišu tržišne privrede, taj posao treba prepustiti zapadnim ekonomistima“ [15].

Primena „deset božijih zapovesti“ tzv. Vašingtonskog sporazuma u tranzicionim reformama u zemljama Zapadnog Balkana morala je dovesti do niza deformacija i ogromnih problema (o čemu sam u brojnim radovima pisao od 2001. godine). Uz to, u nizu tih zemalja reformatori su se pravili “ većim katolicima od pape“.

Ogroman debalans u spoljnotrgovinskoj razmeni svih zemalja Zapadnog Balkana nastao je pre svega zbog sve precenjenijeg kursa nacionalnih valuta i preterane liberalizacije uvoza. U uslovima gotovo fiksnog valutnog kursa domaćih valuta u nekim od tih zemalja i istovetne manje ili veće inflacije, domaća roba je postojala sve manje, a uvozna sve više cenovno konkurentna. Prof. dr Branko Horvat je sa puno prava isticao da je valutni kurs „bitan element tržišne ekonomije, jer odražava cijene po kojima se vrši alokacija resursa. Kod nas je tečaj precjenjen za oko 60%. Taj stupanj precjenjenosti valute znači da smo za toliko manje konkurentni na svjetskom tržištu. Zato izvoz stagnira, uvoz buja, a vanjskotrgovinski deficit je neizdrživ. Kod nas cjene rastu dva puta brže nego u EU, a tječaj ostaje „stabilan“. Treba reći da za 60% precjenjeni tečaj valute dovodi do nekonkurentnog izvoza i jeftinog uvoza uslijed čega se razara domaća proizvodnja i povećava vanjskotrgovinski deficit“ [16]. Uz to, on žestoko kritikuje naglo smanjenje carina a posebno proglašavanjem za „veliki uspeh“ planirano ukidanje carina od sječnja 2002 [17]. I, naravno, to je dodatno stimulisalo uvoz koji je sve više gušio domaću proizvodnju. Vrlo slično se dešavalo i u drugim zemljama Zapadnog Balkana tokom devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji novog veka. To se desilo i sa SR Jugoslavijom u periodu 2001-2003. godine ali i u kasnijim godinama. Liberalizacija uvoza je nametnuta preko MMF koji je bio jedan od glavnih aktera i veliki pobornik tzv. Vašingtonskog sporazuma, a jedna od „zapovesti“ tog Sporazuma bila je liberalizacija spoljne trgovine, bolje reći uvoza, jer je izvoz ranije bio liberalizovan. Međutim, kada se radi o sniženju carina, nije se samo Hrvatska „pravila većim katolikom od pape“, već manje-više i sve ostale zemlje Zapadnog Balkana. To važi i za samozvane „vizionare“ ekonomskih reformi u Srbiji. I kao posledica toga, u 2009. godini svih šest zemalja ima znatno niže ponderisane carinske stope od niza znatno razvijenih zemalja, što pokazuju podaci u tabeli br. 9.

Nagla i preterana liberalizacija uvoza u zemljama Zapadnog Balkana bila je – s obzirom na činjenicu da su one bile na niskom nivou razvijenosti (sem eventualno Hrvatske) i da je ekonomska situacija u poslednjoj deceniji prošlog veka bila vrlo teška – ekonomski neracionalna. Čuveni Korejanac, profesor prestižnog Kembridža u svojoj vrlo zapaženoj knjizi „Loši Samarićani: Mit o slobodnoj međunarodnoj trgovini i tajna istorija kapitalizma“ [19], vrlo je ubedljivo pokazao dvoličnost i sebičnost razvijenih zemalja, kao što su V. Britanija, SAD, Nemačka, Japan itd., koje su u prvim fazama svog razvoja praktikovale žestoku carinsku i vancarinsku zaštitu a kada su dostigle visok nivo razvijenosti, pa i sada, zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji nameću koncept što veće otvorenosti privrede. On, uz to, ističe da vlade SAD i Evropske unije u uslovima najnovije svetske ekonomske krize posežu za merama zaštite svoje privrede i merama smanjenja vrednosti svojih valuta koje su do skora bile nespojive sa konceptom neoliberalizma. I, naravno, sve to rade jer je to u njihovom interesu. S druge strane, to nisu dozvoljavale svojim kolonijama a i sada ne dozvoljavaju polukolonijama, kakve su zemlje Zapadnog Balkana.

Zemljama Zapadnog Balkana još veće  štete donela je precenjenost nacionalnih valuta koja je ponekad direktno ili indirektno forsirana preko MMF, navodno u cilju stabilizacije i suzbijanja inflacije, a to je jedna od deset „božijih zapovesti“ Vašingtonskog sporazuma.

Pored žestokog gušenja domaće proizvodnje i po tom osnovu destimulisanja izvoza, ogromnog rasta spoljnotrgovinskog deficita, kod nekih zemalja i potpunog topljenja suficita u razmeni usluga sa inostranstvom, enormnog rasta deficita u razmeni robe i usluga sa inostranstvom, enormnog rasta deficita tekućeg računa platnog bilansa, ekstremno precenjena vrednost domaće valute ostvarena tokom perioda tranzicije imala je i niz drugih, vrlo teških ekonomskih posledica. Navešću, po mom mišljenju, najvažnije negativne ekonomsko-finansijske posledice ekstremno precenjenog dinara [20]:

• Deformacija sistema cena;

• Deformacija ponude i tražnje deviza;

• Drastičan pad vrednosti preduzeća koja su znatnije pogođena ekstremnim rastom uvoza i njihova prodaja po vrlo niskim cenama;

• Destanak vrlo velikog broja preduzeća, posebno tzv. neto izvoznika;

• Destimulisanje proizvodnje izvozno-orijentisanih poljoprivrednih proizvoda (na primer, goveđeg mesa, vina i sl.);

• Destimulisanje izvozno-orijentisanih, a stimulisanje uvozno-orijentisanih stranih direktnih investicija;

• Ekonomski sunovrat istočnog i zapadnog dela Srbije i tzv. Sandžaka, kod kojih je učešće sektora koje je ugušila sve precenjenija vrednost dinara, bilo je vrlo visoko.

• Rast nezaposlenosti koji je dostigao ogroman broj, naročito u prethodnim navedenim regionima.

• Stimulisanje potrošnje uvoznih proizvoda i usluga, a destimulisanje šednje;

• Olako zaduživanje preduzeća u inostranstvu;

• Olako zaduživanje stanovništva koje nije ozbiljno shvatilo deviznu klauzulu;

• Enorman rast stepena spoljne zaduženosti;

• Neracionalno investiranje u kapacitete koji se zasnivaju na uvoznim sirovinama i reprodukcionim materijalima, a čija se proizvodnja realizuje na domaćem tržištu;

• Znatno smanjenje tzv. neto deviznog ostvarenog izvozom;

• Neracionalna upotreba resursa – ljudskih, materijalnih i finansijskog kapitala;

• Olako kupovanje i korišćenje nekih uvoznih proizvoda široke potrošnje kao što su automobili i po tom osnovu tražnje deviza za uvoz sirovina i reprodukcionih materijala bez kojih se oni ne mogu koristiti;

• Bitno povećanje gubitaka u privredi, i sl.

Ubeđen sam da su se slične posledice ispoljile i u ostalim zemljama Zapadnog Balkana koje imaju svoje vrlo precenjene valute.

POLUKOLONIJALNO ROPSTVO Treći bitan razlog neuspešne tranzicije i teške ekonomske krize zemalja Zapadnog Balkana – jeste defektna privatizacija koja je nametnuta, pre svega, od strane MMF i uz maksimalno angažovanje stranih konsultanata. Izvesni problematični političari, vrlo uskih vidika, a često isforsirani preko međunarodnih finansijskih institucija ili moćnih država a neki u suštini zastupnici interesa stranog kapitala, nametnuli su ovim zemljama model tzv. tvrdog kapitalizma ili kako bi čuveni Soroš rekao „tržišni fundamentalizam“ ili neoliberalizam koji je sadržan u odredbama Vašingtonskog konsenzusa. Prof. B. Horvat taj kapitalizam koji je uveden u Hrvatskoj, s pravom naziva „grabežnim kapitalizmom“ i ističe da je uveden uz ogromne prevare građana. On naglašava da u cilju privatizacije „u državnim ustanovama sjede, kao što su 1945. g. sjedili sovjetski, strani stručnjaci“ [21]. I što je tragikomično, prodaja i prihod od prodaje najprofitabilnih preduzeća, kao što su naftna, telekomunikaciona ili energetska, zvanično se karakteriše kao strane direktne investicije. To su investicije za kupce tih preduzeća a pošto se prihodi od privatizacije, kako Horvat navodi za Hrvatsku, „upotrebi za pokrivanje rasipničkog državnog budžeta neodgovornih i nesposobnih vlada“ [22] – to je za zemlju koja, bez saglasnosti većine stanovništva, prodaje ta preduzeća – dezinvesticija. Verovatno se slično dešavalo i sa drugim zemljama Zapadnog Balkana, a za Srbiju je to nesporno, (posebno se ispoljilo pri prodaji „Mobtela“). I kao posledicu svega toga, B. Horvat vidi „perspektivu“ i sve veće zaduživanje Hrvatske u inostranstvu, pri čemu će se stari dugovi otplaćivati novim zaduživanjem a sav porast proizvodnje odlaziće na otplatu duga, životni standard se neće povećavati, siromaštvo se neće smanjivati, dvocifrena nezaposlenost će ostati [23]. I njegova poenta je glasila: „Tako su vlastiti političari na vlasti, prevarama građana, nekada nezavisnu zemlju stavili u polukolonijalno ropstvo“ [24]. Nažalost, to važi i za druge zemlje Zapadnog Balkana, pa i za Srbiju.

Na kraju, trebalo bi istaći da je neuspešna tranzicija imala za posledicu i sve težu društvenu krizu, koja, s druge strane, pojačava ekonomsku krizu. Dakle, u svim zemljama Zapadnog Balkana ekonomska i društvena kriza se međusobno pospešuju. U manje-više svim zemljama Zapadnog Balkana postoji kriza vrednosnog sistema, kriza morala, kriza poverenja, kriza pravnog sistema, kriza ljudskog kapitala, kriza demokratije, itd. 

Možda nije najbolji ali je svakako jedan od pokazatelja društvene krize u zemljama Zapadnog Balkana – indeks korupcije referentnog Transparency International. Njegova maksimalna vrednost jeste deset i tada znači da u zemlji nema korupcije (što je, naravno, teorijski slučaj). Najviši indeks korupcije u 2010. imale su Danska, Novi Zeland i Singapur – po 9,3. Sve zemlje Zapadnog Balkana su vrlo slabo plasirane, što znači da je u njima nivo korupcije vrlo visok. Od šest zemalja ovog područja najbolje su plasirane Hrvatska, Makedonija i Crna Gora, dok su u donjem delu Srbija, Albanija i Bosna i Hercegovina.

Kada se govori o korupciji, kao velikom zlu u zemljama Zapadnog Balkana, navedimo i nalaze Svetskog ekonomskog foruma po kojima je ona u Srbiji bitan ograničavajući faktor za razvoj biznisa, u Albaniji je na drugom mestu, u Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini na četvrtom, a u Crnoj Gori na petom mestu [25].

3. ZAKLJUČCI Zemlje Zapadnog Balkana zabeležile su velike neuspehe u tranziciji svojih privreda. Brojni su uzroci tih njihovih neuspeha.

Vrlo skromne privredne performanse zemalja Zapadnog Balkana političari i brojni akademski ekonomisti, koji su bili zagovornici nametnutog ili prihvaćenog modela tranzicije, objašnjavaju dejstvom specifičnih faktora, a posebno ratnih sukoba u tri države (BiH, Hrvatskoj i Makedoniji), sankcijama i vazdušnom agresijom NATO-a (prema Srbiji i Crnoj gori ) i velikim građanskim nemirima (posebno u Albaniji). Neosporno je da su ti faktori znatno unazadili privrede tih zemalja. Međutim, sama činjenica da se zbog svega toga znatno smanjila statistička osnova, omogućavala je u slučaju uspešnih tranzicija, dinamičan rast privrednih aktivnosti a do toga nije došlo.

Glavni uzrok velikog neuspeha u tranziciji privreda zemalja Zapadnog Balkana jeste nametnuti i prihvaćeni model tranzicije koji je podrazumevao brzu i sveobuhvatnu privatizaciju koja je bila praćena ogromnim defektima, pljačkom pa i kriminalom. Uz to, taj model je podrazumevao naglu i preteranu liberalizaciju uvoza, stabilizaciju i borbu protiv inflacije po svaku cenu i deregulaciju privrednih tokova, a sve to je imalo za posledicu precenjenu vrednost nacionalnih valuta, što je sve skupa dovelo od ogromnih ekonomskih i socijalnih problema i sve teže ekonomske i društvene krize. Vremenom, te dve krize se međusobno sve više pospešuju i time pojačavaju.

U svim zemljama Zapadnog Balkana na mnogim važnim političkim funkicjama pa i onim gde su se kreirale tranzicione reforme, našle su se stručno, a često i moralno vrlo problematične osobe i one su forsirale negativnu selekciju kadrova, pri čemu je politička podobnost bila daleko ispred stručne i to se moralo vrlo nepovoljno odražavati na tradicionalne i privrede performanse.

U takvim uslovima svetska ekonomska kriza je samo manje ili više pojačala i inače vrlo teške ekonomske probleme zemalja Zapadnog Balkana, pa su, zbog svega navedenog, njihove ekonomske perspektive vrlo nepovoljne.

 

SHARE