Početna Sadržaj Izdvajamo MLAĐAN KOVAČEVIĆ

MLAĐAN KOVAČEVIĆ

1512
0
SHARE

 LIK I DELO GROBARA SRPSKE EKONOMIJE (2000-2011)
sreda, 15 jun 2011 20:30 .Drugi deo studije objavljene pod naslovom „Dimenzije i uzroci neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Balkana, a posebno Srbije“

4. POGREŠNI „VIZIONARI“ I POGREŠAN KONCEPT REFORMI – OSNOVNI UZROCI TEŠKE EKONOMSKE KRIZE U SRBIJI Za razliku od velikog broja zvaničnika, stranih i domaćih institucija i brojnih domaćih akademskih ekonomista koji su neposredno posle „srpske oktobarske revolucije“ isticali mogućnost, a mnogi i projektovali i obećavali spektakularan rast privrede Srbije, nisam verovao da će se to moći ostvariti, bar ne u prvih nekoliko godina. Na savetovanju koje su krajem 2000. godine organizovali Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, svoj referat sam zaključio sledećim rečima: „Želeo bih da se prevarim u proceni da neki uvodničari, a posebno političari za iduću i naredne godine obećavaju nerealan, spektakularan rast i razvoj i znatan porast plata i životnog standarda“ [1]. Tada još nije bilo jasno kakav će se koncept privrednih (i društvenih) reformi usvojiti i koje će se ličnosti naći na najvažnijim funkcijama, tj. u Vladi i Narodnoj banci, gde će se kreirati koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike. Nažalost, vrlo brzo, tj. početkom 2001. godine pokazalo se da su se na tim mestima našli stručno, a u nekim slučajevima i moralno vrlo problematične ličnosti. Navedimo neke od elemenata stručnosti tih najistaknutijih samozvanih „vizionara“ [2] ekonomskih reformi.

 

POLITIČKE PREPORUKE Prof. dr Miroljub Labus je izabran, bolje reći delegiran na funkciju ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi SR Jugoslavije, iako se tom materijom ranije nije bavio, a na Pravnom fakultetu je predavao „političku ekonomiju“ (kasnije je predmet preimenovan u „osnovi ekonomije“). Vrlo je verovatno da mu je funkcija potpredsednika Demokratske stranke bila najvažnija preporuka za tu funkciju. I pošto nije znao tu vrlo složenu i osetljivu materiju, bilo je logično da za svoje savetnike uzme vrhunske stručnjake iz te oblasti. Međutim, on za savetnika uzima ekstremnog pobornika neoliberalizma Borisa Begovića, koji se bavio urbanom ekonomijom i koji je doktorirao, po mom mišljenju, na čudnoj temi „Optimalna veličina grada, mreža gradova i efikasnost privrede Jugoslavije“. Oni su u maju 2001. godine isforsirali naglu i preteranu liberalizaciju uvoza koja je, uz sve precenjeniju vrednost dinara, imala katastrofalne ekonomske i socijalne posledice. Ministar za spoljnu trgovinu u Vladi Srbije postaje docent Goran Pitić, koji je predavao „ekonomsku istoriju“. On je, istina, magistrirao na temi „Spoljna trgovina Jugoslavije 1919-1929. godine“ (1988), a doktorirao na temi „Uloga stranog kapitala u privrednom razvoju Latinske Amerike u 20. veku“ (1993), ali te teme imaju vrlo malo veze sa ulogom Ministarstva za spoljnu trgovinu.

Iako su najistaknutiji komunisti Josip Broz i Aleksandar Ranković bili zanatlije, po dolasku na vlast brzo su shvatili da guverner Narodne banke mora biti neko ko se afirmisao kao vrhunski stručnjak, pa su 1946. postavili dr Obrena Blagojevića, koji je pre toga bio pomoćnik saveznog ministra za finansije, guverner Svetske banke i MMF za Jugoslaviju [3].

S druge strane, posle „srpske oktobarske revolucije“, guverner postaje mr Mlađan Dinkić, asistent na predmetu „privredni razvoj“ i „posrednik za promet nekretnina“ [4], koji je magistrirao na temi „Merenje ekonomske efikasnosti upotrebe resursa“ (1993). Pre izbora za guvernera objavio je još nekoliko radova od kojih je najpoznatiji „Ekonomska destrukcija“, ali u njima se ne obrađuje materija koja je u domenu delatnosti centralne banke. Podsetimo se da je bivši premijer Zoran Đinđić u periodu kada je bio aktuelan izbor Dinkića za guvernera, rekao da se on istakao u rušenju Miloševićevog režima i da je prihvatljiv za MMF. 

Zbog vrlo skromnog znanja iz oblasti monetarne i bankarske problematike ili zbog nečega drugog, on je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da valutni kurs ostane stabilan za vreme njegovog mandata i u tome je uspeo, što je imalo katastrofalne ekonomske i socijalne posledice.

Treći od najistaknutijih „vizionara“ ekonomskih reformi Božidar Đelić „proslavio“ se u timu Džefrija Saksa u primeni „šok terapije“ u tranziciji Ruske Federacije, Poljske (do 1993) i Rumunije, što je u svim tim zemljama dalo katastrofalne rezultate. 

Nakon „srpske oktobarske revolucije“  na vrlo važnim funkcijama vezanim za kompleksan posao privatizacije našla su se, u široj stručnoj i političkoj javnosti, do tada gotovo potpuno nepoznata lica. Naime, Aleksandar Vlahović, asistent u Ekonomskom institutu, gde se bavio konsultantskom delatnošću, postaje ministar za privredu i privatizaciju, a dr Mirko Cvetković, koji se takođe u istom Institutu bavio konsultantskom delatnošću, postaje direktor Agencije za privatizaciju. Na kraju, Radovan Jelašić, koji čak nije imao državljanstvo SR Jugoslavije i koji je bio činovnik u nekoj nemačkoj banci, postaje viceguverner Narodne banke SR Jugoslavije, a kasnije i guverner i na toj funkciji je ostao do početka 2010. godine, kada se povukao iz „ličnih razloga“ samo njemu znanih (i možda još nekolicini zvaničnika).

I već na bazi navedenih činjenica a priori se moglo zaključiti da se od tih samozvanih „vizionara“  tranzicionih i privrednih reformi nisu mogli očekivati dobri rezultati. U prilog toj tvrdnji navešću niz čudnih i, iole obrazovanjem ekonomisti i svakom intelektualcu koji misli svojom glavom, neprihvatljivih njihovih izjava i obećanja koje je stvarnost surovo demantovala.

OBEĆANJA Najstariji i najugledniji među njima, kako u struci tako i u nekoj stranci, prof. dr M. Labus je davao niz takođe čudnih izjava i obećanja koji su bila nerazumljiva i neprihvatljiva za ozbiljne ekonomiste. I ta obećanja stvarnost je surovo demantovala. Navedimo samo neka od njih.

Na savetovanju ekonomista koje je krajem 2001. godine održano na Ekonomskom fakultetu, on je izjavio sledeće: 

„Preostaje da rešimo problem malog duga prema Razvojnoj banci Saveta Evrope i da nakon dva ili tri pregovora regulišemo pitanje duga prema Londonskom klubu. Time će biti ostvaren cilj koji smo postavili, a to je da dug (misli na dug SR Jugoslavije) smanjimo sa oko 12 milijardi na oko sedam milijardi dolara“ [5]. Na njegovu i opštu žalost, nakon tih sporazuma koji su ostvareni i otpisa najvećeg dela tih dugova (sem 717 miliona prema Pariskom klubu), taj dug je krajem 2004. dostigao gotovo 14 milijardi dolara. 

UVOZ I ZADUŽIVANJE Tokom 2002. i 2003. prof. dr M. Labus je više puta isticao da valutni kurs dinara i liberalizacija spoljne trgovine nisu imali uticaj na izvoz, uvoz i spoljnotrgovinski deficit. To je, u uslovima vrlo visoke inflacije i drastičnog pada cenovne konkurentnosti domaćih i vrlo izraženog povećanja cenovne konkurentnosti uvoznih proizvoda, za iole obrazovanijeg ekonomistu bilo vrlo čudno i nerazumljivo. Takve tvrdnje nisu dopustive za bilo kog diplomiranog ekonomistu, a pogotovu za redovnog profesora koji je predavao osnove ekonomije.

Početkom 2004. godine, nakon izbora za potpredsednika Vlade Srbije, Labus je izjavio „da se svi deficiti moraju smanjiti i da tekući deficit platnog bilansa ne sme preći dve milijarde dolara“ [6]. Na njegovu i opštu žalost, svi deficiti u toj godini bili su znatno povećani, a deficit tekućeg računa platnog bilansa bio je povećan za čak 52% i dostigao je 3,4 milijardi dolara, tj. bio je za preko 70% veći nego što je Labus obećao.

Tokom 2002, 2003. i 2004. godine, više puta sam dokazivao u svojim radovima da model ekonomskih reformi u Srbiji ima vrlo ozbiljnu „konstrukcionu grešku“, a da je nagla preterana liberalizacija uvoza, uz politiku precenjene vrednosti dinara i defektan koncept privatizacije, bila sastavni element te greške. Nakon ponavljanja te konstatacije na jednom savetovanju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu [7], Labus je izjavio „ponosan sam na tu konstrukcionu grešku“.

Četiri godine nakon bombastog obećanja o bitnom smanjenju spoljnog duga, M. Labus, sada u svojstvu potpredsednika Vlade Srbije, krajem 2005. godine, na jednom naučnom skupu, izjavio je „da se Srbija neće više zaduživati“ kod MMF, da je „javni dug mali“ ali „ono što ne valja to je tendencija da ukupan dug zemlje ostaje isti – koliko se smanjuje javni dug, toliko se povećava privatni dug“ [8]. Na njegovu i opštu žalost, ukupan spoljni dug Srbije je u 2005. godini bio za oko 2,7 milijardi evra, ili za 26% veći nego prethodne godine, a u 2006. je dostigao čak 14,88 milijardi evra a odnos otplata i BDP je već dostigao 7%. Spoljni dug je i narednih godina nastavio vrlo dinamičan rast, a otplate servisiranja tog duga, takođe vrtoglavo su rasle. I pored otpisa oko 650 miliona dolara duga prema Pariskom klubu, iznos spoljnog duga krajem 2008. je već 21,8 milijardi evra (ili je 30,7 milijardi dolara), a iznos otplata je u toj godini dostigao je 34% izvoza robe i usluga ili 10,3% BDP, pa je Srbija po oba ta pokazatelja bila visoko zadužena zemlja. Ona je tokom prve decenije ovog veka postala narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala, pa je (navodno zbog svetske ekonomske krize) bila prinuđena da zatraži novi kredit od MMF u iznosu od čak 2,9 milijardi evra. U poslednje dve godine odnos otplata po osnovu servisiranja spoljnog duga iznosi preko 11% BDP ili preko 35% izvoza robe i usluga, što jasno pokazuje da je ona visoko zadužena zemlja. Uz to, nepovoljna je okolnost da se u periodu poslednje tri godine osetno povećao javni dug i spoljni javni dug, kao i njihov odnos prema izvozu robe i usluga i prema BDP. Trebalo bi naglasiti da su odnosi kako ukupnog spoljnog duga, tako i javnog spoljnog duga i javnog duga prema BDP, objektivno znatno viši nego što ih prikazuju NBS, Vlada i državne institucije i razni ekonomski analitičari, jer se koriste veličine BDP u tekućim cenama, pa se zatim one dele sa nerealno podcenjenom vrednošću evra (ili dolara), i on po oba ta osnova znatno „naduva“ rezultat. Sve u svemu, i ove Labusove priče stvarnost je brzo demantovala. 

NEREALAN KURS Na istom naučnom skupu M. Labus je dao i niz drugih najblaže rečeno, vrlo problematičnih izjava i obećanja a mi ćemo se zadržati na samo dve njegove konstatacije: „Kada je Mlađan Dinkić bio guverner, te dve godine imali smo kurs kao sidro i nižu inflaciju, a onda u drugom delu njegovog mandata, zajedno sa mandatom Kori Udovički i mandatom sadašnjeg guvernera, više nemamo kurs kao sidro. Sada vodimo politiku održavanja realnog deviznog kursa, pri čemu je dinar, sa malim oscilacijama relativno stabilan“ [9].

Koliko su te njegove priče o realnom i stabilnom kursu bile van vremena i prostora, postaje jasnije ako se zna da je po obračunu NBS na kraju te godine realna vrednost dinara (u odnosu na korpu evra i dolara) bila za čak 53% na višem nivou nego krajem 2000. godine, a da je vrednost dolara, i pored neuporedivo više inflacije u Srbiji nego u SAD, bila za preko četiri dinara manja nego krajem 2000. godine. M. Labus, kao i mnogi drugi zvaničnici, nisu shvatili da je valutni kurs, koji je tada i sve do početka oktobra 2008, bio više virtuelna nego realna veličina, jer se formirao na neodrživim osnovama – preko novog sve većeg neto zaduživanja u inostranstvu i prodaje preduzeća i druge imovine stranim licima.

Iz ove konstatacije M. Labusa (a posebno prvog guvernera NBJ u novom veku mr M. Dinkića) vidi se da on smatra da je dvogodišnja politika de facto fiksnog valutnog kursa bila vrlo dobra. On je, kao i M. Dinkić, više puta isticao da je i nagla i preterana liberalizacija uvoza (koju su on i njegov savetnik Boris Begović isforsirali u maju 2001) bila vrlo opravdana i korisna. Već krajem 2001. oštro sam kritikovao tu politiku (o čemu će kasnije biti više reči). Navedimo da je na pitanje novinara „Politike“ (14.10.2002), kako ocenjuje dvogodišnju politiku fiksnog valutnog kursa u Srbiji, vrlo poznati slovenački ekonomista Ivan Ribnikar rekao: „Kao član Saveta Centralne banke Slovenije sve vreme sam uticao da se vodi politika fluktuirajućeg valutnog kursa, jer smo smatrali da fiksni kurs nije dobar i uvek smo vodili računa da ne uništimo domaću industriju koja izvozi, jer fiksni kurs može sniziti inflaciju, ali inflacija nije najveće zlo – veće je zlo imati 20% ili više od 20% nezaposlenosti (boldovao M. K.).

I na kraju, navedimo da je M. Labus tada izjavio: „Mi smo svi ponosni što danas imamo banke koje pre pet godina nismo imali“.

U vezi sa ovom njegovom izjavom moglo se i može se postaviti niz pitanja. Prvo, najblaže rečeno, vrlo je problematična odluka o ukidanju četiri velike banke u Srbiji, jer da se samo nekoliko meseci sačekala odluka Pariskog kluba poverilaca o otpisu 50% + 15% duga SR Jugoslavije, slika o solventnosti tih banaka, kao i mogućnosti njihovog budućeg poslovanja bila bi bitno povoljnija. Za razliku od Srbije, Slovenija je početkom devedesetih godina prvo sanirala svoje poslovno bankarstvo, a kasnije je država pomagala da se ono uspešno razvija i tek nakon desetak godina postepeno i vrlo blago omogućavala formiranje filijala stranih banaka. Niz vrlo uglednih slovenačkih ekonomista smatraju i da je i to doprinelo uspešnosti tranzicije. To je sažeto izneo najpoznatiji slovenački ekonomista iz sektora bankarstva prof. dr Ivan Ribnikar. Naime, u razgovoru sa novinarom „Politike“ (30.03.2002.). on kaže da je najvažnija stvar u tranziciji da se ne dozvoli da ne propadne ni jedno preduzeće čiji se problemi mogu rešiti. U Sloveniji je, na primer, propalo vrlo malo preduzeća. Logika da sve treba počistiti kao da ništa ne valja, pa da se onda kreće od početka – je pogrešna. Slovenija je spašavala što se spasiti moglo. Sproveli smo sanaciju banaka. Delom su preduzeća opstala preko pomoći banaka, a delom su dobijala sredstva direktno od države. Ako pustite da propadne sve što mislite da ne vredi, onda će malo šta ostati (bold M.K.). Ukoliko bi posle toga propadanja, nastupila jaka preduzetnička inicijativa, to bi bilo dobro, no to slabo ide.

PROBLEMATIČNE STRANE BANKE Vrlo je problematičan ukupan efekat rada stranih banaka u Srbiji po privredu i stanovništvo, pogotovu ako se ima u vidu stanje u privredi. One su formirale vrlo visoke kamatne stope, a neke od njih i vrlo visoke marže, koje su donele ogromne nevolje i privredi i stanovništvu. Uz to, pri kreditiranju banke su primenjivale tzv. deviznu klauzulu i promenljivu kamatnu stopu. Pohlepa stranih banaka u Srbiji je znatno izraženija nego u susednim zemljama a pogotovu u zemljama gde se nalaze njihove centrale pa one, gledano u celini, ostvaruju visok profit čak i uslovima teške ekonomske krize u kojoj se zemlja i privreda nalaze. Kao ilustraciju tog „harača“, pa i pljačke koju neke od njih praktikuju, navedimo primer KBC banke koja je bez ikakve pravne osnove, jednostrano, navodno da bi pokrila gubitke u SAD, podigla maržu sa 1% na 3,5%, što je nezamislivo u razvijenim zemljama. Od sredine 2009. godine takvu jednostranu odluku su donosile Alfa banka, Eurobanka EFG, Pireus, Prokredit banka, Rajfazen, Erste banka i Alpe Adrija. Istine radi, mora se priznati da su država Srbija i naročito Narodna banka Srbije krive što su dozvolili da Srbija postane Eldorado za strane banke koje svoje klijente često dovode do očaja. Sve to govori da Labusovo verovanje da je sve strano, pa i strane banke, bolje od domaćih – iz navedenih podataka vidi se – to verovanje je bilo bez ikakve osnove. Kao dokaz za ovu našu tvrdnju navedimo da je na bazi istraživanja magazina Global Finance, čiji rezultati će biti objavljeni u majskom izdanju, Komercijalna banka proglašena najboljom bankom u Srbiji. Taj nalaz se zasnivao na: poznavanju potreba klijenata, rastu aktive, profitabilnosti, strateškim odnosima, odnosima sa klijentima, obučenosti zaposlenih, konkurentnosti cena usluga, upotrebi savremene tehnologije i inovativnosti proizvoda.

Na kraju, kada se govori o efektima precenjenog dinara i vrlo visokim kamatama koje su privredi i stanovništvu Srbije nametnule strane banke (na čije prisustvo je M. Labus „ponosan“), trebalo bi ponovo istaći da je nobelovac J. Štiglic, govoreći o privredi i merama ekonomske politike u Srbiji krajem 2001. Godine, zaključio: „Precenjena valuta i visoka kamatna stopa su recept za propast“ (Politika, 15.10.2001). Nažalost, tadašnji potpredsednik Savezne vlade i istovremeno savezni ministar za ekonomske odnose SRJ sa inostranstvom – ovom i sličnim upozorenjima nisu poklonili pažnju.

PREDSTAVA O STARIM DUGOVIMA I NOVIM USPESIMA Ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović je do 2001. bio asistent u Ekonomskom institutu, bavio se nekom konsultantskom delatnošću i bio za širu naučnu javnost – anonimac. Slično bi se moglo reći i za dr Mirka Cvetkovića koji je postao direktor Agencije za privatizaciju. Nakon toga bio je ministar za finansije, a u poslednje tri godine i premijer.

Nakon pozitivne odluke Borda direktora MMF o uspešnom završetku trgogodišnjeg aranžmana, tadašnji potpredsednik Vlade, Labus u svom autorskom tekstu (Politika, 11.2.2006,c,6) naglasio je: (a) „da je rešen problem spoljnog duga Srbije; (b) da je to veliki uspeh, jer za mnoge je pre demokratskih promena taj problem spoljnih dugova bio nerešiv; i (c) ponosan sam na ovo što smo uradili“. U tom autorskom tekstu on je napisao i sledeće:

• „da smo ocenom, odnosno odlukom MMF, uspeli da rešimo nasleđeni problem spoljnog duga pod čijim teretom se, inače, raspala prethodna Jugoslavija;

• da su mnogi sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga, a kada je to postalo izglednije, izmišljena je nebulozna priča o „dužničkom ropstvu;

• da danas imamo spoljni dug koji možemo uredno da plaćamo i koji neće praviti nikakve političke probleme za zemlju u budućnosti“

Mnoge tvrdnje M. Labusa su, najblaže rečeno, teško prihvatljive, pa i neistinite. O potpunoj neosnovanosti tvrdnje tadašnjeg potpredsednika Vlade, da se prethodna Jugoslavija srušila pod teretom spoljnog duga Srbije, govore sledeće činjenice:

1. Spoljni dug Srbije je de facto 1990. iznosio 6,4 milijarde dolara;

2. Izvoz robe i usluga u toj godini iznosio je preko 7,1 milijardu dolara (bez isporuka u bivše jugoslovenske republike);

3. Domaći društveni proizvod Srbije u toj godini iznosio je oko 20 milijardi dolara.

Po strožim kriterijumima međunarodnih finansijskih institucija, Srbija je 1990. bila srednjezadužena, a po blažim čak i niskozadužena zemlja. Ona bi sigurno, da nije bilo devetogodišnjih sankcija i vazdušne agresije NATO-a, mogla bez problema servisirati svoj spoljni dug.

Iako je tada bio profesionalni političar, Labus, bez osnove, enormno uveličava ulogu MMF, pa na jednom mestu („Politika“, 11.2.2006) ističe da je ta institucija zadužena za otpis dve trećine duga Pariskom klubu i 62% duga Londonskom klubu. Nesporno je, da je pozitivna ocena Borda direktora MMF uticala na odluku Pariskog kluba, ali ne u toj meri kako je on tada tvrdio.

Po silasku sa političke scene, prof. Labus je više puta pisao o nužnosti gašenja dinara i prelaska Srbije na evro kao jedino platežno sredstvo. Zanemarimo činjenicu da je prevremeno gašenje nacionalne valute, samo po sebi vrlo problematično (što pokazuje i slučaj Grčke). On bi, pogotovu kad je profesor na Pravnom fakultetu i kao bivši ministar za ekonomsko-finansijske odnose sa inostranstvom, morao znati da čak i članice EU moraju ispuniti niz uslova da bi uvele evro, da one to mogu učiniti tek kada dobiju „zeleno svetlo“, a Srbija je još uvek daleko od članstva, pa samo neko ko je potpuno neobavešten, može tako nešto predlagati.

NEČUVENI HVALOSPEVI Od svih samozvanih „vizionara“ ekonomskih reformi u Srbiji, po količini i „kvalitetu“ obećanja i „bisera“, ipak se najviše istakao bivši guverner NBJ i NBS, odnosno i bivši ministar za finansije u Vladi Srbije, bivši ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, Mlađan Dinkić. Navedimo samo neke od njih.

Na spomenutom savetovanju ekonomista održanom krajem 2001. godine, Dinkić je, kao guverner NBJ-a, izjavio [10]: (a) da je u 2001. godini završena makroekonomska stabilizacija; (b) da stabilnost deviznog kursa nije rezultat administrativnih odluka, nego čisto tržišnih kretanja i stanja na deviznom tržištu; (c) da je liberalizacija spoljne trgovine značajno dostignuće; (d) da je ekonometrijska analiza pokazala da devizni kurs uopšte ne utiče na izvoz; (e) da u narednim godinama izvoz mora da raste brže od uvoza; (f) da će preuzete strukturne reforme sigurno doneti dobro na srednji rok (bold M. K.).

Na moje brojne primedbe na koncept reformi i dokazivanje da će one imati teške ekonomske i socijalne posledice, koje sam izneo na istom Savetovanju (podržao i prof. dr Lj. Madžar) [11], mr Dinkić je odgovorio ali vrlo arogantno i potpuno neuverljivo.

Na jednom savetovanju ekonomista održanom u septembru 2002, M. Dinkić je, u svojstvu guvernera NBJ, izrekao do tada nečuvene hvalospeve o rezultatima privrednih reformi. Naime, on je tvrdio sledeće [12]: (a) krajem 2000. i početkom 2001.god. ostvarena je stabilizacija privrede; (b) izvršena je stabilizacija kursa dinara i on je postao ravnotežni; (c) reforma javnih finansija dala je impresivne rezultate; (d) gotovo u potpunosti je ukinuta administrativna kontrola cena; (e) ostvaren je impresivan rast deviznih rezervi; (f) nakon neophodnog restruktuiranja preduzeća, mogu se očekivati impresivni rezultati u izvozu i sl.

U replici na njegovo izlaganje izneo sam masu argumenata koji dokazuju da hvalospevu uopšte nema mesta i da je privreda Srbije zahvaćena tzv. „holandskom bolešću“. Svoje izlaganje sam zaključio konstatacijom da su mudri Latini imali izreku „uvek misli o kraju“ i da guverner Dinkić (kao i potpredsednik Savezne vlade M. Labus) o tom, verovatno neprijatnom kraju, izgleda, ne misle [13].

Kada je postao jedan od lidera novoformirane stranke G-17 plus, M. Dinkić je u predizbornoj kampanji, koju su delom preneli RTS i neka druga sredstva informisanja, izjavio da se valutni kurs neće menjati u narednih deset, dok je na drugom predizbornom skupu rekao da se on neće menjati, verovali ili ne, u narednih pedeset godina i on će dokazati da dinar može biti jak, te da će čak i jačati iako je privreda slaba. Takođe je, što je poenta tog njegovog hvalisanja, na jednom televizijskom nastupu rekao da će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu za doprinos ekonomskoj nauci.

„VELIKI DANI ZA SRPSKU EKONOMIJU“ Za vreme njegovog mandata na funkciji ministra za finansije, posebno su bili zapaženi još neki Dinkićevi „biseri“. Kada je početkom 2006. Pariski klub doneo odluku o otpisu 15% duga SR Jugoslaviji, uz M. Labusa, u euforiju je pao i tadašnji ministar za finansije M. Dinkić kada je rekao: „da je to veliki dan za srpsku ekonomiju i da je svaki stanovnik Srbije tog dana za 600 dolara manje zadužen nego što je bio 2000. godine“. Uz to, on naglašava: „da je ukupan spoljni dug Srbije četiri puta manji nego 2000. godine, odnosno da je njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjeno sa 170 na 43%“ (Politika, 08.01.2006).

Po svemu sudeći (kao i prof. M. Labus) i mr M. Dinkić je pod spoljnim dugom, podrazumevao samo onaj deo duga koji je država uzela i koji se vraća iz sredstava budžeta. Koristeći samo cifre tog dela duga, M. Dinkić je tokom 2005. i 2006. godine više puta izjavio da se Srbija nalazi u grupi srednjezaduženih zemalja i da se prubližava grupi niskozaduženih. Te tvrdnje niko u međunarodnim finansijskim institucijama i stručnim krugovima nije mogao prihvatiti. 

Kada je tokom 2006. godine devizni priliv po osnovu privatizacije znatno povećan i kada se sav taj prihod, kao i prihod u dinarima po istom osnovu, slio u budžet, tadašnji ministar za finansije M. Dinkić je izjavio „da je ponosan što se Srbija može takmičiti sa najboljima u svetu ne samo u sportu i nauci (sic!) već i u oblasti javnih finansija“ („Politika“, 2. 4. 2006). Na opštu i njegovu žalost, čim su prihodi od privatizacije počeli naglo da se smanjuju, problem budžetskog deficita, iz godine u godinu bivao je sve veći pa se država dodatno znatno zadužila, što će u budućnosti predstavljati – teško ograničenje za rast i razvoj privrede.

Krajem avgusta i tokom septembra 2006. tadašnji ministar za finansije (M. Dinkić) ističe da će se spoljni dug vrlo brzo tj. do kraja te godine smanjiti za 2,5-3,5 milijarde dolara i pri tome iznosi neke nebulozne hipoteze i tvrdnje [14]. Tako u nedeljniku „Vreme“ (31.07.2006) on kaže: „kada sprovedemo sve što smo naumili i najavili, „matiraćemo“ sve one koji su, poput radikala i neozbiljnih analitičara, govorili o nekakvoj nadolazećoj dužničkoj krizi. Srbija će, u stvari, uskoro od srednje zadužene zemlje postati država sa relativno niskim spoljnim dugom. Za mene je, zapravo, uvek bio najveći izazov da razne „vračare“ koje večno prodaju crne prognoze, mogu da demantujem u praksi, da postignem pozitivne rezultate koji su dijametralno suprotni od njihovih predviđanja i potpuno sam ubeđen da bi Srbija u 2007. godinu mogla da uđe sa znatno smanjenim nivoom spoljnog duga“ (Vreme,31.VIII 2006, str.12). On je tada izjavio: „da će priliv tzv. stranih direktnih investicija u poslednjem kvartalu 2008. godine iznositi čak četiri milijarde dolara“, što je stvarnost ponovo surovo demantovala. Koliko je njegovo obećanje o prilivu tzv. stranih direktnih investicija bilo van vremena i prostora, postaje jasnije kada se pokaže da je njihov zbirni iznos od početka oktobra 2008.g., pa zaključno sa krajem 2010.g. bio znatno manji od onih koje je on obećao za samo poslednji kvartal 2008.g.

PROMAŠAJI SA KORIDOROM 10 I SVETSKOM KRIZOM Sredinom jula 2008. M. Dinkić je izjavio: „Završetak autoputa na Koridoru 10, u koji će biti uloženo 1,7 milijardi evra do 2011. godine, kao i početak izgradnje autoputa Beograd-Južni Jadran, prioriteti su nove Vlade Srbije“ („Politika“, 19.08.2008; „Politika“, 8.04.2011). U to vreme on je rekao: „Ni ja, ni G17 plus nećemo izaći na sledeće izbore ukoliko ne bude završen Koridor 10 u ovom mandatu“ (Politika, 8.04.2011, str. 10). Na njegovu i opštu žalost, do sada je završeno samo 47,5 kilometara i biće dobro ako se Koridor 10 završi tokom 2013. godine, ali je i to još uvek krajnje neizvesno. Stranka G17 se verovatno neće pojaviti na sledećim izborima, ali će se pojaviti stranka Ujedinjeni regioni Srbije, na čijem je čelu Mlađan Dinkić. I kao što je pred jedne izbore izmislio Nacionalni investicioni plan kojim su obećavane „kule i gradovi“ i „med i mleko“, a pred druge izbore je izmislio podelu akcija od 1.000 evra (a krajem 2010. priznao da je slagao), tako će sada pokušati da iskoristi užasno nezadovoljstvo građana nivoom životnog standarda u nizu regiona i da ih osvoji obećanjima o mnogo boljoj budućnosti, ali pod uslovom da URS postane deo vladajuće koalicije.

Kada je svetska finansijska kriza (kako se tada ona kvalifikovala) dobila ogromne razmere, M. Dinkić je na jednom savetovanju privrednika u Nišu izjavio da će SAD brzo tu krizu suzbiti i da nas ona neće pogoditi („Privredni pregled“, 3-5. septembar 2008). 

Odmah nakon ove njegove tvrdnje, kao i vrlo slične tvrdnje Božidara Đelića, napisao sam da su oni „izgubljeni u prostoru i vremenu“. Naime, već u poslednjem kvartalu 2008. godine negativni efekti svetske finansijske krize su se osetili i u Srbiji, ne samo kada su bile u pitanju tzv. strane direktne investicije nego i izvoz i dotok doznaka naših radnika zaposlenih u inostranstvu.

Sredinom 2009. godine Mlađan Dinkić je izjavio: „da je Srbija izašla iz recesije (koliko mi je poznato, on u toj godini nikada nije rekao da je Srbija u ekonomskoj krizi), ali ga je stvarnost vrlo brzo demantovala, jer je bruto domaći proizvod u poslednjem kvartalu 2009. godine bio za nijansu manji nego u prethodnom. Dinkić, kao i premijer i drugi zvaničnici već od sredine prošle godine o 2011. godini govore kao o postkriznoj godini u kojoj će se, navodno, ostvariti rast BDP od najmanje tri posto. To je, nažalost, krajnje neizvesno, pogotovu ako se zna u kakvom je stanju poljoprivreda, građevinarstvo i niz drugih sektora, a posebno ako se ima u vidu pad industrijske proizvodnje u aprilu i maju tekuće godine.

ZA PONOS ILI SRAMOTU Kada se govori o Dinkiću kao ekonomisti i visokom funkcioneru od 2001. zaključno sa martom 2011, trebalo bi istaći njegovu gotovo tragikomičnu izjavu na televiziji Beograd RTS (emisija „Svedok“ od 18.05.2011) da je on „ponosan“ što je za vreme njegovog mandata kao guvernera valutni kurs dinara ostao „stabilan“ i da je takođe „ponosan“ što je u vreme njegovog mandata ministra za finansije u 2006. godini ostvaren suficit u državnom budžetu.

O negativnim, teškim ekonomskim i socijalnim posledicama „stabilnog“, ali sve precenjenijeg dinara već je bilo dosta reči pa bi se on zbog toga trebalo pre da stidi nego da se ponosi. A kada se govori o tom navodnom suficitu u budžetu (zbog koga je on dobio nagradu od časopisa „Euromoney“), trebalo bi naglasiti da je to postignuto zahvaljujući prethodnoj prodaji preduzeća i druge imovine stranim i domaćim licima, i po tom osnovu je ostvaren devizni priliv od čak 4,38 mlrd. evra. Uz to, u 2006. neto spoljni dug zemlje je povećan za milijardu i 800 miliona evra. Najveći deo tih para po oba navedena osnova slio se u budžet. Uz to, u 2006. robni uvoz je povećan za čak 22% i dostigao je 10,4 milijarde evra pa su budžetski prihodi od carina, akciza i poreza na prodaju uvozne robe na domaćem tržištu znatnije porasli i dostigle su visok nivo. I pored svega navedenog, tadašnja vlada je u toj godini ne mali deo njenih dospelih finansijskih obaveza prenela na sledeću godinu i pri tome je uloga ministra za finansije Dinkića bila od najvećeg značaja. I naravno, on smatra da je narod sve to zaboravio i još uvek se „ponosi“ sa tim svojim „dostignućima“, dok je za iole obrazovanijeg i objektivnijeg ekonomistu potpuno jasno da je to posledica sticaja trenutnih okolnosti i da su, čak i na kraći, a pogotovo na srednji i dugi rok – bila neodrživa. To za njega nije bilo bitno i on se i dalje sa tim ponosi. Možemo zamisliti šta bi seljaci – dobri domaćini rekli za nekog seoskog bećara koji u toku jedne godine proda najbolje njive i najbolje krave, dodatno se zaduži kod rođaka i prijatelja, uz to ne ispunjava u potpunosti svoje dospele finansijske obaveze a čak se hvali da ima suficit u kućnom budžetu.

POLITIČKI I MORALNI LIK Nije posao ekonomista da se bave ljudskim i moralnim aspektima političara, ali ću ja, kada je u pitanju M. Dinkić, morati bar nekoliko karakteristika izneti. On je vrlo verovatno na vrhu rang-liste političara koji su zloupotrebljavali moć koju su imali dok su bili na važnim funkcijama. Postoji više dokaza za ovu tvrdnju, a ja ću navesti samo neke od njih.

Kao guverner NBJ, odnosno NBS, on i njegovi najbliži saradnici su više puta potpuno ignorisali donete odluke nadležnih sudova kojima je pravno oboreno ukidanje dve privatne banke („Astra“ i „Kontinental“).

U svojoj knjizi „Kada će nam biti bolje?“ Đelić je izneo niz vrlo teških optužbi na račun stručnosti, zloupotrebe vlasti i morala M. Dinkića. Navedimo samo jednu od njih: „Moj naslednik našao je novo rešenje: izbegavanje potpisivanja novog programa sa MMF – da bi se nemilice i bez ‘nadzora’ trošilo u predizbornoj kupovini glasova“ [15]. U vezi sa tim Đelić kaže i sledeće: „Stalnu želju kod nas da se otkači MMF, sproveo je u delo ministar za finansije u vreme predizbornog perioda kada je namerno izbegao novi aranžman da bi neometano trošio i kupovao glasove, nezavisno od posledica“ [16].

U toj knjizi (str. 48) Đelić kaže se da su: „na mnogim mestima (misli na poreske uprave) od 2004. postavljeni ljudi bez nužnih stručnih referenci, dok su mnogobrojni iskusni profesionalci smenjeni na zahtev lokalnih odbora G-17 plus“. Naravno, bilo je to u vreme kada je Dinkić bio ministar za finansije.

U široj javnosti bilo je delimično, a u političkoj javnosti bilo je potpuno jasno da je M. Dinkić zbog česte, vrlo oštre, češće opravdane nego neopravdane žestoke kritike jednog dnevnog lista, isforsirao donošenje Zakona o informisanju [17] čije su brojne odredbe na Ustavnom sudu okvalifikovane kao pravno neprihvatljive, a od strane kompetentnih stranih institucija oštro kritikovane, jer je i inače nizak nivo slobode štampe ovim Zakonom dodatno znatno pojačan, pa je zbog toga i ugled Srbije u demokratskim zemljama dodatno smanjen.

Koliko je M. Dinkić „principijelan“  i „objektivan“ pokazuje izjava gradonačelnika Kragujevca, V. Stevanovića koji je pre dve godine u televizijskom razgovoru izjavio da je taj grad ranije konkurisao sa vrlo vrednim projektima za pare iz Nacionalnog investicionog plana (koji je bio u ingerenciji stranke G-17 plus), ali na njih niko nije obraćao pažnju, tj. sredstva za njihovu realizaciju nisu dobijali. Međutim, on tada ističe da se situacija bitno izmenila kada je njegova stranka ušla u koaliciju sa Dinkićevom strankom G-17 plus. S druge strane, gradonačelnik Novog Sada, u kome je Dinkićeva stranka od marginalnog značaja, ističe da zbog toga Novi Sad godinama ne dobija pare iz Nacionalnog investicionog plana za bilo koji od brojnih predloženih projekata. 

I na kraju, njegovo lažno obećanje za besplatne akcije u iznosu od 1.000 evra, navodno da bi pomogao Borisu Tadiću da u predsedničkim izborima pobedi Tomislava Nikolića, bez obzira što je na televiziji priznao da je lagao, jasno govori o njegovim ljudskim kvalitetima. Imajući u vidu sva njegova obećanja, stiče se snažan utisak da je Dinkićevo geslo bilo i ostalo „obećanje – ludom radovanje“. Na njegovu žalost, narod u Srbiji se opametio, što i pokazuje pad rejtinga stranke G-17 plus od 12% biračkog tela, na samo oko 2%, pa je, vrlo verovatno, da je i zbog toga formirao novu stranku URS. Iz svega izloženog, jasno sledi zaključak, da je čuvena izreka pokojnog premijera Đinđića: „kome je do morala nema šta da traži u politici – neka ide u crkvu“, potpuno primenjiva na Dinkića, jer je do današnjeg dana ostao u politici i pored vrlo loših rezultata institucija na čijem čelu je bio i time doprineo katastrofalnoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji.

O Dinkiću, kao ličnosti govori i sledeća izjava bivšeg premijera, pokojnog Zorana Đinđića: „Sa guvernerom Dinkićem nije moguće razgovarati o ozbiljnim temama, jer on na svaki poziv na razgovor – odgovara ličnim tonom, svađalački i nabusito. On na moje inicijative odgovara drskim, ličnim marketingom i zato me on više ne interesuje“ („Glas javnosti“, 12.02.2003).

Posle svega navedenog, postaje jasnije zašto je on nedavno „maknut“ iz Vlade, ali je tragično što će teške posledice njegova „vizionarstva“ dugo podnositi sadašnje i buduće generacije.

STRUČNJAK ZA ŠOK TERAPIJU Sticajem neobičnih okolnosti mr Božidar Đelić se kao mlad čovek (rođen 1965), našao u skupu „vizionara“ ekonomskih reformi u Srbiji. Naime, dok je bio na poslediplomskim studijama na Harvardskoj poslovnoj školi (ne na čuvenom Harvardskom univerzitetu i ne na čuvenom Harvardskom fakultetu ekonomskih nauka), jedan od njegovih profesora bio je u to vreme čuveni Džefri Saks, koji se „proslavio“ čuvenom „šok terapijom“, koju je nametnuo prvo Boliviji, a kasnije Rusiji, Poljskoj, Rumuniji itd. 

Poljski ekonomisti i političari su vrlo brzo shvatili da taj model vodi katastrofi i već su 1993/94. godine odlučili da ga napuste i da prihvate sopstveni model koji je dao izvanredne rezultate. Ruska federacija je taj model primenjivala do sredine 1998. i tamo su rezultati bili više nego katastrofalni. Saks je našao za shodno da taj ogroman neuspeh opravdava na neubedljiv način. Na jednoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj tranziciji bivših socijalističkih zemalja, pre svega Ruske federacije, on ističe da su zapadni eksperti malo poznavali privredni organizam teškog bolesnika – ruske privrede a, kada su se prihvatili uloge lekara, postavili smo bolesnika na operacioni sto i otvorili mu grudni koš…. i shvatili da on ima drugačiju anatomiju“ [18]. On takođe i ističe da su: „Naši saveti bili univerzalni za sve zemlje u tranziciji, pa i za Rusiju, ali je velika greška bila što se pri sprovođenju reformi u Rusiji nisu uzimale neke specifičnosti“ [19]. 

Došavši u Srbiju sa tako bogatim, ali na opštu žalost vrlo neprijatnim iskustvom, Đelić postaje ministar za finansije. Kao „eskspert“ u timu Džefrija Saksa mogao je i morao je znati za žestoku kritiku J. Štiglica koju je ovaj u aprilu 2001. godine objavio u londonskom „Obzerveru“ [20], a odnosila se na užasne ucene i nametanja katastrofalnog koncepta reformi od strane međunarodnih finansijskih institucija zemljama koje pretenduju da dobiju zajmove od tih ustanova. Naprotiv, Đelić se maksimalno zalaže da se normalizuju odnosi sa tim institucijama i do toga i dolazi. I on na savetovanju ekonomista koje je održano krajem 2001. na Ekonomskom fakultetu, obećava „med i mleko“: četiri donatorske konferencije, a na svakoj od njih bi se obezbedilo po milijardu i 300 miliona dolara, od čega bi 2/3 bile donacije, a 1/3 povoljni kredit. On je tada najavio da će Srbija u naredne tri godine doživeti najbrži privredni rast i postati zemlja „u kojoj se otvaraju najinventivnija i najinteresantnija radna mesta u ovom delu Evrope“. Uz to, on je istakao da Srbija ima bolje uslove od drugih zemalja da do 2004. godine postane kandidat za članstvo u EU, a do kraja 2010. i da postane punopravna članica. Poenta njegovog izlaganja je tvrdnja da će Srbija za tri godine postati lider na Balkanu i da će se širom sveta pričati o srpskom čudu [21] (bold M. K.).

Jedan od sličnih „bisera“ Đelića, tada potpredsednika Vlade, koji je lansirao sredinom 2007. godine, glasio je: „Srbija je na pragu najvećeg razvoja u svojoj istoriji“ („Politika“, 2. 6. 2007, bold M. K.). Nije jasno šta je podrazumevao pod najvećim razvojem, a verovatno je hteo reći najdinamičnijeg razvoja. Na opštu i njegovu žalost, već u 2008. rast BDP je bio – relativno skroman (5,5%), u 2009. godini je zabeležen pad (-3,5), u 2010. ostvaren je vrlo skroman rast od 1,8%, a veliko je pitanje da li će nivo BDP u 2011.g. dostići onaj iz 2008. 

Početkom marta 2008. B. Đelić je rekao sledeće: „Oko milijardu evra investicija čeka rezultate izbora u Srbiji, pa ako proevropske snage pobede, ispunićemo cilj od tri milijarde evra, dobićemo status kandidata za Evropsku uniju. U suprotnom, čeka nas samoizolacija i smanjenje nivoa investicija“ („Politika“, 13.03.2008, str.3). 

Proevropske snage su suštinski izgubile izbore ali su, zahvaljujući koaliciji sa SPS, ostali na vlasti a tzv. „strane direktne investicije“ iz godine u godinu bile su sve manje. Ostavimo po strani što on, kao i mnogi drugi zvaničnici (kao, na primer M. Dinkić), ali i brojni akademski ekonomisti bez ekonomske logike, pod „stranim direktnim investicijama“ podrazumevaju i prodaju najboljih preduzeća strancima, a to su u suštini investicije za kupce a dezinvesticije za Srbiju, pogotovu ako se dobijena sredstva potroše preko budžeta. Navedimo da su te tzv. „strane direktne investicije“ u 2008. iznosile samo milijardu i 824 miliona evra, u 2009. milijardu i 401 milion evra, a u 2010. g. čak manje od milijardu evra.

Dodajmo da je Đelić, u svojstvu predsednika Nacionalnog saveta za konkurentnost, u martu 2009. godine izjavio da je cilj Srbije da za dve godine na rang listi Svetskog ekonomskog foruma po konkurentnosti privrede, sa tadašnjeg 93. dođe na 70 mesto [22]. Na opštu i njegovu žalost, šest meseci nakon te njegove izjave, Srbija se spustila za tri mesta, tj. pala je na 96. mesto, a ispred nje se našle i Makedonija i Albanija.

Međutim, moram naglasiti da je B. Đelić,  za kratko vreme kada nije bio u politici, u svojoj knjizi „Kad će nam biti bolje“ izneo niz žestokih kritika na račun praktikovanja ekonomske politike sa kojima se u najvećoj meri slažem, ali mu se može postaviti pitanje da li je te kritike iznosio ranije dok je bio u vlasti i zašto je na njih potpuno zaboravio kada se ponovo našao u Vladi? Dakle, i u njegovoj slučaju može se postaviti pitanje morala.

Pored M. Dinkića i B. Đelića koji su sem nekih malih prekida bili stalno u vrhu vlasti u Srbiji, i za dr M. Cvetkovića bi se moglo slično reći. Kao što smo napomenuli, on, kao i A. Vlahović bili su do 2001. nepoznati u široj stručnoj i političkoj javnosti. Pošto je A. Vlahović gotovo nestao sa političke scene, o njegovim izjavama i obećanjima neću detaljnije pisati, ali ću se više zadržati na stavovima sadašnjeg premijera dr Mirka Cvetkovića.

BESMISLENA RAČUNICA Koliko znam, dr Cvetković se nije istakao u političkoj, „revolucionarnoj“ aktivnosti pre oktobra 2000. Doktorirao je na Ekonomskom fakultetu (1987) na za mene neobičnoj temi „Prilog metodologije projektovanja energetskog sektora Jugoslavije“. Iako je na bazi nekih, za mene i mnoge druge akademske ekonomiste, nepoznatih kriterijuma postao kandidat za neku od funkcija koje po prirodi pokrivaju ekonomisti, bilo je prirodno da zameni dr Srbu Antića, koji je dao ostavku na funkciju ministra za energetiku i koji je kao predstavnik SR Jugoslavije poslat u MMF (što je bilo potpuno nerazumljivo). Međutim, iako se nije, koliko znam, bavio vrlo složenom materijom privatizacije, dr Cvetković postaje direktor Agencije za privatizaciju. Nekoliko godina nakon toga Vlahović i Cvetković su na Savetovanju ekonomista Jugoslavije, koje je u aprilu 2004. organizovalo Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, a koje je bilo posvećeno analizi efekata ekonomske reforme, podneli koautorski referat na temu „Iskustva procesa privatizacije u Srbiji“.

S obzirom na činjenicu da je dr Cvetković u to vreme bio direktor Agencije za privatizaciju a koautor Aleksandar Vlahović ministar za privredu i privatizaciju i da je vrlo verovatno da su oni imali neku ulogu u formulisanju i usvajanju Zakona o privatizaciji (koji je usvojen 2001), nije bilo čudno da je u tom njihovom referatu zaključeno, da je „privatizacija svakako podigla imidž Srbije na svetskoj privrednoj mapi, da je proces privatizacije bio dobar teren za razvoj privatne inicijative domaćih investitora“ [23]. Uz to, u tom referatu se konstatuje: „Da se sam model prodaje, zahvaljujući ostvarenim prihodima, suštinski nametnuo kao socijalno pravedniji u poređenju sa, na izgled, za radnike prihvatljivijim modelom besplatne podele akcija“ [24]. I na kraju, zaključuje se da je privatizacija bila jedini „vidljiviji reformski projekat, pa je bila glavna meta uglavnom demagoških napada“ [25]. I svakom objektivnom ekonomisti bilo je tada, a pogotovu je sada jasno koliko su ove njihove konstatacije bile „van vremena i prostora“. U vreme pisanja njihovog referata bilo je jasno da je Zakon i model privatizacije defektan i da ga treba što pre napustiti, ali oni o tome nisu mogli ili nisu smeli pisati.

PREĆUTKIVANJE NEPRIJATNIH POKAZATELJA Krajem 2007. godine ministar za finansije dr Mirko Cvetković je više puta isticao da Srbija i dalje ostaje u zoni vrlo visokih stopa rasta BDP što će, navodno, omogućiti da njegov obim u toj godini dostigne 30 milijardi evra, odnosno oko 4.500 evra po stanovniku, što bi značilo da će se, verovali ili ne, u odnosu na prethodnu godinu, povećati za čak 73,6%, a u odnosu na 2000. per capita dohodak bi, po toj računici, bio čak 4,5 veći. Koliko je ta računica bila besmislena, govori činjenica da je, po zvaničnoj statistici, realna vrednost BDP u 2007. godini bila za samo 48% na višem nivou nego što je bila 2000. godine. Uz to, taj rast je bio više virtuelnog nego realnog karaktera, o čemu sam detaljno ranije pisao [26].

Na savetovanju privrednika, ekonomista i zvaničnika koje je održano na Kopaoniku početkom marta 2009.g., premijer Cvetković je izjavio: „da nema bojazni da će novi krediti imati za posledicu – prezaduženost zemlje… jer je trenutno učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu samo oko 27%“ („Politika“, 4. 3. 2009, str. 11). Zanemarimo besmisao nekog „učešća“ javnog duga u BDP jer su to potpuno dve nezavisne veličine, pa se samo može govoriti o njihovom kvantitativnom odnosu ili količniku. Znatno je važnije da se pri izračunavanju tog odnosa koristi veličina BDP u tekućim cenama i ona je, zbog visoke inflacije, enormno naduvana. Uz to, najveći deo javnog duga je nominiran u stranim valutama i on se, u cilju preračunavanja u dinarima, množi sa precenjenom vrednošću dinara i na taj način se njegova veličina veštački smanjuje, pa se po oba ta osnova količnik javnog duga i BDP znatno smanjuje i zloupotrebljava u cilju dokaza da je Srbija srednjezadužena i da ima dovoljno prostora za novo zaduživanje. 

Premijer i niz drugih zvaničnika sistematski prećutkuju vrlo neprijatne druge pokazatelje koji govore da je Srbija i 2008. i 2009. a posebno 2010. god. bila visokozadužena zemlja. Na primer, u 2007. godini iznos otplata po osnovu servisiranja spoljnog duga iznosio je čak 10,0% (i to naduvenog) BDP i čak 33,9% izvoza robe i usluga. U 2008. god, ti odnosi su povećani na 10,3% i 34%, a to je premijer (i njegovi savetnici) morao znati kada je govorio o mogućnostima novog zaduživanja kod MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija ili je nešto o tome mogao reći od kada je postao premijer jer je to ogroman problem o kome ne bi smeo da ćuti.

DA LI PREMIJER ZNA? Premijer se početkom 2010. „proslavio“ i sledećom izjavom: „Da država prodaje većinski deo akcija Telekoma, zato što država ne treba da upravlja privredom. Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom… Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne“ („Press“, 03.04.2010, str. 1 i 3). 

U vezi sa ovim njegovim „biserom“  može se postaviti niz pitanja, među kojima se ističu: (1) koja je logika da država prodaje najbolje preduzeće koje čak u kriznim godinama ostvaruje visok profit; (2) koja je logika da se ta „zlatna koka“ prodaje u uslovima teške ekonomske krize u svetu kada se ne može ostvariti visoka cena; (3) kako objasniti činjenicu da niz zemalja tržišne privrede ima moćne državne kompanije u sektoru telekomunikacija; (4) kako objasniti da je najuspešnije preduzeće u tranzicionim zemljama, češka energetska firma ČEZ, 66% u državnom vlasništvu; (5) kako objasniti da u još manjoj kapitalističkoj i tržišnoj zemlji Norveškoj vrlo uspešno posluju državne firme kao što su „Stateoil“ i „Telenor“ iako su državne; (6) kako objasniti novije brojne nacionalizacije niza banaka, osiguravajućih kompanija, pa i nekih proizvodnih firmi, čak u zemljama pristalicama ekstremnog neoliberalizma, kao što su V. Britanija i SAD; (7) kako su premijer, kao i drugi „vizionari“ reformi, dozvolili da se poludržavna kompanija Srbije „Mobi 63″ proda norveškoj državnoj firmi Telenoru, kao i da se državna kompanija NIS proda Gaspromnjeftu, preduzeću koje je u većinskom delu vlasništvo Ruske države; (8) da li su premijer i drugi zvaničnici koji se zalažu za prodaju Telekoma, svestan da će strani kupac vrlo brzo znatno podići cenu svojih usluga i otpustiti masu zaposlenih, da će čak i u srednjoročnom, a pogotovu u dugom roku, ta prodaja biti društveno štetna; (9) da li premijer, i drugi zagovornici privatizacije, znaju da je čuveni nobelovac, rodonačelnik ekstremnog neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma Milton Fridman, početkom devedesetih godina prošlog veka, zemljama u tranziciji poručivao „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte“ da bi nekoliko godina kasnije pred smrt (umro 2006) rekao: „Priznajem – pogrešio sam. Prioritet je morao biti stvaranje pravne države jer privatizacija u uslovima nepostojanja pravne države ne može dati dobre rezultate“; (10) da li je premijer svestan da se Srbija čak i udaljava od pojma pravne države, pa samim tim privatizacija Telekoma i ostalih preduzeća pre može dati loše nego dobre rezultate; (11) da li je premijer znao, a morao bi znati, ranije citiranu poruku brojnih nobelovaca Jeljcinu u kojoj je poenta bila „ukoliko postoji tajna uspešne tržišne privrede, ona se ne nalazi u privatnoj svojini nego u konkurenciji“ [27]; (12) da li premijer i samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u Srbiji ne znaju ili se prave da ne znaju da je Nobelovu nagradu za ekonomiju za 2009. dobila profesorka Elinor Ostrom, koja je dokazala da je ekonomsko upravljanje opštim dobrima (kao što su ribnjaci, pašnjaci, jezera, vodeni bazeni i sl.) od strane samo korisnika često bolje nego u slučaju da su oni u privatnom vlasništvu; (13) ako bi bilo tačno ono što je premijer rekao, kako se može objasniti impresivan rast privrede Kine iako je u njoj bila i još uvek je dominantna državna svojina; (14) kako premijer i zagovornici privatizacije po svaku cenu, mogu objasniti da je po istrazivanju „Global finance“ Komercijalna banka, iako u većinskom državnom vlasništvu, ovih dana proglašena za najbolju banku u Srbiji; (15) Zašto premijer i pobornici prodaje Telekoma ne postavljaju pitanje koliki bi njegov profit bio da je na njegovom čelu vrhumski menadžer a ne sadašnji direktor, koji se ranije nigde nije dokazao i koji je na to mesto došao pre svega po osnovu političke podobnosti; (16) Zašto se u Srbiji dozvoljava da samo u domaća sportska društva mogu doći strani stručnjaci i zašto, ako ih nemamo (a imamo), strane stručnjake ne bismo angažovali po osnovu ugovornog rukovođenja ako bi oni svojim angažovanjem ostvarili prirast profita koji je veći od razlike njihovih plata i eventualnih bonusa i plata koje bi dobijali alternativni domaći stručnjaci; (17) na kraju, zašto pobornici prodaje Telekoma veruju da će se i u narednom, čak i u dugom roku na rukovodećim mestima, nalaziti samo politički podobni a stručno nekompetetna lica koja će upropastiti tu najuspešniju kompaniju.

Sredinom septembra 2010. godine premijer je lansirao niz novih, vrlo problematičnih konstatacija a među njima su se isticale sledeće: (a) „U Srbiji već neko vreme postoji ravnoteža valutnog kursa, (b) uspostavljen je stabilan kurs dinara, (c) zemlja je postigla stabilnost, što pokazuje rast izvoza, ali i uvoza i domaće tražnje što je očekivani efekat postkriznog perioda“ (bold M. K., navodi preuzeti iz „Privrednog pregleda“, 21.09.2010, str. 2). O potpunoj neopravdanosti ovih tvrdnji detaljno sam pisao u uvodnoj studiji za Savetovanje ekonomista koje su u oktobru organizovali Naučno društvo ekonomista (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu [28], pa nema potrebe da ponavljam. [29]

OBOŽAVANJE ODABRANIH STRANACA Nikada nisam verovao da strani ekonomisti, pa bili oni i među najpoznatijima, mogu nama davati najbolje recepte za privredne reforme i mere ekonomske politike. Kada je 1989. godine, tada čuveni Džefri Saks postao neki savetnik premijera SFRJ Ante Markovića, ja sam na jednom opatijskom savetovanju rekao sledeće: 

„Moram se složiti sa onim drugovima koji su govorili da on (Saks) nije mogao u tako kratkom vremenskom periodu shvatiti sve naše specifičnosti, sve naše čvorove u kojima smo povezani i koje ne možemo preko noći razrešiti… nama zaista treba mnogo znanja, mnogo velemajstora da bismo počeli da izlazimo iz ove situacije“ [30].

Nekoliko godina kasnije a povodom Labusove izjave da ekonomisti socijalističkih zemalja ne znaju da obave tranziciju i da to treba prepustiti stranim ekonomistima prof. dr Marko Sekulović [31], uz navođenje niza hendikepa domaćih ekonomista u odnosu na strane, ističe „da sve to nije još dovoljno da se izvede eksplicitan stav kako bi koncept naše ekonomske reforme trebalo povjeriti stranim ekonomistima. Jer nije dovoljno to što strani ekspert mnogo zna o efikasnoj modernoj ekonomiji i što će lakše uočiti jaz koji odvaja našu privredu od takve ekonomije. Zna li on dovoljno našu istoriju, našu tradiciju i mentalitet, naše religijske razlike i netrpeljivosti, o motivaciji našeg čoveka, o učinku pojedinih vrsta stimula. Naša ekonomska reforma zato, mora biti djelo naših ekonomista, pri čemu bi strani eksperti bili korišćeni u ulozi konsultanata, savjetnika i sl. Projekt naše reforme, koji bi bio djelo isključivo stranih eksperata, uvjeren sam, brzo bi doživeo praktičnu kompromitaciju“ [32].

Krajem 2000. godine daleko najistaknutiji zagovornik originalnog domaćeg koncepta tranzicije i privrednih reformi koji bi sačinili isključivo domaći stručnjaci bio je prof. dr Jovan Dušanić. Nažalost, njegovi tekstovi su skraćivani, ali i kao takvi bili su ubedljivi a kada ih je kasnije integralno objavio, oni su delovali još žešće i ubedljivije. Čini se da je njegov rad „Jugoslovenska privreda na početku trećeg milenijuma“ [33], pogotovu kada je kasnije objavljen u integralnoj formi, u tom pogledu bio vrlo zapažen [34].

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi nisu hteli ili nisu mogli prihvatiti savete i niza vrlo uglednih stranih ekonomista, a mi navodimo samo neke od njih. Pored saveta Štiglica (o kojim je bilo reči), navedimo da je glavni tvorac slovenačke privredne reforme prof. dr Jože Menciger u jesen 2000. godine poručio „svojim kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete svetskih ekonomista“. Dalje, on naglašava: „Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih godina predlagali da fiksiramo kurs tolara, čemu smo se odlučno oduprli“.

Poznati slovenački ekonomista Janez Prašnikar, čija je specijalnost tranzicija, odnosno privatizacija preduzeća, prilikom aktivnog učešća u ramatranju Nacrta zakona o privatizaciji na Ekonomskom fakultetu u Beogradu je izjavio:

„Želim da uspete i nisam došao ovde da vam solim pamet, ali nisam siguran da ste izabrali dobar put“. On je tada istakao „da su političari i vrhunski ekonomisti Slovenije, posle svestrane i dugotrajne rasprave, početkom poslednje decenije prošlog veka, došli do zaključka da treba odustati od ideje o prodaji društvenih i državnih i javnih preduzeća, zbog njihovog ubeđenja da je malo verovatno da će u zemlju doći solidni strani strateški partneri a da se može očekivati dolazak špekulativnog kapitala od koga bi bilo veće štete nego koristi pa su se zbog toga odlučili za ‘insajdersku privatizaciju'“. Ta njegova konstatacija je bila oštro kritikovana i, koliko se sećam, bio sam jedini učesnik na tom skupu koji je podržao ocenu prof. dr J. Prašnikara. Ove i druge preporuke prethodno navedenih profesora samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi možda iz ubeđenja a možda zbog „sugestija“ MMF – nisu prihvatili.

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi ili „eksperti“ nisu hteli ili nisu mogli prihvatiti apele i sugestije brojnih stranih ekonomista od nobelovca J. Štiglica, Slovenaca Jože Mecingera, Ivana Ribnikara i Janeza Prašnikara, naših zemljaka koji žive u SAD Svetozara Pejovića i Branka Milanovića i niza, istina, malobrojnih domaćih ekonomista, koje su se odnosile na koncept privrednih reformi i mera ekonomske, monetarne i fiskalne politike.

RECEPT ZA PROPAST UMESTO ODBRANE SOPSTVENIH INTERESA Trebalo bi mnogo prostora da se prikažu svi ti apeli, a ja ću još jednom navesti poruku nobelovca Jozefa Štiglica: „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ i „monetarnim fundamentalistima“ iz MMF, braneći vlastite interese. Jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva“ („Ekonomist magazin“,12.03.2001). 

Sredinom oktobra te godine ovaj nobelovac je Srbiji poručio sledeće: 

„Da sama izabere put kojim će ići, ne pristajući na oprobane recepte svetske finansijske oligarhije. Moj savet je da što pre uspostavite vladavinu prava, izgradite sve institucije tržišne ekonomije i omogućite javni građanski dijalog o ekonomskim reformama i drugim ključnim stvarima od interesa za zemlju („Politika“, 15.10.2001). Imajući u vidu da je tokom 2001. godine valutni kurs dinara bio fiksan a inflacija vrlo visoka (oko 40%) i da je kamatna stopa takođe bila vrlo visoka, on je tada izjavio: „Precenjena vrednost nacionalne valute i visoka kamatna stopa – jesu recept za propast“ (Politika, 15.10.2001).

Na opštu žalost, samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u Srbiji su (zbog zavisnosti od MMF po osnovu tzv. Aranžmana o produženom finansiranju) te njegove savete jednostavno ignorisali. Vrlo je verovatno da je samim činom prihvatanja tzv. „Aranžmana o produženom finansiranju“ SR Jugoslavija morala da prihvati sve zapovesti tzv. Vašingtonskog sporazuma jer je on u to vreme u MMF važio kao nova svetinja ili kraj ekonomske nauke.

„Vizionari“ ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji i u Srbiji su prihvatili model tranzicije koji je, sem Slovenije, u startu bio nametnut svim zemljama istočne i jugoistočne Evrope. Oni su potpuno ignorisali činjenicu da je Poljska brzo napustila taj model i nakon toga postigla vrlo solidne privredne performanse. Takođe su ignorisali katastrofalne rezultate tranzicije u Rusiji i slom njene privrede u 1998. godini. Nisu znali ili su ignorisali apel ruskih akademika i niza američkih dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, kao što su Kenet Erou, Vasilij Lentijev, Lorenc Klajn, Robert Solou, B. Ljejčinu da je potrebno napustiti model tranzicije, a takođe su žestoko kritikovali model reformi u Rusiji. Oni su isticali da prelazak na istinsku tržišnu privredu zahteva vreme i da pokušaj da se taj proces bitno skrati – vodi u katastrofu. Ovi nobelovci su u tom apelu naglašavali da dotadašnja politika „nemešanja države“, koja je deo šok terapije, nije bila opravdana i da je nužno da „država preuzme na sebe osnovnu ulogu u ekonomiji“, kao što je slučaj u savremenim privredama Švedske ili Nemačke. Na kraju, oni naglašavaju da „istiskivanje države iz privrednog života i tranzicije nije moglo obezbediti prelaz ka tržišnoj privredi – nego ka kriminalnoj privredi…“ Koristeći nemešanje vlade, kriminalni elementi su popunili vakum.

„Vizionari“ reformi u Srbiji verovatno nisu znali, ili su se pravili da ne znaju za tekst čuvenog Džefrija Saksa objavljen u „Nezavisnaja gazeta“ (16.09.1999) u kome on priznaje da su njegovi „saveti bili univerzalni za sve zemlje u tranziciji, pa i za Rusiju i da je bila velika greška što se pri sprovođenju reformi u Rusiji nisu uzimale njene specifičnosti“.

VLADAVINA NEKOMPETENTNIH Od formiranja Đinđićeve vlade i formiranja raznih agencija i institucija zaduženih za tranzicione procese, odnosno od izbora i postavljanja zvaničnika na ministarske funkcije vezane za privredu, finansije i ekonomsko finansijske odnose sa inostranstvom i zvaničnika koji su postavljani na druga važna mesta iz domena tranzicije, tvrdio sam da su oni nekompetentne osobe, vrlo skromnog znanja. Kada su ti samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi, krajem 2001. godine na jednom Savetovanju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu izneli svoj koncept i mere ekonomske politike, moje kritično izlaganje sam zaključio sledećim rečima: „Zvaničnici, pa i guverner Dinkić, podsećaju na nekog vajnog šahistu koji vidi samo jedan naredni potez. S obzirom na izuzetno tešku ekonomsku situaciju zemlje, nama su potrebni velemajstori koji vide tri ili više poteza unapred, odnosno kreatori ekonomske politike, pa i politike valutnog kursa, koji moraju imati u vidu, pre svega, dugoročni interes društva i privrede, što nažalost, sada nije slučaj“ [35]. Iste zaključke, ali u još jačoj formi ponovio sam na jednom Savetovanju 2004, [36] ali to nije imalo nikakve efekte: na sceni su ostali u većini, kako bi rekli šahisti, paceri a pojavljivali su se i neki novi koji nisu bili bolji.

Na osnovu svega navedenog, a mogao sam navesti još tri puta više „bisera“ koje su lansirali samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi, i laiku, a pogotovu ekonomistima, naučnim radnicima, jasno je da su oni bili i ostali izgubljeni u prostoru i vremenu i da se od njih nije mogao očekivati bilo kakav doprinos u tranziciji privrede Srbije. Uz to, oni su u ime države preduzimali mnogo loših mera a neke koje su morali preduzeti, nisu preduzeli. I kao takvi, silom ili milom prihvatili su defektan koncept reformi koji je, po svemu sudeći, nametnut od strane međunarodnih finansijskih institucija SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori.

SPRŽENI REGIONI Neuspešna tranzicija u Srbiji teško je pogodila gotovo sve regione, a posebno istočni, južni, Sandžak i Severni Banat. Nagla i preterana liberalizacija uvoza i gotovo fiksiran valutni kurs u prve tri godine, u uslovima veoma visoke inflacije, prosto su spržili veliki deo tekstilne industrije, industrije obuće, industrije nameštaja, elektro i metalnu industriju. Kao ilustraciju te konstatacije navedimo da je u tzv. Sandžaku sredinom devedesetih godina 20. veka godišnje bilo proizvedeno 20 miliona farmerica, u 2003. samo 1,3 a u 2008. samo jedan milion; da je broj angažovanih radnika u tom biznisu u tom vremenu smanjen sa oko 15.000 na samo 1.000 lica, a mesečni promet ovih proizvoda na robnoj pijaci u Novom Pazaru smanjen je sa preko 10 miliona na samo oko 50 hiljada jedinica. U isto vreme, na tom području broj proizvedenih pari obuće smanjio se sa 120.000 na samo hiljadu [37]. Slično se desilo i u Subotici, u kojoj su bile ekonomski moćne kompanije, kao što su „29. novembar“, „Sever“, „Fidelinka“ pa i „Agrokombinat“ a danas neke od njih nisu žive a neke su pri kraju života. Tako je bilo i sa industrijom u Nišu, u kome je od oko 300.000 stanovnika zaposleno samo 43.000, a u proizvodnji samo 3.000. Čini se ipak da su se najteže posledice neuspešne tranzicije ispoljile u istočnoj i južnoj Srbiji, gde je privreda „spržena“ kako naglim dotokom uvozne robe, tako i vrlo neuspešnom privatizacijom, pa je zbog toga došlo i do sve većeg pada kvaliteta ljudskog kapitala – moglo bi se reći da je tamo došlo i do apokalipse. U Boru, Majdanpeku, Zaječaru, Knjaževcu, Svrljigu, Brusu itd., vlada beda ogromnih razmera pa veliki broj ljudi ne može ni hleb da kupi. I zbog toga je prosto neverovatno da se neki od „vizionara“ ekonomskih reformi još uvek održavaju na vlasti a, prema njihovom ponašanju, reklo bi se da oni sve to mirno posmatraju i noću mirno spavaju. I što je tragikomično, jedan od najodgovornijih za takvo stanje u tim ekstremno siromašnim regionima izigrava „spasitelja“ i u tom cilju formira novu stranku Ujedinjenih regiona Srbije.

Jedna od karakteristika tranzicije u Srbiji, koja je velikim delom posledica precenjene vrednosti dinara, jeste i nagli rast zaduživanja preduzeća u inostranstvu. Spoljni dug preduzeća lociranih u Srbiji iznosio je krajem 2000. godine 2,0 a krajem 2008. čak 21,7 milijardi dolara tj. bio je 11 puta veći. Kada sam sredinom prošle decenije ukazivao na rizike tako olakog zaduživanja, neki, istina retki, kritičari su govorili da su ti krediti de facto investicije. Ako su ti krediti stvarno ulagani u modernizaciju preduzeća, odnosno u uvoz opreme, to bi se i moglo pravdati. Međutim, preduzeća koja su se zaduživala u inostranstvu su, po svemu sudeći, verovala zvaničnicima (posebno M. Dinkiću), da se valutni kurs ni u dugom roku neće menjati, pa su svoju proizvodnju usmerili na domaće tržište, jer im se izvoz u uslovima potcenjene vrednosti stranih valuta nije mogao isplatiti, a proizvodnju su uglavnom zasnivala na uvoznim sirovinama i reprodukcionim materijalima. I kada je ogroman broj ljudi u Srbiji ostao bez posla i kada je kupovna moć stanovništva u Srbiji u poslednjih nekoliko godina bitno smanjena – problem realizacije a time i proizvodnje postao je vrlo ozbiljan. Uz to, vrednost svetske trgovine u 2009. je smanjena za čak 23%, pa se problem sveukupne prodaje i po tom osnovu još pojačao što je, uz ostale faktore, imalo za posledicu da je industrijska proizvodnja u 2009. godini smanjena za čak 12%. Sve to imalo je za posledicu smanjenje izvoza u 2009. godini. U celom periodu 2001-2008. godina vrednost robnog izvoza (bez izvoza u Crnu Goru) povećana je za oko 5,5 puta a njegov fizički obim negde oko četiri puta, što je ipak preko dva puta manje povećanje nego što se u istom periodu povećao spoljni dug privatnog sektora.

ISTEKLO VREME EKSTREMNOG LIBERALIZMA Profesor Lj. Madžar često kritikuje mene i druge ekonomiste jer navodno žestoko kritikujemo državu a istovremeno se založemo za znatno veću ulogu države i državnih institucija u kreiranju privrednog sistema i mera ekonomske politike. U jednom radu on kaže: „Ekonomisti sa većom verom u efikasnost tržišta i sa ogromnom nevericom u društvenu racionalnost državne intervencije, traže od države da (najzad dobro) radi ono za šta je pozvana i specijalizovana, što društvu samo ona može da pruži. To je izgradnja i razvijanje pravnog poretka, jačanje sudstva, zaštita ugovora i bespoštedno isterivanje finansijske discipline“, pa se tako raširene i popularne kritike države mogu okarakterisati kao naučno neutemeljene [38]. On često ističe da su kritičari države i vlade u Srbiji u velikoj kontradikciji jer su istovremeno „vatreni zagovornici državne intervencije“. Takve kvalifikacije su posledica njegove ne ekstremne, ali veoma izražene privrženosti neoliberalizmu. Stiče se utisak da je on „prespavao“ prethodnih nekoliko godina u kojima je ekstremni neoliberalizam, koji su forsirale SAD, V. Britanija i MMF, doživeo težak brodolom pa su država i državne ustanove postale moćan faktor ne samo u onim oblastima o kojima govori prof. dr Lj. Madžar već i u nizu drugih, i to ne samo u skandinavskim zemljama ili Nemačkoj već i u V. Britaniji i SAD. Naravno, on i njemu slični reći će da je to privremeno, da čak nije bilo nužno i da je čak i štetno. Međutim, ono za šta se u poslednje vreme zalaže šef MMF pre pet godina bilo bi proglašeno kao jeres. Dakle, sigurno je da je vreme ekstremnog neoliberalizma isteklo, a to naši pobornici tog modela, koji je predstavljan kao kraj ekonomske nauke, još uvek ne shvataju jer su, figurativno rečeno, udareni u glavu maljem te doktrine i još se nisu osvestili. Uz to, neki od njih su prvo udareni maljem socijalizma, tj. političkom ekonomijom, a zatim su udareni maljem neoliberalizma i, osim časnih izuzetaka, oni se do kraja svog života neće osvestiti. Prof. dr Madžar se po mnogim izjavama dosta osvestio, ali još uvek je pristalica ne ekstremnog ali ipak – neoliberalizma.

Drugi razlog žestoke kritike od strane Lj. Madžara nas koji kritikujemo vlast, državu, a posebno funkcionere koji vode resore za privredu, monetarnu i fiskalnu politiku jeste, verovali ili ne, što on ističe da su oni „bolji“, „obrazovaniji“ i „sposobniji“ od nas koji ih kritikujemo [39]. Zapanjujuće je da on pre izricanja tih hvalospeva na račun samozvanih „vizionara“ ne navodi nijedan njihov naučni doprinos u prvoj deceniji novog veka. On katastrofalnu ekonomsku situaciju u Srbiji objašnjava, pre svega, teškom upravljivošću državom, što je, prema mom dubokom ubeđenju, neprihvatljivo.

Možemo se složiti sa njegovim navođenjem četiri oblasti gde država ima monopol. Međutim, smatram da je ta njegova konstatacija samo knjiška. Ne sporim da u tim oblastima u svakoj zemlji, pa i u Srbiji, država mora imati isključivu moć regulisanja. Međutim, Lj. Madžar zanemaruje da se Srbija odlučila za tranziciju iz socijalističkog u kapitalistički sistem i da je samim tim ona morala imati niz aktivnosti koje stare kapitalističke zemlje nemaju. 

KAKAV MODEL TRANZICIJE Prvo, morao se kreirati otpimalni model te tranzicije. Iz tekstova Lj. Madžara koji se odnose na ovu materiju stiče se utisak da on veruje da je jedino prihvatljiv model koji se zasniva na ekstremnom neoliberalizmu, odnosno tzv. Vašingtonskom konsenzusu, koji je potpuno prihvatio i MMF jer je bio akter tog Sporazuma. On zaboravlja da država u tranziciji mora prihvatiti i realizovati optimalan model privatizacije što, nažalost, po mom ali i po mišljenju velikog broja akademskih ekonomista, u slučaju Srbije nije bio slučaj [40]. 

Država, koja jedino realizuje model i proces privatizacije, mora maksimalno racionalno trošiti sredstva dobijena po tom osnovu što u Srbiji nije bio slučaj – jer država ta sredstva nije usmerila u investicije, već u potrošnju. U procesu privatizacije svaka država mora kreirati i realizovati optimalnu spoljnotrgovinsku politiku, odnosno liberalizaciju uvoza, što u SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji, nažalost, nije bio slučaj. Svaka država u tranziciji mora krajnje racionalno upravljati spoljnim dugom i u skladu sa tim maksimalno voditi računa o prihvatljivom stepenu spoljne zaduženosti što, opet, nije bio slučaj sa Srbijom. U procesu privatizacije država dolazi do ne malog iznosa sredstava, a posebno deviznih, i ona ih mora krajnje racionalno koristiti, što se u Srbiji nije dogodilo jer su sredstva iz Nacionalnog investicionog plana često usmeravana ne na bazi ekonomskih već partijskih kriterijuma (o čemu je delimično već bilo reči). Ili, pošto se privatizacija nije mogla obaviti u kratkom roku, jer se tzv. „šok terapija“ pokazala kao potpuni promašaj, država je morala obezbediti vrhunske menadžerske timove koji će rukovoditi državnim, javnim i društvenim preduzećima. Na opštu žalost, u slučaju države Srbije ni to se nije desilo jer je pri izboru menadžmenta u tim preduzećima, umesto stručne podobnosti, politička podobnost bila dominantna.

Svaka bivša socijalistička zemlja, pa i sve zemlje Zapadnog Balkana koje su se opredelile za tranziciju morale su doneti zakone o denacionalizaciji, odnosno restituciji, a država Srbija to još nije učinila. U skladu sa prethodno navedenim, u svim zemljama u tranziciji pojavljuje se problem deformacije ponude i tražnje deviza, što stvara uslove za precenjivanje vrednosti nacionalne valute. Da do toga ne bi došlo, svaka država u tranziciji mora voditi ekonomsku politiku i preduzimati takav skup mera kako bi se i u kratkom i u dugom roku vodila politika realne, pa čak i politika potcenjene vrednosti nacionalne valute. Kao i druge zemlje Zapadnog Balkana (sem Crne Gore koja je uvela evro), država Srbija je i u toj oblasti potpuno omanula tako da je realna vrednost dinara krajem septembra 2008. godine, verovali ili ne, bila za 110% na višem nivou nego krajem 2000. godine i to je imalo teške ekonomske i socijalne posledice jer je to, uz naglu i preteranu liberalizaciju uvoza, imalo za rezultat „sprženu zemlju“.

Gotovo sve bivše socijalističke zemlje, pa i Srbija, u momentu odluke da se krene u tranziciju su imale ogroman broj monopola i, u cilju stvaranja tržišne privrede, morale su da pospešuju konkurenciju, tj. da smanjuju monopolisanost domaćeg tržišta. Srbija je i tu potpuno „zakazala“ što dokazuje najnoviji nalaz Svetskog ekonomskog foruma da se od 139 zemalja (koje se nalaze na njegovoj rang-listi) po stepenu monopolizacije na domaćem tržištu iza Srbije nalazila, verovali ili ne, samo jedna zemlja [41]. U vezi sa tim, država uopšte, a posebno zemlja u tranziciji, mora učiniti sve što je u njenoj moći da se poveća efikasnost antimonopolske politike što u Srbiji nije bio slučaj pa su na rang-listi tog Foruma u tom domenu u lošijem položaju bile samo dve zemlje. 

Ili su sve zemlje koje su krenule u tranziciju imale vrlo visok stepen administriranja i tzv. papirologije i sve su se trudile da u toj oblasti učine što veći napredak. Prethodne vlade Srbije su u toj oblasti vrlo malo učinile. Ova Vlada je pre dve godine obećala tzv. „giljotinu propisa“ i rezultat tog obećanja je da je Srbija na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma po tom obeležju simbolično popravila svoju poziciju – i nalazi se na tek 131. mestu, tj. samo osam zemalja je u goroj situaciji. 

U cilju kvalitetnog održivog razvoja privrede, a naročito u cilju unapređenja vrlo loše strukture izvoza, države zemalja u tranziciji moraju obezbediti što viši nivo sredstava za razvoj naučno-istraživačkog rada a neke od njih, kao što su Kina, Češka Republika, Slovenija i dr., u toj oblasti imale su vrlo zapažene rezultate što, nažalost, nije bio slučaj sa Srbijom, jer je ona u periodu 2001-2009. za tu delatnost izdvajala samo 0,34% BDP, što je manje nego što je slučaj sa nizom ekstremno nerazvijenih zemalja Azije i Afrike [42]. 

Poznato je da zemlje u tranziciji imaju nerazvijene razne važne institucije i one se puno razlikuju u performansama koje su u toj oblasti postigle. Nažalost, Srbija i tu, najblaže rečeno, postiže vrlo skromne rezultate što je posledica slabosti Vlade, slabosti političkog sistema, negativne selekcije kadrova, krize parlamenta, krize vlada, krize poverenja i niz drugih faktora o kojima je bilo reči na početku ovog rada.

I, na kraju, postavlja se pitanje, zašto je Srbija vrlo malo, ako je uopšte, napredovala u pravnom regulisanju oblasti koje prof. dr Lj. Madžar navodi i zašto je, po mnogim elementima, još uvek daleko od pojma pravne države. Njegov odgovor je da naši političari nisu mogli da pruže bolje učinke jer to u datim okolnostima jednostavno nije bilo moguće [43].

DEFEKTAN KONCEPT REFORMI Prema mom dubokom ubeđenju, nalazi prof. dr Lj. Madžara u vezi sa uzrocima sveopšte krize u Srbiji, a posebno hvalospevi na račun ekonomista u vladama, potpuno su neprihvatljivi i vrlo štetni. To pogotovu, što je on predsednik Akademije ekonomskih nauka, jer dobijaju na težini a i štete ionako vrlo niskom ugledu ekonomske nauke.

Nadam se da sam u brojnim radovima publikovanim od 2001. do kraja 2010. godine, pa i u ovom, pokazao da su glavni uzroci neuspešne tranzicije i teške ekonomske i društvene krize u Srbiji, pre svega, posledica činjenice da su se na najvažnijim funkcijama – a posebno onim gde se kreira ekonomski sistem i makromere ekonomske, monetarne i fiskalne politike – našli pogrešni, nekompetentni, pa i moralno problematični ljudi kojima je bilo lako nametnuti defektan koncept reformi koji je imao vrlo ozbiljnu konstrukcionu grešku. Osnovni elementi te konstrukcione greške su defektan koncept privatizacije, ekstremno precenjena vrednost dinara i preterana i nagla liberalizacija uvoza. Zbog toga država i državne institucije nisu donosile nužne adekvatne mere ili su forsirale pogrešne mere, a rezultat svega toga je teška ekonomska i društvena kriza.

Pored elemenata društvene krize koji su prisutni u svim zemljama Zapadnog Balkana (o čemu je bilo reči), u Srbiji se teška društvena kriza ispoljava i preko: krize identiteta zemlje, ustavne krize, krize pravnog sistema (posebno sudstva), krize parlamenta, krize vlade, krize izbornog sistema, krize ideja, krize lokalne samouprave, krize čitavih regiona, krize ogromne većine gradova, krize sela, demografske krize, krize porodice (posebno brak), krize zdravstva, krize obrazovanja (od osnovnog do univerzitetskog), krize kulture (tri najvažnije kulturne ustanove su zatvorene), krize nauke, krize umetnosti, ekološke krize, krize pisanih medija, pa na kraju i krize Srpske pravoslavne crkve. Izuzev Bosne i Hercegovine, ubeđen sam da se ni u jednoj drugoj zemlji Zapadnog Balkana, ekonomska i društvena kriza tako snažno međusobno ne pospešuju, kao što je slučaj u Srbiji.

* * *

Pretenzija ovog rada nije bila da daje predloge zemljama Zapadnog Balkana šta da čine da bi izašle iz teške ekonomske i društvene krize. Njegova ambicija nije ni da daje predloge šta bi Srbija trebalo da preduzme kako bi se zaustavio njen sunovrat, a pogotovu kako bi se postepeno prevazilazila vrlo teška ekonomska i društvena kriza. Možda će autori, „eminentni ekonomisti“ kako reče premijer Cvetković, postkriznog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. reći da ovaj moj tekst predstavlja deo novije ekonomske istorije Srbije jer je, prema njihovom mišljenju, Srbija izašla iz ekonomske krize i do kraja tekuće decenije će ostvariti dinamičan rast privredne aktivnosti i po tom osnovu rast životnog standarda, značajno povećanje zaposlenosti, impresivan rast izvoza, smanjenje spoljne zaduženosti itd. Na opštu žalost, Srbija nije izašla iz ekonomske i društvene krize, a ona se u mnogim segmentima i tokom tekuće godine pojačava, ali se njeno dejstvo ublažava vrlo visokim novim zaduživanjem države, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Krajnje je vreme da se Srbija, kao što je učinila Mađarska, konačno suoči sa surovom stvarnošću i, umesto virtuelnih „modela“ i „strategija“, kreira, usvoji i dosledno sprovodi viziju budućeg društvenog i privrednog sistema.

_______________

 

SHARE