Početna Sadržaj Osvetljenja Mlađan Dinkić – Ekspert za propast Srbije

Mlađan Dinkić – Ekspert za propast Srbije

819
0
SHARE

Autor: Jovan B. Dušanić
Odobravanje velikih državnih subvencija investitorima predstavlja samo jedan u nizu pogrešnih poteza koje povlači aktuelna vlast

Više od decenije skoro isti ljudi nalaze se na ključnim ekonomskim mestima (Vlada i NBS), preko kojih se realizuje ekonomska politika u Srbiji. U početku su oni bili takozvani nezavisni eksperti, a kasnije su postali istaknuti članovi DS i G17 plus. Pošto je srpska privreda u međuvremenu doživela kolaps, sada nam (ti isti) obećavaju novi model rasta u kome privlačenje inostranih investicija zauzima ključno mesto.

Pre nekoliko meseci u ovom listu („Povlastice – pogrešan put“, 20. 04. 2010) već sam pisao da praksa zemalja u tranziciji, kao i temeljna empirijska istraživanja (Jože Mencinger) pokazuju ne samo da inostrane investicije nisu nikakva panaceja – čarobni lek – za privredni rast nego da među njima postoji čak negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno). Godinama su Mađarska i baltičke zemlje imale nekoliko (4-5) puta veće učešće direktnih inostranih investicija u BDP nego Poljska i Slovenija, a danas je vidljivo u kakvom su stanju privrede ovih zemalja. Iskustva mnogih zemalja u svetu pokazuju da inostrani investitori ostaju dok mogu da koriste dobijene stimulacije. Kada one presuše, traže nove (veće) povlastice, a ako to ne dobiju, napuštaju zemlju (što se desilo Mađarskoj).

Mnogo teža je sudbina zemalja koje su udovoljavale povećanim apetitima inostranih investitora – o čemu sam takođe pisao („Cena gostoljubivosti“, 19. 4. 2010). Ukazao sam na primer Meksika, koji je na kraju (da bi zadovoljio inostrane investitore) izvršio i adaptaciju svog pravnog sistema, tako da su inostrana preduzeća (tkzv. makiladori) postala eksteritorijalna, oslobođena plaćanja poreza u meksički budžet, u njima nije dozvoljeno sindikalno organizovanje, a radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice.

Naša vladajuća takozvana elita se posle 2000. godine nije posvetila izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast, nego je prihvatila pogrešan neoliberalni ekonomski program, u kome je sve prepušteno na milost slobodnog tržišta, a država je marginalizovana i potisnuta iz privredne sfere. Zbog toga, sada naša vladajuća takozvana elita i nije u mogućnosti da inostrane investitore privlači konkurentnim brzo rastućim tržištem, dobro uređenom institucionalnom infrastrukturom i poslovnim ambijentom, obrazovanom i kreativnom radnom snagom, nego to čini nakaradnim angažovanjem države kroz isplate subvencija iz budžeta.

DINKIĆEVA PRAVILA Umesto da je ovako ozbiljno pitanje Skupština regulisala zakonom, Vlada je bez bilo kakve rasprave donela Uredbu o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija po kojoj se značajna državna sredstva izdvajaju za (uglavnom) inostrane investitore. Državne subvencije iz budžeta po novootvorenom radnom mestu iznose od 2.000 do 10.000 evra, uz minimalan broj od 50 zaposlenih i uz minimalne investicije od 500.000 evra. Pored toga, predviđeno je i refundiranje ulaganja u infrastrukturu. Ne postoji nepristrasan, javni i jasan kriterijum koji opredeljuje ko i pod kojim uslovima dobija subvenciju. U praksi se, pored izdvanja subvencija iz državnog budžeta, inostranim investitorima obezbeđivala i kompletna infrastruktura od lokalnih vlasti, pa i oslobađanja od plaćanja poreza na dobit u narednih deset godina. Inostrani investitor je uglavnom na ime subvencije dobijao više sredstava nego što je sam investirao ili je iz dobijenih subvencija mogao da (novcem srpskih poreskih obveznika) nekoliko godina isplaćuje plate zaposlenim.

Nedavne varnice između visokih državnih funkcionera iz dve vladajuće stranke, vezane za subvencije slovenačkom Gorenju za fabriku u Zaječaru (investicije Gorenja od 2,9 miliona evra, a državne subvencije po 10.000 evra za svakog od 300 zaposlenih plus investiranje države u izgradnju visokonaponskog elektrovoda, trafo-stanice, dva teleoptička kabla i sistema za vodu), jasno su pokazale da odluku o tome ko i pod kojim uslovima dobija subvencije iz državnog budžeta u suštini donosi jedan čovek rukovodeći se političkim i ličnim, a ne ekonomskim i državnim interesima.

Državni sekretar ministarstva finansija (kadar DS) u saopštenju za medije navodi da ministar „Mlađan Dinkić nastoji da prigrabi što više finansijskih resursa ove zemlje, koje koristi na samo njemu znan način i po kriterijumima samo njemu poznatim, na štetu najvećeg broja građana, poreskih obveznika ove države“, te da premeštanjem planiranih investicija iz Valjeva u Zaječar (Gorenje – dogovorena subvencija po zaposlenom bila je 3.000 evra) i Loznicu (Golden lejdi) ministar „koristi budžetska sredstva za razvijanje i jačanje njegove političke grupacije Ujedinjeni regioni Srbije jer su u tim gradovima gradonačelnici članovi URS“.

LISTA GREHOVA Međutim, Mlađan Dinkić ne radi ništa drugo od onoga što čini u kontinuitetu od oktobra 2000. godine, kada je (kako to tvrde očevici ali i zvaničnici „demokratske“ vlasti – ministar policije Dušan Mihailović u vladi Zorana Đinđića) uz pomoć „dugih cevi“ i drugih sličnih „argumenata“ preuzeo Narodnu banku, pa do nedavnog priznanja kako je na poslednjim izborima obmanuo građane (rukovodeći se takođe političkim i ličnim, a ne ekonomskim i državnim interesima). Javno je obznanio da je neposredno pred predsedničke izbore, kako bi obezbedio presudne glasove Borisu Tadiću, svesno dao obećanje kako će svaki građanin dobiti besplatne akcije u vrednosti od 1.000 evra.

Bivši ministar pravde (u vladi Zorana Đinđića) Vladan Batić u jednom od svojih poslednjih intervjua (jul 2010) rekao je da je Mlađan Dinkić paradigma za „makijavelizam bez kraja i granica, po kome je dopuštena svaka prevara, svaka obmana i svaka laž, da bi se osvojila ili sačuvala vlast“. On je lično protiv Dinkića podneo više krivičnih prijava, a u knjizi („Dve Srbije“) optužuje ga za umešanost u mnogobrojne sumnjive poslove (nevraćanje para sa Kipra; gašenje četiri najveće banke; zloupotrebe oko privatizacija banaka; formiranje Nacionalne štedionice pod vidom državne banke i omogućavanje svojim pajtašima-tajkunima da preko Euroaksis banke otkupe akcije Nacionalne štedionice i zatim ih prodaju peterostruko skuplje i zarađujući na tome milione evra; češki dug; sirijska nafta; pranje novca preko banke u Mađarskoj…) i konstatuje „da imamo odgovorno tužilaštvo, davno bi Dinkić i družina sedeli na optuženičkoj klupi“.

Odobravanje velikih državnih subvencija investitorima predstavlja samo jedan u nizu pogrešnih poteza koje povlači aktuelna vlast, a koji vode daljem urušavanju privrede Srbije i obaranju životnog standarda (već uveliko) osiromašenih njenih građana. Očigledno je gde smo sa ovakvim ekspertima i njihovom politikom stigli, a nije teško predvideti šta nas očekuje ukoliko od njih i dalje budu zavisila naša sudbina.

Duža verzija teksta objavljenog u „Politici“ 11. 02. 2011.

SHARE