MITROPOLIT JOVAN
piše : Branko Dragaš, 08.01.2013
Mitrolopit zagrebačko-ljubljanski Jovan Pavlović se oglasio posle dužeg vremena. Bolje da nije. Kada nas je udostojio svojom ćutnjom, delovao je pametnije i mudrije.Pošto znam mitropolita iz ranih devedesetih, dužan sam da prokomentarišem njegov nastup. Naslov teksta : „ Problemi društva su MORALNA kriza i EGOIZAM!“
Evo šta je izjavio mitropolit o Božićnom prijemu kod predsednika Hrvatske :
S generalom Antom Gotovinom susreo se na božićnom domjenku predsjednika Ive Josipovića, a bilo mu je, kako tvrdi, jako drago sresti čovjeka.
– Prateći sve ono što se dogodilo, od one prvostupanjske presude i do ovog oslobađanja, trebalo je preživjeti te stresove. Sigurno da ono što ima sud u svojoj arhivi i kompetenciji, mi kao laici, kao promatrači možemo komentirati po svom izboru, a vojnik mora izvršiti naređenje zapovjednika. Dakle, general je isto u situaciji kao i vojnik. Ono što zapovjednik naredi, kakva je glavna državna politika, potčinjeni moraju izvršavati.
Mitropolitu je bilo jako drago da sretne čoveka koji je direktno odgovoran za proterivanje 250.000 pravoslavnih Srba iz njihove domovine. Ne razumem ovo licemerje mitropolita. Jako drago mu je bilo?!? Nije mu bilo drago, nego je namerno naglasio-jako drago! Zašto – jako drago? Pojačavanje svog ličnog osećaja pri susretu sa Antom Gotovinom do sramnog apsurda, najbolji je dokaz srpskog poricanja, o kome toliko piše prof.dr. Milo Lompar, nesretnog srpskog usuda kada sami sebe poništavamo i unizujemo. Zašto to radimo sami sebi? Ko nas na to tera? Koje prokletstvo i ludost?
Nije bilo dovoljno što je mitropolit Jovan izjavio da mu je drago što je sreo Gotovinu. Zašto bi mu bilo drago? Ako mu je drago, to znači da je imao želju da ga sretne. To, opet, znači da poštuje i ceni Gotovinu, jer ljudima je drago da sretnu ljude koje ne poznaju,ali čije javno delovanje poštuju i podržavaju. To, dalje, znači da mitropolit SPC odaje priznanje generalu Gotovini za etničko čišćenje Srba iz Hrvatske. Mitropolit SPC,dakle, podržava generala Gotovinu u njegovom javnom delovanju prema Srbima, a kako mu je jako drago što je sreo Gotovinu, to znači da mitropolit naglašava da odaje veliko priznanje generalu Gotovini za proterivanje 250.000 Srba iz Hrvatske. Srba kojima je mitropolit Jovan duhovni pastir i koje je trebao da brani i predvodi. Da li je to moralno?
Ovde ću, nakratko, prekinuti ovo oduševljenje mitropolita Jovana susretom sa generalom Gotovinom i preneću moj razgovor sa mitropolitom iz ranih devedesetih godina. Pošto sam bio veliki finansijer srpske kulture i donator SPC, direktno sam učestvovao u obnovi manastira Nimnik, kraj Požarevca, pomagao manastiru Krka i obnovama nekih crkava u Srbiji i rasejanju, pošto me je upokojeni patrijarh Pavle nekoliko puta zvao da razgovaramo i da se uključim u neke njegove humanitarne akcije, jednom smo i sami razgovarali skoro dva sata, pretpostavljam da je sve to uticalo da me, preko zajedničkih prijatelja, pozove na razgovor i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, koji je bio napustio Zagreb i preselio se u Beograd. Mi smo se sreli u njegovoj kancelariji u Patrijaršiji, nekoliko nedelja posle njegovog napuštanja Zagreba. O tome razgovoru sam pisao u mojoj knjizi Vertikala i to u priči Buket.
Suština našeg razgovora se sastojala u tome da me je mitropolit Jovan pozvao da me lično upozna, znao je da sam porekolom iz Strmice kod Knina, znao je za moja dobročinstva i predložio mi je da putujemo zajedno na leto u Australiju i da se tamo obratimo našim sunarodnicima. Odbio sam taj poziv i smatrao sam da je to nemoralno, jer se Jugoslavija raspada i srpska nacija je doživljava svoje veliko iskušavanje. Objasnio sam mu da mi se ništa ne sviđa nacionalna politika Srba u mojoj Krajini, da sam to sve već rekao u Kninu, na Tvrđavi, jedne kasne večeri, prof.dr. Jovanu Raškoviću i njegovim saradnicima,da me on,nažalost, uopšte nije razumeo, da se plašim tragičnog ishoda za naš narod i da se iskreno bojim da će despot Milošević prodati Srbe iz Hrvatske. Odnosno, sve Srbe preko Drine, jer u njegovoj titoističkoj predstavi sve su to bili ortodoksni četnici.
Ujedno, zapitao sam mitropolita Jovana, zašto je on pobegao iz Zagreba i napustio svoju pravoslavnu sabraću u nevolji? Odgovorio mi je da bi ga ubili u Zagrebu. Ubili? Pa, šta ako Vas ubiju? Vi ste pastir pravoslavnog naroda. Isusa Hrista su razapeli. Mogao je i on da pobegne od Pilatove kazne. Vi morate da budete do kraja sa svojim narodom, makar Vas i ubili. Ali, verujte mi, to se neće dogoditi. Komunista Tuđman je suviše lukav da bi Vas ubio, jer bi time pokazao sav šovinizam njegovog totalitarnog režima. Tuđmanu treba međunarodno priznanje nezavisne države Hrvatske i vodio bi računa o Vašoj bezbednosti. Ubeđen sam da bi Vam dao njegovo najbolje obezbeđenje, samo da Vam se ništa ne dogodi u Zagrebu.To znači, da je Vaš strah neopravdan i Vaš postupak da pobegnete iz Zagreba i ostavite svoje duhovno stado smatram nemoralnim. Jako nemoralnim i egoističkim činom. To nije smeo da uradi Hristov duhovni sledbenik i mitropolit SPC. Strateški gledano, kroz odbranu našeg srpskog stanovišta u Hrvatskoj, to je bio poguban potez. Katastrofalan potez koji će sve naše Srbe u Hrvatskoj skupo da staje.
Mitropolit Jovan je pokazao prema mojim rečima ravnodušnost jednog fariseja. Imao sam pred sobom razmaženog aristokratu, sebičnog,umišljenog i proračunatog sveštenika, debelokožca, koji je branio samo svoje lične interese. Naš razgovor se završio mojim demonstartivnim odlaskom. Nisam imao više šta da kažem tom sadukeju, koji se pomirio sa izdajom Srba u Hrvatskoj.
V reme je pokazalo da sam bio u pravu.
Nije prošlo mnogo vremena kada sam saznao, boraveći na jednom sastanku u Trstu, da se mitropolit Jovan prebacio u ovu bogatu parohiju i da ga optužuju za neke finansijske pronevere. Nije me ništa začudilo, niti me je taj lik naše nacionalne tragedije više zanimao. Sve dok juče nije osvanula vest na sajtovima.
I? Šta sad?
Ko nam je kriv?
Ne smemo da okrivljujemo druge za naše promašaje.
Da li bi se katolički biskup tako ponašao?
Nikada.
E, to je razlika koja nas upropaštava.
Ne treba da se čudimo što smo doživeli tragediju.
Bilo je logično da nam se sve to dogodi, dok nas predvode ovakvi likovi.
Idemo dalje u našoj analizi.
Mitropolit Jovan je mogao, kada je već pozvan da dođe kod predsednika Hrvatske na prijem povodom pravoslavnog praznovanja Božića, da odbije da se rukuje sa generalom Gotovinom. To mu niko ne bi zamerio. Time bi pokazao prezir prema generalu koji je proterao 250.000 Srba i pokazao ljudski stav prema tom zlikovačkom činu.Time bi pokazao da drži do svoje vere, nacije i do samog sebe. Pokazao bi da je duhovnik koji razume istorijski trenutak i koji shvata svoju ulogu u tom vremenu.
Ali, mitropolit Jovan to nije uradio.
Zašto? To je pravo pitanje koje traži odgovor.
Nije uradio, jer je on izdao svoju braću u Hristu i svoju veru. Izdao je ljudskost, poštenje i sve moralne vrednosti. Poklonio se pred zlom i veličao je svoj prostački čin.
Nesretni brbljivac se nije mogao da zaustavi. Ne zatvara svoja pogana usta.Nastavlja da se pravda i objašnjava ono što se nikako ne može ni opravdati niti objasniti.
Kaže mitropolit: prateći ono sve što se dogodilo. Koje sve što se dogodilo? Oluju? Proterivanje 250.000 Srba? Da li je to pratio srpski mitropolit? Ma, ne. Mitropolit pojašnjava : od one prvostupanjske presude i do ovoga oslobađanja. Mitropolit je žalosno precizan. Ne dozvoljava nam ni trenutak sumnje. On je pratio sve što se događa vezano za prvostepenu presudu generalu Gotovini pa sve do njegovog oslobađanja. Sve je mitropolit pratio. Oluju ne spominje. Ne spominje ni proterivanje Srba. Mitropolitu to ne spada u sve što se dogodilo. Pošto toga nema u tome što mitropolit smatra – sve što se dogodilo, jer je sve ograničio između prvostepene presude i oslobađanja, onda to znači da se i nije ni dogodilo. Odnosno, ne spada u sferu mitropolitovog interesovanja. Pa, samim tim, mitropolit ne mari za taj istorijski genocid.
Mitropolit dalje kaže : „ trebalo je preživeti te stresove“. Koje stresove? Zbog proterivanja Srba iz Hrvatske? Ma, ne. Stresove zbog isčekivanja presude Gotovine. Kakav nacionalni blam! Srpski metropolit je preživeo stres u isčekivanju presude Gotovini. Sram ga bilo!
Pored toga, mitropolit iznosi dalja opravdavanja tipa – kada država naredi, onda moraju i general i vojnik da se ponašaju u skladu sa državnom politikom i sve tako, glupo, bezobrazno, besramno i podlo. Šta je srpski mitropolit? Zastupnik Haškog suda? Advokat Gotovine?
Užas!
Ne mogu dalje.
Smučilo mi se sve.
Priznajem.
Šta da radimo?
Moramo da se vratimo Bibliji.
Novom zavetu.
Hrist je bičem proterao trgovce i menjače iz Hrama.
To je jedini način pročišćenja.
Bič Božiji!
