Početna Sadržaj Osvetljenja Misterija srpskog privrednog rasta

Misterija srpskog privrednog rasta

806
0
SHARE

Objašnjenje bi moglo biti jednostavnije i neprijatnije – BDP raste sporije, a inflacija brže nego što to statistika iskazuje

U poslednjih sedam godina bruto domaći proizvod (BDP) Srbije realno je porastao za preko 40 procenata (prosečno, više od pet odsto godišnje). Bez obzira na veoma nisku bazu, ovakav privredni rast je sasvim solidan za evropsku zemlju u tranziciji. Broj zaposlenih, međutim, u istom periodu, opao je za oko 100.000. Ovaj pad će biti još drastičniji kada radnici koji već godinama ne primaju plate (a vode se kao zaposleni) i zvanično ostanu bez posla, i kada preostala javna i druga preduzeća budu privatizovana.

Visok privredni rast i apsolutni pad broja zaposlenih po pravilu ne idu zajedno – pogotovo ne u srednjem ili dugom roku. Privredni rast je rezultanta rasta zaposlenosti i produktivnosti. Kako zaposlenost u Srbiji opada, objašnjenje privrednog rasta bi se moralo tražiti u domenu velikog porasta produktivnosti. Neka inostrana iskustva bi mogla ići u prilog ovakvom objašnjenju. Moderne ekonomije svoj rast zasnivaju na moćnim tehnologijama i velikoj produktivnosti koja iz toga proizlazi. Ova pojava je najizraženija u privredama koje rast baziraju na industriji i industrijskim ulaganjima. Dinamične privrede, Kina je ovde odličan primer, veoma sporo povećavaju broj zaposlenih uprkos fantastičnom privrednom rastu. Problem je što se rast srpske privrede ne bazira na ekspanziji industrije i što Srbija ima jednu od najnižih stopa investicija u osnovna sredstva u Evropi.

Drugo objašnjenje je bliže srpskoj stvarnosti – socijalistička privreda je zapošljavala veliki broj radnika koji efektivno nisu doprinosili privrednom rastu. Otuda, otpuštanjem viška radnika privredni rast nije ugrožen, a produktivnost je obračunski porasla. Preostali radnici sada više rade, pa to doprinosi stvarnom rastu produktivnosti. Međutim, „veliko spremanje” privrede nije od juče i započeto je pod pritiskom rata i sankcija još tokom devedesetih. Ovi procesi ne mogu trajati beskonačno dugo, osim ako Srbija nije otkrila metod ekonomskog rasta kome su zaposleni smetnja.

Rastom produktivnosti može se objasniti spora apsorpcija radne snage i porast broja nezaposlenih, ali se teško može objasniti apsolutni i višegodišnji pad broja zaposlenih kome kao da nema kraja.

Objašnjenje srpskog privrednog rasta (uz paradoksalan pad broja zaposlenih) moglo bi biti jednostavnije i neprijatnije – BDP raste sporije, a inflacija brže nego što to statistika iskazuje. U „realnom” rastu je tako sadržan i deo inflacije koji statistika nije registrovala i nije „očistila” iz nominalnog BDP-a.

Statistika ne može pratiti kretanje svih cena na tržištu, pa to radi preko odabranih uzoraka. Formiranje uzoraka je jednostavnije u ekonomijama koje su dominantno bazirane na poljoprivredi i industriji i čiji proizvodi imaju jedinične cene čiji se rast može meriti. Privredna struktura je danas drugačija i ogroman deo BDP-a se formira na tržištu usluga gde je praćenje porasta cena izuzetno komplikovano. Kao i u ostalim svetskim ekonomijama, i u Srbiji udeo usluga u BDP-u stalno raste i približava se vrednosti od 60 procenata, dok se udeo industrije i poljoprivrede smanjuje.

Kod ogromnog broja usluga nema jediničnih cena, pa ih statistika ne može direktno pratiti. Implicitna pretpostavka je da se rast cena usluga kreće po sličnoj stopi po kojoj rastu cene roba i „merljivih” usluga. Ova logika je na klimavim nogama – za razliku od roba, najveći broj usluga nije izložen inostranoj konkurenciji, pa se cene formiraju na ograničenom, lokalnom tržištu. Cene usluga zbog toga rastu brže nego cene roba, i statistika taj rast verovatno potcenjuje.

Potcenjivanje rasta cena usluga postaje sve veći problem u uslovima gde se učešće usluga u BDP-u povećava, i upravo je u tome potencijalni izvor greške kod obračuna inflacije. Ovaj problem nije karakterističan samo za Srbiju.

U stručnim krugovima na Zapadu, ove statističke manjkavosti su odavno uočene i o njima se govori, mada ne odviše glasno. Niko se ne satire kako bi pokazao da je inflacija veća no što statistike pokazuju. Razlog je verovatno u bojazni da bi sindikati i zaposleni odmah tražili povećanje plata koje, u velikom broju zapadnih država, ionako realno opadaju ili stagniraju. Kada su plate u pitanju, za njihovo povećavanje nikada nije dobar trenutak – bar je tako u poslednjih sto pedeset godina. Situacija u Srbiji nažalost nije identična onoj u Evropskoj uniji. U svom obračunu inflacije EU koristi „indeks potrošačkih cena” kod koga je učešće cena usluga nešto šire zastupljeno. Srbija ovaj indeks koristi tek od ove godine, uporedo sa indeksom cena na malo. Uz to, i stopa inflacije u Srbiji je višestruko veća od inflacije u EU, pa je i prostor za eventualnu „statističku grešku” daleko širi, a time i njen efekat na obračun realnog BDP-a.

Sve izneto je samo hipoteza kojom je moguće objasniti čudan slučaj srpskog privrednog rasta. Ova hipoteza može biti logična, ali ne mora biti tačna. Ako je tačna, tada su potencijalne implikacije izuzetno teške. Srpski ekonomski brod plovi sa lošim kompasom, a srpski „kapetani” ekonomske odluke donose na bazi pogrešnih informacija. To dodatno povećava već i onako previsok rizik potpunog brodoloma.

Finansijski konsultant Nebojša Katić
Politika 30.10.2007.

SHARE