U Srbiji za nešto više od godinu dana neæe biti jednog originalnog jugoslovenskog ekonomskog „izuma“. Kako najavljuje ministar za privredu i privatizaciju Predrag Bubalo, do tada bi trebalo da sva dosadašnja društvena imovina postane privatna ili državna, kako je to svuda u svetu. Novac od privatizacije trebalo bi da posle toga vidi i 4,5 miliona graðana Srbije, ako ništa drugo, iz Privatizacionog registra, gde se sliva deo para od svih dosad prodatih preduzeæa, a koje æe biti podeljene svima koji nisu imali nikakve akcije. Procena je da je u igri vrednost izmeðu sadašnjih 100 miliona evra u registru i potencijalnih èetiri milijarde evra, ako se akcije graðanima daju odmah.
O tome smo, u jeku odsudne bitke sindikata da graðani i zaposleni u javnim preduzeæima dobiju akcije tih preduzeæa pre njihove privatizacije, razgovarali sa dvojicom istaknutih savetnika malih akcionara, Brankom Pavloviæem i Brankom Dragašem.
Naplata fiksna ili na procenat
UMA Srbije je, kaže Branko Dragaš, tokom 2004. godine radila za godišnju èlanarinu od 100 dinara, a u 2005. bila je 200 dinara. Sada su prešli na ugovore sa akcionarima da uèestvujemo u njihovoj zaradi u razlici sadašnje i vrednosti akcija kada ih budu prodali.
Struèni tim koji za privatizaciju odreðenih firmi okuplja i predvodi Branko Pavloviæ svoj posao naplaæuje, kako kaže, po fiksnoj tarifi. Prihvataju samo posao u kome akcionarima mogu da garantuju višestruku zaradu.
– Procenimo koliko akcija vredi sada, a koliko kada posao bude završen, koliko ljudi treba u struènom timu i koliko æe vremena oni raditi, i tako dogovorimo cenu usluge. U sluèaju „C market“ zaradili smo 60.000 evra, a klijentu, tj. malim akcionarima doneli isplatu akcija odmah, a ne za godinu dana, ukljuèujuæi i šest miliona evra za koje oni nisu znali ni da postoje kao kapital firme – kaže Pavloviæ.
– Ono što se još može uraditi jeste da pomognemo obiènim ljudima, malim akcionarima, da spasu što se spasti da jer privatizacija se, umesto pravedne raspodele opšteg bogatstva, pretvorila u unosan biznis u kome zaraðuju svi, od tajkuna i kriminalaca do direktora, državnih službenika i trgovinskih sudija – kaže Branko Dragaš.
Taj srpski ekonomista i bankar osnovao je 2004. Udruženje malih akcionara koje je pomoglo da se u 240 preduzeæa raskine privatizacija i da se u preko 120 preduzeæa višestruko podigne cena akcija.
U dosadašnjoj srpskoj tranziciji akcije je dobilo milion radnika po „direktorskom“ modelu iz devedesetih godina, gde je 60 odsto akcija preduzeæa deljeno besplatno, 30 odsto se kupovalo uz veliki popust, a samo 10 odsto vrednosti kapitala išlo u budžet. Toliko je zaposlenih akcije steklo i po „državnom“ modelu iz 2001, gde 70 odsto vrednosti prodaje ide državi, a po 15 odsto zaposlenima i u Privatizacioni registar.
– Svi tzv. direktorsku privatizaciju po starim zakonima optužuju kao nepravednu, ali ispostavilo se da su akcionari tih firmi zaradili više nego iz „pravedno“ prodatih firmi na tenderima po Zakonu iz 2001. godine – kaže Branko Pavloviæ, bivši direktor Agencije za privatizaciju i èlan UO NIS-a, a sada savetnik koji je doneo višestruku dobit malim akcionarima u prodaji „C marketa“.
Pozlatili im se direktori
Prednost modela iz devedesetih je što su akcionari mogli da postanu i ljudi koji nisu u firmi, penzioneri, roðaci, prijatelji, pored menadžmenta naravno. Onda direktori sa politièkom pozadinom „obore“ vrednost preduzeæa i akcionari sa relativno malim parama (tada 400 DM po godini staža) „zahvate“ veliki deo kapitala i akcija. „C market“ je tako postao 77-odstotno vlasništvo malih akcionara, a u normalnim uslovima najveæi domaæi trgovinski lanac oni ne bi mogli da kupe. Ne treba zaboraviti da je direktor Raduloviæ bio ministar u prelaznoj vladi. Drugi je problem što nisu mogli da izaðu sa njima na tržište ali na kraju, kad se pojavio kupac, dobro su prošli. Za nominalnih 100 DM dobili su 300 evra, što je šest puta više, a poslovni rezultati su od 2000. na grafiku izgledali kao „skijaška skakaonica“.
Srbija je i po pitanju malih akcionara podeljena, kao i po mnogo èemu drugom. Nekima je, potpuno nenadano, u krilo palo desetine hiljada evra samo zato što su se u vreme privatizacije „zatekli“ u dobrim firmama. U „Apatinskoj pivari“ 700 ljudi je dobilo više od po 100.000 evra, a najveæi „mali akcionar“ za 1,2 odsto akcija više od milion evra. Dobro su prošli i u duvanskoj industriji u Nišu i Vranju, a desetine hiljada evra „palo“ je i u aranðelovaèkom „Knjazu“. S druge strane je gomila firmi èije su akcije vredele veoma malo ili ništa. Èak ni u dobrim firmama, kao što su cementare, trgovci naftom, fabrike lekova, koje je država prodala za „dobre pare“. Problem je, kaže Pavloviæ, u samom modelu Zakona iz 2001. godine, gde je država prodavala veæinski ili gotovo veæinski paket, a onda novi vlasnik nije imao ni interesa ni obaveze da otkupi ostale akcije. Sve velike firme u kojima su mali akcionari dobili svoj deo kolaèa u privatizaciju su krenule još poèetkom devedesetih.
Poslednja velika bitka privatizacije u Srbiji æe se odvijati bukvalno na javnom polju – u državnim kompanijama. Branko Dragaš je protiv privatizacije strateških grana jer, kako kaže, to bi bio kraj nezavisnosti Srbije. Branko Pavloviæ zastupa radnike NIS-a, PTT-a i EPS-a, koji su sa pola miliona potpisa u Skupštini Srbije progurali predlog izmena propisa Zakona o privatizaciji. To je prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma da na dnevni red Skupštine dolazi Predlog zakona koji nije dala vlada i da Sindikat predlaže zakon. U „sindikalnom“ modelu zadržan je odnos 70 odsto državi, 15 Privatizacionom registru i 15 odsto radnicima, ali uz izmenu da to bude odmah, a ne po prodaji kompanije.
Iako je na prvu loptu reagovala nabusito, sa „izmene zakona ne dolaze u obzir“, vlada sada najavljuje otvaranje dijaloga sa sindikatima, a rok za skupštinsku raspravu pomeren je sa decembra na januar dogovorom obe strane.
G. Mitev – Šanek
Internet Novine Serbske 11/4/2006
