MILENA AREŽINA
“ NOĆ PREVARE, DAN IZDAJE “
piše Branko Dragaš, 24.09.2013
Borislav Pekić je napisao da nijedan totalitarni režim ne propada dok se iznutra sam ne uruši i dok se svi njegovi noseći zidovi sami ne sruše. Istorija je dokaz ispravnosti ove misli. Nisu varvari, bilo ko da je nosio taj naziv, srušili nekada moćne imperije, nego su imperije vekovima bile urušavane iznutra i onda su varvari dolazili samo da preuzmu civilizacijske tekovine, da ih prenesu za izgradnju neke nove imperije. Koja će se na isti način urušavati. Nama bliska Vizantija je bila bolesnik na Bosforu čitavih pet vekova i konačno je pala pod najezdom Turaka, koje su Romejci smatrali varvarima, kao prirodan završetak tog bolesnog stanja u društvu imperije na samrti.
Ispovest sudije Milene Arežine u knjizi „ Noć prevare, dan izdaje“ , koja govori o petooktobarskom prevratu 2000 godine, dokaz je Pekićevih reči da se totalitarni režimi sami od sebe urušavaju iznutra. Slobodan Miloševiće je bio izdan i ostavljan na cedilu. Svi su ga izdali, kako najbliži partijski saradnici, u koje je imao neograničeno poverenje, tako i politički ostrašćena žena, koja je gajila nadu da će ona biti novi politički lider uništene Srbije. Zapravo, ispovest sudije Arežine je dokaz da je sve bilo unapred izrežirano i namešteno kako bi se srušio Slobodan Milošević, jer više nije bilo istorijskih temelja za odbranu njegovog despotskog režima.
Kako sam se u tim istorijskim događajima nalazio sa druge strane barikade, kako sam pratio dinamiku pobede i preuzimanja vlasti od strane DOS-a, uočio sam tokom samih događaja u tih nekoliko dana, dok su još oktobarske vatre gorele na ulicama i dok se Skupština pušila od dima zapaljenih biračkih spiskova, niz nelogičnosti u ponašanju lidera opozicije, što mi je bilo neprihvatljivo i neshvatljivo, pa sam se posle nekoliko dana povukao , ne želeći da učestvujem u nečemu što je bilo unapred pripremano i izrežirano. Naime, lideri DOS-a su , zajedno sa najgorim kriminalcima, ubicama i zlikovcima, koji su bili pod kontrolom strogom DB-a, upadali u državne institucije, nasilno preuzimali sve te institucije i postavljali Krizne štabove sa nedoučenim, ali poslušnim, svojim ljudima.. Đinđić je bio komandant te demonske maškarade , podržavao je takvo divljaštvo i ja sam, razočaran pohlepom i gramzivošću DOS-ovih političara, trećeg dana napustio taj kriminalni koncept. Punih trinaest godina sam sanjao da srušimo Miloševića sa vlasti i onda, kada se to zaista i dogodilo, razjarena i bahata, ostrašćena i bezobzirna politička vrhuška DOS-a izneverila je sve nade građana i počela otimanje državnih funkcija i privilegija. Upad ekonomskog ubice Dinkića sa kriminalcima, naoružanim dugim cevima, u Narodnu banku Srbije, taj boljševički metod dolaska na vlast, smatrao sam sramnim gaženjem svih naših demokratskih i civilizacijskih tekovina.
Sudija Arežina je svojom knjigom opisala, vrlo upečatljivo i potresno, knjiga se u drugom delu, kada počinje rasplet petooktobarske prevare, čita kao triler, šta se sve dešavalo na samom Dvoru u trenucima kada je Milošević ostavljen na cedilu, izdan od svih svojih saradnika i kada njegova luda žena, ponašanje njeno u ta dva dana, kada ih je autorka prvi put upoznala, potpuno je šizofreno, pa mogu da kažem da je i ona, možda i nesvesno, bila deo čitave ove zavere.
Na osnovu svega pročitanoga, mogu da zaključim sledeće : izvršen je tihi državni udar u Srbiji, uz nadzor stranih obaveštajnih službi i to je koštalo 70 miliona dolara, moji podaci govore da je to koštalo 72 miliona dolara. DOS je bio izvršilac radova. Milošević je uvučen u vešto isplaniranu zamku, njegovi najbliži saradnici su bili zaverenici. Koštunica nije pobedio u prvom krugu. Ispanirano je paljenje Skupštine i to su Miloševićevi prvi saradnici znali nekoliko dana ranije, ali nisu hteli Šefa da obaveste. Vrh DOS-a je direktno radio sa kriminalcima. Đinđić je bio menadžer čitave zavere. Baba Jula je sanjala da bude šef poslaničke grupe u Skupštini. Milošević je bio potpuno izolovan i nikakve informacije nisu dopirale do njega. Autorka je bila zaprepašćena kada je, na svoju inicijativu, uspela da se sretne sa Miloševićem i kada je shvatila da on nema nikakva saznanja šta se dešava, da ga prvi saradnici ne izveštavaju i da ga rođena žena, umesto da ga prodrma i natera da uzme stvari u svoje ruke, takođe drži podalje od pravih informacija. Vrlo je interesantan taj odnos između jake karakterne ličnosti sudije i sulude gospodarice Miloševića, koja mu nije dozvoljavala da ostane da otvoreno razgovara sa jedinom osobom koja mu se našla u nevolji da mu pomogne, jer ga je ona ometala u toku razgovora, požurivala, nije gošću najavljivala i sve činila da se istina ne sazna. Zašto? Da li je i Baba Jula bila direktno deo zavereničke grupacije? Ne verujem. Ona nije iz te priče. Pa, kako onda objasniti njeno ponašanje? Komunističko luidilo revolucionarke koja sanja internacionalu i pobunu svetskog proletarijata jedino je objašnjenje. Ona je bila zaista psihijatrijski slučaj. Međutim, životno zaljubljeni Milošević to nije video. Ili nije želeo da vidi. Ljubav mu je došla glave.
Miloševićev pad i njegovi poslednji dani u Dvoru su sjajan motiv za savremenu tragediju o propasti komunističkog samodršca. Neki talentovati dramski pisac će to već znati da obradi.
Šta mi je posebno bilo interesantno u knjizi?
Dva događaja. Upad braće Kljajević sa kriminalcima u sud i dolazak Koštunice kod Miloševića.
Poznajem starijeg Kljajevića i to sve što je izneto u vezi njegovog izgleda i ponašanja potpuno je tačno. Sam upad u sud i sve što se dešavalo je samo epizoda iz sličnih upada u državne institucije po čitavoj Srbiji. Mislim da je ovo prvi tekst koga sam pročitao da je verno preneta ta jakobinska atmosfera linča i pretnji. Ponašanje kriminalaca je bilo daleko civilizovanije od ponašanja političara, sudija, profesora univerziteta i svih drugih mekušaca i parazita koji su se igrom istorijske slučajnosti našli na mestima na kojima nikada ne bi smeli da se nađu. To njihovo razulareno ponašanje u trenucima preuzimanja vlasti bio je dokaz one moje tvrdnje da se kriminalci pridržavaju nekakvog svog moralnog kodeksa, dok političari nemaju nikakave moralne obzire. Političari su ljudski ološ.
Što se tiče poštenja i legalizma Koštunice dr Vojislava ova ispovest mi je otkrila nešto što nisam znao, ali sam pretpostavljao da se tako nešto moralo da dogodi. Naime, znao sam da je general Pavković odveo Koštunicu kod Miloševića, ali nisam znao kako je teklo ubeđivanje da Milošević prizna izborne rezultate. Pretpostavljao sam da je neka nagodba morala da postoji, ali nisam znao da je izvršena klasična prevara.
Legalista Koštunica, dakle, odlazi sa generalom Pavkovićem kod Miloševića i donosi mu vest da ga je pobedio, da je to objavila izborna komisija i da je potvrdio sud, što je Milošević naivno prihvata. Međutim, to je bila potpuna laž. U tom trenutku, kada Koštunica razgovara sa Miloševićem, nema nikakve sumnje da sud nije ništa potvrdio, jer su bili problemi sa glasovima na Kosmetu, članovi suda se nisu sastali, sudija Markićević je jedini u sudu koji je ostao, dok su se svi ostali razbežali, pa nije bilo nikakvog papira od strane suda koji bi mogao da potvrdi Koštuničine reči. Milošević je mogao da zatraži Koštunicu pismenu potvrdu suda i čitava laž bi bila otkrivena.
Legalista Koštunica je igrao na foru, svestan težine istorijskog trenutka u kome se Milošević nalazio, blefirao ga je i lagao,nije mu dozvolio da posumnja, jer se zaogrnuo svojim oreolom poštenja, pa se sve vrlo brzo završilo oko predaje vlasti. Legalista Koštunica je znao da nije pobedio u prvom krugu, kao što je znao da se sprema atentat na Đinđića, ali namerno ništa nije hteo da preduzme da to spreči, recimo hapšenjem prvih Đinđićevih saradnika, znao je da su poništeni izbori u opštinama na Kosmetu, da sud nije zasedao, da on nema nikakav papir i da tek treba sačekati odluku suda koja će biti po Koštunicu negativna, jer se mora održati drugi izborni krug kako bi se rešilo pitanje konačnog pobednika. Svi zakoni su prekršeni, Skupština je gorela u plamenu zapaljenih izbornih listića, građani su pušteni da kradu nameštaj i slike iz Skupštine, kriminalci su razoružavali policijske stanice i naoružavali svoje lokalne bande, sve je bilo u programiranom rasulu samo da se što pre uzme fizički vlast od Miloševića, koji je mogao, ponavljam, da se nije predao sudbini, da zatraži napismeno odluku suda i da tek tada,kada se uveri u zakonitost izbornih rezultata, prizna pobedu Koštunici.
Značaj ove ispovesti je i u tome što je raskrinkan, u vrlo kratkoj formi, formalni legalizam Koštunice, sećate li se da sam ga nazvao Ideolog verbalnog legalizma, što je Koštunica odigrao svoju prevarantsku ulogu savršeno da ni Milošević ništa nije posumnjao, pa tako dobijamo jedno novo političko svetlo upereno na lik ovog lažnog legaliste,lažnog nacionaliste i lažnog demokrate, koji se pretvara, koji mulja i petlja, koji glumi poštenjačinu i koji je proračunati apsolutista. Njegova poslovična neobaveštenost je špekulacija na koju on politički igra da bi kupio vreme, odmerio svoje pozicije i povukao poteze koji će mu doneti velike političke koristi. Naivnost Koštunice je samo površna i deklarativna, duboko ispod te blažene maske zbunjenog i poštenog doktora prava sa instituta za prodaju magle, krije se proračunati totalitarista i vlastodržac. Ta minijaturna scena obmane Miloševića, pokazala je da prodaja C-marketa iz kabineta, sve u prisustvu tajkuna, isporuka naših ljudi Hagu, zaduživanje države i okupljanje oko sebe političkog ološa i probisveta, nije bila neka slučajna greška u koracima, nego se radilo o karakternoj crti političara koji je uništio, obesmislio i potpuno blokirao patriotski blok za delovanje, zbog svoje bolesne sujete da on polaže jedini pravo na poštenje, legalizam i srpsko nacionalno okupljanje.
Kako je petooktobarski državni udar izvršen prevarom, tako je sve dalje nastavljeno prevarama, pljačkama, otimanjem i danas se završava klasičnom izdajom nekadašnjih Miloševićevih ljudi, koji zatvraraju politički krug služenja stranim interesima i prodajom srpskih nacionalnih interesa.
Milena Arežanin je ispričala svoju muku i tako pomogla osvetljavanju jedne istorijske drame u predvečerje potpune okupacije Srbije.
Očekujem da ovakvih knjiga bude što više, da progovore i oni sa druge strane barikade, kako bi se konačno srušio mit o demokratskim promenama i raskrinkali lažni reformatori naše nacionalne okupacije.
Beograd, 24.09.2013
