Početna Sadržaj Izdvajamo MILAN PURIĆ

MILAN PURIĆ

1092
0
SHARE

 Tržišna cena Srbije       
Milan Purić    
subota, 14. jul 2012.

 
Kolika je zapravo tržišna cena Srbije? Ko su zapravo potencijalni kupci? Sa zapada ili istoka? Kolika može da bude cena države, koja već najmanje tri decenije ne može da pronađe većinski, opšteprihvaćen konsenzus za svoje državne i nacionalne prioritete? Ima li uopšte neku ozbiljnu cenu zemlja u kojoj roditelji mogu da kažu deci: „Vaša deca stići će standarde iz našeg detinjstva za 30 godina“? Vrednost našeg BDP od oko 35 milijardi evra je samo 0,002 procenata BDP koji ima EU. Ta jednostavna činjenica govori mnogo i o nama, ali i o njima. Svi naši političari ovu cifru moraju dobro da zapamte, i sa poštovanjem da se odnose prema njoj. Toliko mala i beznačajna ekonomija ne zavređuje bilo kakvu ozbiljnu raspravu na ekonomskom nebu Evrope i pogotovo sveta. Kad bi oni hteli sa malo novca, po njihovim kriterijumima, mogli bi da nas ekonomski podignu za kratko vreme mnogo. Zašto neće? Istorijski zaustavljeni privredni razvoj, sankcijama i bombardovanjem, ne pominje se pri bilo kakvoj analizi današnjeg stanja u Srbiji. A trebalo bi bar zarad čistih računa.

Zašto je onda Srbija ponekad važno mesto u njihovim očima? Ako nismo ekonomski interesantni, da možda nismo politički? Da li smo postali poligon na kome se pomeraju vojno-političke crvene linije u međunarodnim odnosima? Postali smo primer, ili povod za menjanje istorije. Nad nama se često testirao novi svetski politički poredak. Prvi svetski rat, navodno je počeo zbog nas. Čerčil i Staljin su preko naših teritorija crtali svoje crvene linije. Onda smo crvenom maramom samoupravljanja mahali malo na istok malo na zapad. Posle smo se „hrabro“ suprotstavili globalizaciji Imperije na vrhuncu njene moći. Zato smo poslednjih dvadesetak godina tako često bili u glavnim elektronskim vestima svetskih (zapadnih) medija Si-En-En i Bi-Bi-Si, i na naslovnim stranama Zidojče cajtunga, Tajmsa, Njujork i Vašington posta, Monda..

I onda kolika može da bude cena Srbije kad se danas, i pored svega što ima, u njoj umire od gladi?
Rasturanje nesvrstane Jugoslavije, osim što je značilo deljenje nacionalnog korpusa Srba u više država, bilo je i dobar primer kako prolaze oni koji ne slušaju velike, pogotovo kad su objektivno mali i nezaštićeni. Našli smo se pod direktnim udarom, jer smo im se sami preporučili. Idealan primer, pogotovo nesvrstanom svetu čiji smo lider, dok je bilo Tita, bili. Moralo se svetu obznaniti ko je glavni gazda na Planeti. Prvi smo u svetu bombardovani od NATO pakta bez odluke UN. Na nama je testirano nasilno otimanje dela teritorije bez naše, i saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Tehnike i tehnologije nasilnog nametanja imperijalnog globalizma , pogotovo materijalne i medijske, dobile su svoj idealni poligon za testiranje baš kod nas.

Sve ovo gore, najviše govori o srpskoj političkoj „eliti“[1], koja nas je vodila poslednjih stotinak godina. Ove sadašnje živimo. Ovih dana posle dvostruke posete mandatara Dačića Rusiji, Amerikanci poslaše jake ljude da nas nekoliko dana obilazi i izazivaju interes novinara do ludila, šta će oni ovde? Da možda opet treba da poslužimo nekima kao primer? Ili je to možda oproštajna poseta od dela njihovog dvorišta koje su „uredili“?

Osam miliona stanovnika živi na površini od oko 88.000 km kvadratnih na 45 uporedniku severne geografske širine, što omogućava da četiri puta tokom godine naš organizam, ali i svih živih bića na ovim prostorima, menja se i zbog čega je genski potencijal najkvalitetniji, kako je to nauka 21. veka utvrdila. Maline, višnje, bebi bif, teleća boks koža i drugi svetski najkvalitetniji proizvodi to svakako potvrđuju. Vulkansko poreklo velikog dela Srbije nosi u sebi mnogobrojne rude i minerale, a na brdovitim predelima ta zemlja predstavlja zlata vrednu podlogu, koja našem voću daje najbolje osobine koje kroz kombinaciju četiri godišnja doba i puno sunca, ali i vlage. Kroz nju protiče najveća evropska reka Dunav, a najveća balkanska reka Sava uliva se u njega, usred najlepšeg grada i prirodnog središta jugoistočne Evrope, Beograda. Preko njene teritorije prolaze neki od najvažnijih kopnenih i vazdušnih puteva od zapada ka istoku ili obrnuto. Velike (za naše pojmove) plodne ravnice na severu, preko blago zatalasane Šumadije idu ka jugu i velikom (opet po našim viđenjima) Kopaoniku i Šari. Veliki vodotokovi Drine u sebi skrivaju ogromne količine ne samo endemskih vrsta mladica, već i obnovljive, danas toliko tražene energije. Na ovom prostoru može se proizvesti hrane i energije, osnovnih ljudski potreba, za bar pet puta više ljudi od trenutnog broja njenih žitelja. Tako reći idealno mesto za kvalitetan život. I da ima dobru cenu.

I onda kolika može da bude cena Srbije kad se danas, i pored svega što ima, u njoj umire od gladi? Danas je Srbija mesto gde je 400.000 dece bez tri obroka dnevno, a skoro milion stanovnika je ispod granice siromaštva. Danas u Srbiji ima preko milion nezaposlenih, a samo u poslednje dve godine 400.000 radnika je izgubilo posao. Danas je u Srbiji četiri miliona stanovnika na granici siromaštva, a zvanična statistika laže da je potrošačka korpa 30% niža od one koju je evrostatistika kazala. Tako nas naravno lažu i o broju nezaposlenih, i o dugovima koje su napravili u poslednjih 10 godina. Danas narod u Srbiji masovno ne može da plati ni najosnovnije komunalne račune, a hleb i mleko postaju namirnice koje se kupuju na grame. Danas je u Srbiji plata, ko ima sreće ili partijske veze da bilo šta radi, najniža na Balkanu. Danas je u Srbiji najniža potrošnja mesa po stanovniku u Evropi, a voće postaje luksuz koji je čak i deci teško kupiti. Danas je Srbija mesto gde stari ljudi umiru od hladnoće, a mlađi u punoj snazi dižu ruku na sebe, jer sebi i porodici, pogotovo deci ne mogu da obezbede ni hranu. Danas u Srbiji nedostaje i gaza za naj bezazlenije operacije, a školski sistem je svake godine, bar dva tri puta u rasulu. Sve ovo naravno ulazi u cenu.

Određena je granica krivih i pravih manjina (limit 15%), gde su Srbi svrstani u krive manjine, kojih je previše u stvarnosti, a nigdje ih u institucijama sistema.
Ima li, i koju cenu država, u kojoj predsednici ne prenose na naslednika nikakva saznanja i svoje sugestije o najbitnijim državnim i nacionalnim pitanjima, po izjavi Tome Nikolića? Zemlja u kojoj su jedni za nebesku, a drugi za zemaljsku Srbiju. Neki treći bi i za jedno i za drugo, ali da oni odrede koji su procenti jedne ili druge.

Srbija je zemlja gde je sistematski uništena proizvodnja uvozom enormnih količina robe, sa potcenjenim kursom eura, koji diktiraju najmoćniji tajkuni u sprezi sa vladajućom klikom. Ta politika sa ukidanjem svih vrsta zaštite domaće industrije ostavila je bez posla 1.000.000 radnika. Beskrupulozna privatizacija, parama sumnjivog porekla, uništila je svaku pomisao da se možemo priključiti razvijenom svetu. Srbija je i mesto gde je proizvodnja(u kojoj se jedino stvara nova realna vrednost) na 60% iz 1989. godine ili manja od predratne 1998.

Srbija je i mesto gde je uništen domaći finansijski sistem i gde dominira strani bankarski kapital koji u svakom trenutku svojim povlačenjem može da uništi našu privredu. Tadić je u Beču 2009. godine potpisao obavezu, da te strane banke, svake godine u Srbiji ostvare najmanje profit kroz kamate od 250 miliona evra. Strane banke, kroz tzv. repooperacije, isisavaju svaku paru naše privrede i građana, jer su kamate koje kod nas plaća država najviše u Evropi.

Srpska poljoprivreda je uništavana zarad mogućnosti da se uvoze pasulj, luk, šargarepa, jabuke, kruške pa čak i mleko. I sve to u interesu onih koji vladaju Srbijom, da li javno ili iz senke sasvim svejedno. To je onda svakako osnov i za bagatelnu cenu plodne zemlje po Srbiji. Zbog nakaradne poljoprivredne politike naši seljaci nemaju nikakav ekonomski interes da rade na njoj. U zemlji, kako sada već i doskorašnji vlastodršci govore, sa najvećim potencijalom u poljoprivredi, javlja se nestašica mleka i preti nestašica hleba. Prehrambeni proizvodi skuplji su kod nas nego na zapadu!?

Srbija ima najskuplju super birokratizovanu državu koja zapošljava partijsku nomenklaturu i skida kožu totalno posrnuloj privredi i siromašnom stanovništvu. Sprega zakonodavne vlasti, koja stalno donosi nove zakone i propise, da se moraju platiti novi nameti pod pretnjom drakonskih kazni, jeste najdrskiji način uzimanja para za sebe i potrebe svoje partijske kase. Srbija je mesto od koga beže skoro svi potencijalni investitori, zbog ucena kojima su izloženi. Korupcija je sistemska u Srbiji, ne samo po rečima direktorke agencije za borbu protiv korupcije Zorane Marković, već i po mnogo važnijem mišljenju EU dežurnih administratora.

I kako je sve to moguće? Kako dosadašnje blisko iskustvo govori oni kažu imaju 126 poslanika! To su isti oni poslanici koji su izglasali zakone za privatizaciju, po kojima je u bescenje rasprodata, i nerazumno potrošena višedecenijska muka i znoj nas i naših očeva. To su isti onih 126 koji su glasali da se Srbija zaduži za dodatne desetine milijardi evra, koje su oni potrošili, bez ikakve vidljive koristi po građane, za njih je bilo i to dosta. To je istih onih 126 koji su izglasali da se stvore nebrojane agencije, i druga državna tela, gde njihovi partijski drugovi imaju platu po deset, petnaest hiljada evra mesečno. To je istih onih 126 poslanika koji već desetak godina ne usvajaju završni račun države, a za to krivično delo gone se i kažnjavaju hiljade malih preduzeća i njihovi vlasnici. Sve nam to ulazi u cenu.

Da li su bezidejni Tadić (njegova reakcija kad je konačno priznao da je kriza) i njegova okolina svesno napravili najgori civilizacijski promašaj? Tvrditi da krize nema, pa da nam je to velika razvojna šansa, pa da smo krizu prvi u svetu pobedili, i da možemo što više da se zadužujemo, svakako je prevara i ekonomski zločin prema građanima Srbije. Pitanje, koje samo naivni postavljaju, jeste: Da li su to uradili iz neznanja ili svesno? Naravno da je svesno. Udružili su se sa njima, u nameri da se Srbija nađe u ovakvom i ovolikom dužničkom ropstvu. Umesto da su skupi krediti ulagani u infrastrukturu, proizvodnju, a pogotovo u poljoprivredu, nerazumno su trošeni u održavanje vlasti i korupcije. Za ove četiri godine još više su nas uvukli u dužničko ropstvo koje se ne oprašta, a dalo je čak i formalno-pravnu mogućnost našim poveriocima, da nas i na silu „dotuku“. Izgubivši bilo kakvu mogućnost da bar i minimalno odlučujemo o svojoj, a pogotovo sudbini svojih potomaka, sad nemamo alternativu. Tadićeva poslednja četvorogodišnja vlast, bila je namerno obaranje cene Srbije, po istom modelu kao u svim našim privatizacijama: što gore stanje u firmi, cena niža. To je bilo samo produžavanje agonije, koje je dovelo do još većeg naglog pada cene Srbije.

Ima li, i koju cenu država, u kojoj predsednici ne prenose na naslednika nikakva saznanja i svoje sugestije o najbitnijim državnim i nacionalnim pitanjima, po izjavi Tome Nikolića?
Ima li onda nešto što u Srbiji vredi? Srbija ima rezerve uglja i ostalih sirovina na Kosovu za bar 4000 milijardi dolara po američkim procenama. Srbija ima Vojvodinu koja može da proizvede 100 milijardi poljoprivrednih proizvoda godišnje, što je za 30 godina ekvivalent kosmetskim bogatstvima. I kakve veze sa našom cenom ima najavljeno ulaganje Medlin Olbrajt i Vesli Klarka u kosmetske energetske potencijale? Nije čudno što nam na Kosmet ne daju, a uskoro možda nećemo moći ni u Vojvodinu, iz istih materijalnih razloga. Srbija ima milion hektara neobrađene zemlje, što u holandskom slučaju znači 75 milijardi godišnjeg prihoda od poljoprivrede. Da imamo bar pola od toga pred pristupni fondovi EU bili bi nam smešna sića, a ne bez alternativni put. Da li nam je i zbog toga namerno od njih obarana cena?

I šta bi kupac mogao da očekuje? Držimo najnižu cenu, ali opet nema ko da kupi.Čekaju da nam još padne cena, ili da totalno uđemo u njihov sistem, gde su oni apsolutne gazde. Oni koji danas kupuju i grade proizvodne kapacitete, koriste samoubilačku konkurenciju siromašnih i prezaduženih zemalja po svetu. Nikako da nam utvrde cenu, koju ni sami mi ne znamo.

A šta bi bilo kad bi sami bili svoj kupac? Otplatimo zelenaške kredite, skinemo dužničku omču oko vrata i postanemo normalna država. Postoji realan izlaz koji jedino mi, građani Srbije možemo ostvariti. Potrebno je da razumemo da su nas političke elite vodile pogrešno. Ne postoji mogućnost da se dosadašnji sistem popravi ili dotera. Hoćemo li bolji život, moramo korenito promeniti dosadašnji sistem i filozofiju na kojoj je nastao. Sredstva za proizvodnju uglavnom su uništena ili su u tuđim rukama. Jedino zemlja, ako je ubrzano ne pokupuju stranci, ostaje u našim rukama. Odnos prema tom jedinom ne potrošenom resursu je odnos prema sebi i pogotovo sledećim generacijama. Uređeno zadrugarstvo na osnovama engleskog, norveškog, austrijskog ili drugog uspešnog modela obezbeđuje posao za bar 400.000 ljudi, i toliko potrebne količine prvoklasne poljoprivredne robe. Kvalitet koji imamo, i kontinuitet koji se tim robama možemo postići na tržištu Evrope, Rusije i Bliskog istoka, garantuje povećan devizni priliv i postepeno izvlačenje iz dužničkog ropstva. Promenjen odnos prema radu svakog nezaposlenog pojedinca, prihvatanje poslova koji se trenutno mogu otvarati u Srbiji, važan je preduslov za izvlačenje iz krize.

Da bi se moglo normalno živeti, mora se prilagoditi sveukupni državni aparat ekonomskim moćima stanovnika Srbije. To će da boli, pogotovo sve one do sada privilegovane, a nepotrebne državne službenike. Građani nisu bili svesni, da je u svetu rad i odnos prema radu, dobio novu istočnjačku cenu, kojoj se svi moramo prilagoditi. Zajednički advertajzing svih političkih stranaka, zasnovan na konkretnim proverljivim informacijama, predstavlja šansa da građani poveruju u tu ideju. A njihova vera pokreće planine i menja tokove reka. Izbalansirana uloga tržišta, ali i odgovorne socijalne države jedina su garancija oporavka. Nekad su Kinezi učili od nas, a došlo je vreme da pored pozitivnih zapadnih iskustava, proučimo i sistem nove dominantne svetske ekonomije, da bi našli pravu meru svega.

Ako je mi kupimo, nećemo moći po toj oborenoj minimalnoj ceni. Platićemo najskuplje, ali će naši potomci živeti normalno. Dužni smo da platimo cenu i izborimo se za izvesniju budućnost potomaka. Bela kuga veoma brzo uzima svoj danak. Vlada koja se formira mora razumeti svetske procese, potrebe svog stanovništva i uslove u kojima živimo. Mora se pronaći način kako da nam poverioci dopuste da se izvučemo iz dužničkog ropstava. I crni robovi nekad su skupo plaćali svoj otkup. Danas je Obama predsednik Amerike

——————————————————————————–
 

SHARE