U predlozima ekonomskih rešenjima za izlazak iz krize vlada potpuni haos.
Sve se zapetljalo i zamuljalo. Više se ne zna ko šta prdlaže. A efekata nema.
Za to vreme kriza se sigurno razvija i preti da potpuno uništi evropske finansije.
Završava se sedma godina krize i na vidiku nema nikakvih naznaka da se kriza približava nekom svom kraju. Naprotiv, kriza se rasplamsava. Očekuje se od proleća 2015. godine da dođe do njenog novog poniranja.
Zašto je to tako?
Zašto se kriza rasplamsava?
Razlog je vrlo jednostavan. Nijedan sistemski problem nije rešen. Svi strukturalni problemi se stavljaju pod tepih. Smeće pod tepihom je toliko naraslo da se više u stan ne može ni da uđe, niti da izađe. Sve je blokirano.
Rešenja koja se nude su potpuno pogrešna.
Nobelovac Štiglic u svom novom tekstu napada mere štednje i govori da su te mere štednje kontraproduktivne. Njegov zaključakje – treba trošiti da se izađe iz krize. Kada se troši, onda raste kupovna moć, raste tražnja i to povećava proizvodnju. Tako se pokreće točak razvoja.
Međutim, nobelovac Štiglic pravi početničke greške. To što on napada Nemačku i njenu politiku štednje, tražeći da se ukine politika štednje i da se država okrene potrošnji, takođe nije dobro rešenje.
Gde nobelovac greši?
Šta će da troši osiromašeni građanin? Kako on da poveća svoju potrošnju? Iz kojih izvora će obezbediti novčana sredstva? To da popvećana tražnja diže ponudu, to zna svaki brucoš na Ekonomskom fakultetu. Ali, kako će građani kupovati kada nemaju novac.
Isto se odnosi i na bankrotirana preduzeća.
Ogromna je nelikvidnost.
Nema novca kod građana i privrede.
Novac je namerno povučen iz opticaja.
Kako da se poveća tošenje kada novac nije kod onih koji treba da kupuju?
Nobelovac o tome ništa ne govori. On se drži starih poznatih floskula kako povećana potrošnja diže proizvodnju. Kritikuje mere štednje, ali ne daje nikakva operativna rešenja. Šta umesto te pogrešne štednje?
Jedino što se slažem u njegovoj kritici da je privatizacija velikih sistema, poput zdravstvenog i elektronergetskog, potpuni promašaj i da donosi velike nevolje državi i građanima.
Tačno je da Evropa ne može da izađe iz recesije, ali to nije zbog toga što su uvedene mere štednje, nego zato što nisu uvedene sistemske mere koje rešavaju strukturne probleme u privredi i društvu.
Strukturni problemi su, celovito gledajući, podeljeni na društvene i ekonomske.
Društveni problemi, koji nisu rešeni i koji se negativno odražavaju na izlazak iz sadašnje krize, odnose se na činjenicu da su bogatiji slojevi društva sve bogatiji, dok su siromašniji sve siromašniji. Preraspodela bogatstva od siromašnih prema sve bogatijim, svega je nekoliko procenata privilegovanih u društvu, ne otvara mogućnost da se uzdigne brojno moćna srednja i niža klasa koja će, usled rasta sopstvenih prinosa, početi više da kupuje. Ta povećana kupovina bi pokrenula privredni ciklus naviše.
Nažalost, nema nove preraspodele. Bogati se protive bilo kakvoj mogućnosti da se postojeće stanje promeni.
Ekonomski problemi, koji nisu rešeni i zbog kojih nema izlaska iz krize, odnose se na privredni sistem koji je neefikasn, trom, koji pravi velike gubitke. Sistem u kome 70% prihoda BDP se ostvaruje u finansijskim transakcijama i drugim uslugama, dok se samo 30% proizvodi u realnoj ekonomiji. Takvo stanje dugoročno ne može da opstane. Slom je siguran.
Ogroman broj ljudi ne stvara novu vrednost, pa se taj nerad kompenzuje štampanjem evra i dolara bez pokrića. Birokaratizacija čitavog državng sistema je dobila dramatične oblike.
Suština je vrlo jednostavana. Ako neko na državnom budžetu ništa ne radi i za svoj nerad primi platu, onda je uzeo od onoga koji radi i koji mora da ga izdržava. Država tako preraspoređuje od sposobnih ka nesposobnim i sistemski uništava privredu.
Radno mesto koje ne pravi novu vrednost i kojim se ne uvećava BDP mora biti ukinuto. Mora! Nema tih mera štednje koje se primenjuju, ako se ne bude suočilo sa istinom. Istina je da taj zaposleni ne radi, ne dopsrinosi punjenju državne kase i on mora da se skine sa budžeta. Što pre, to bolje za sve u državi.
E, tu se nije ništa uradilo.
Ništa!
Nema premeštanja i prekvalifikacije radne snage iz jednog neproduktivnog i parazitskog sektora prema stvaralačkom i proizvodnom sektoru. Niko to ne radi. Nijedna država. Problem nije rešen, nego se uvećava, jer se tom neproduktivnom sektoru samo smanjuju plate. Tako opada i onako mala kupovna moć.
Čuvene mere štednje dovode do rasta dugova suverenih država, koje razara finansijska kriza. Odnosno, što nobelovac Štiglic ne vidi, mere štednje nisu dale nikakve rezultatem zato što tih suštinskih i sistemskih mera štednje, zapravo, ni nema.
U slučaju Srbije, ponavlja se pogrešna ekonomska politika tržišnih fundamentalista, koji nemaju petlju da se uhvate u koštac sa problemima. Kupuje se vreme demagogijom o merama štednje, dok država duboko propada u nova zaduživanja.
Nesposobni premijer i njegova nesposobna stranka na vlasti, koji nemaju nikakva iskustva sa tržišta, smanjuju plate i penzije, kako bi uštedeli jedva 250 miliona evra. Ukidanjem nepotrebnih 136 agencija mogli su da uštede 830 miliona evra. Racionalizacijom državne uprave, kompjutarizacijom države na svim nivoima vlasti, efikasnim korišćenjem finansijskih srestava u privrednom razvoju, novom kreditno-monetarnom politikom, ukidanjem obavezne rezerve i stimulisanjem proizvodnje, smanjivanjem poreskih zahvatanja iz privrede i opštom liberalizacijom poslovanja, podsticanjem proizvodnje potrošnje, izvoza, supstitucije uvoza i uvođenjem rigorozne štednje u državnim rashodima, predstavljaju početne mere za ozdravljenje države i privrede.
Zašto se te mere ne preduzimaju?
Režim to ne zna da uradi.
Sve da i zna, nema hrabrosti to da primeni.
Sve da to i primeni, shvatili bi da te sistemske promene uništavaju totlitarnu strukturu ličnog režima jednog ćoveka.
To nije u interesu onoga koji vlada.
Zato se donose privremene mere štednje, koje ništa neće da donesu.
Samo će narasti tenzije u društvu.
Štarajkovi prosvetara, policije, zdravstvenih radnika i drugih građana , koji su pogođeni merama štednje će srušiti nesposobni režim.
Pobuna građana je jedini način da se spreči sadašnje uništavanje Srbije.
Potrebna nam je jedna nova ekonomska politika i novi ljudi.
Oni koji znaju da pokrenu privredu i naprave pare za sve u društvu.
Beograd,03.10.2014
