Početna Sadržaj Osvetljenja MEDVEDEV

MEDVEDEV

791
0

ДА ЛИ МЕДВЕДЕВ ПРИПРЕМА НОВУ “ПЕРЕСТРОЈКУ“
Пише: Жарко Јанковић    
0У последње време на руској политичкој сцени на делу су све отвореније несугласице између руског председника Медведева и премијера Путина. Није никаква тајна да су САД и њихови западни сателити дуго најављивали, прижељкивали, а вероватно и доста радили на томе да се унутар руског тандема забоде клин сукоба и тако дестабилизују политичке и друштвене прилике у Русији. НАТО агресија на Либију, уз претходно изазивање подела и сукоба у овој земљи, које је праћено потпуном дестабилизацијом целокупне области Магреба и Блиског истока, послужила је као непосредни повод отвореног медијског сучељавања двојице руских државника. Питање које се данас намеће је шта Русију чека у изборној 2012. години, као и у годинама које следе после ње?
  
Руско држање на седници Савета безбедности УН, када је донета резолуција коју западне земље тумаче као бланко папир да могу да раде са Либијом шта им је воља и да отворено интервенишу у грађанском рату на страни побуњеника, иза којих запад и пре самог сукоба стоји, подсетило је на “Јељцинову епоху“ 90-тих и на чувену “козирјевштину“ у руској спољној политици из тог периода. Спољна политика је по Уставу Руске Федерације у надлежности председника. Руски председник Медведев још једном је у спољној политици потврдио своју оријентацију на “партнерство“ са САД-ом у оквиру сада већ фамозног “рестартовања“, које после две године све више подсећа на “Перестројку“ Михаила Горбачова, која се, одавно је познато, по Москву катастрофално завршила и чије се последице у Русији и данас осећају.

 

Наиме, као што је познато, по питању ситуације у Либији Медведев је заузео став идентичан америчком, можда чак и ближи француском, који су у случају Либије најекстремнији. Чак је отишао и корак даље, доневши одлуку о забрани уласка Моамера ел Гадафија и чланова његове породице на територију Русије. Овакву одлуку ни САД до тада нису донеле. Владимир Путин, у складу са својим угледом и ставом, изјавио је да је интервенција на Либију неприхватљива и да она подсећа на крсташки поход. Путинова реторика много је ближа изјавама Гадафија него Медведева. Велики и искусни државник какав је Путин, одмах је осетио да ће овај преседан у случају Либије постати део западне огољене политике силе у будућности, која може да доведе до великих поремећаја и дестабилизације широм света, а нарочито на Блиском истоку где ће спирала насиља и побуна која је захватила арапске земље неминовно довести до раста исламског фундаментализма и екстремизма, па чак и такве групе довести на власт.

А онда, ситуација на Кавказу и у Средњој Азији може да ескалира, што Русији ствара велике проблеме. И не само то, већ ће створени преседан у условима кризе, када свуда у свету има све више понижених, бедних и увређених, омогућити да се у свакој земљи где власт не одговара западним и америчким интересима, изазову сукоби, демонстрације са рушилачким наступом, које ће потом послужити као изговор САД-у, НАТО-у и ЕУ да војно било где интервенишу, под изговором “заштите недужних цивила од диктаторског режима који убија своје грађане“. Колика је то опасност Путину је јасно, али не и Медведеву. Или је и њему јасно, само свесно спроводи прозападну политику.

На ову Путинову констатацију о Либији, Медведев је узвратио да је неприхватљива и да председник води спољну политику. Приметно је било да, док се Медведев обраћао новинарима испред Кремља изговарајући ове речи, на себи носи јакну намењену врховном команданту руске војске, која је иначе непримерена за овакве ситуације и председник је носи само ако посећује неку војну јединицу, или ако присуствује војним вежбама. Да ли је и тим чином Медведев поручио јавности да је спреман и на сукоб са Путином, или је можда хтео да покуша да парира Путиновом имиџу одлучног и јаког лидера? У сваком случају, приметно је да је Медведев три дана касније променио реторику по питању Либије и сада апелује на мир и договор зараћених страна, али штета по међународни углед и положај Русије већ је учињена. Све је ово подсетило на 90-те и руску немоћ из тог периода да се супротстави америчкој хегемонији и рушењу међународног права, када су спољну политику водили алкохолисани Јељцин и ултралиберални западњак Козирјев.
  
Ситуација и конфликт у Либији само су догађај у дугом низу у актуелној руској спољној политици која врши отклон у ондносу на Путина и његов већ чувени Минхенски говор из 2007. године. Од тренутка када је започело “рестартовање“, Русија као да губи конце у међународним односима. Такође је приметно и лагано склањање министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова у други план од стране Медведева. Познато је да Путин и Лавров сјајно сарађују, али би Медведев сада најрадије видео неког другог уместо Лаврова на тој функцији. Најозбиљнији претедент који се намеће од стране Медведева је Дмитриј Рогозин, амбасадор Русије при НАТО-у. Рогозин је некада био лидер странке “Родина“ и словио је да је руски традиционалиста, чак и преисталица рестаурације Руске Империје, а данас заговара блиску сарадњу са западом и НАТО пактом. Касније се “Родина“ као странка и покрет распала, а Рогозин је приступио “Праведној Русији“ Сергеја Миронова. Ова странка која је у коалицији са владајућом “Јединственом Русијом“ и слови да је “кремаљска странка“, коју је власт и основала да би узимала гласове опозиционим комунистима.

Тренутно су у “Праведној Русији“ превирања. Бивши председник Миронов, који је био близак Путину, напустио је председничку функцију и добио привременог заменика, а већ се сада говори да ће на јесен Рогозин преузети странку. “Праведна Русија“ већ је подржала кандидатуру Медведева за председника 2012. године и стала иза њега. Можда она игра улогу пробног балона, а можда се припрема и расцеп у владајућој “Јединственој Русији“. Да је ствар озбиљна говори и чињеница да је Медведев сменио са руководећих функција два утицајна члана “Јединствене Русије“ у Думи, Константина Затулина са места председника комитета за односе са бившим совјетским републикама које су у ЗНД-у и Алексеја Чадајева, руководиоца политичког одељења у руководству “Јединствене Русије“, јер су критиковали руско држање у УН –у поводом либијске кризе. И један и други су блиски Владимиру Путину.
  
У самој Русији на делу је велика “рехабилитација Јељцинове ере“ и 90-тих. Испада да човек, за чије је владавине Русија готово уништена и политички и духовно и економски и демографски, представља некаквог “оца нације“ и “првог демократски изабраног председника“. Како ово само познато звучи. Подижу му споменик у родном Јекаринбургу висок 10 метара, држе говоре, хвале га и славе. А шта је Јељцин оставио у наслеђе? Опустошену и опљачкану земљу из које су извучене стотине милијарди долара дивљом и пљачкашком приватизацијом званом “шок терапија“. Земљу у којој је годишње милион људи умирало више него што се рађало. Морални крах и суноврат, земљу у распаду где се нису месецима исплаћивале плате јавним службеницима и пензије које су износиле око 40 или 50 долара. За то време чланови  тзв. “Породице“ на челу са Татјаном Дајченко и Борисом Березовским су господарили Русијом пљачкајући је и препуштајући њене ресурсе западу.

Док су они владали, Јељцин је је увесељавао стране државнике простачким и масним вицевима. Сетимо се само његове сервилности према САД-у и западу чим би од ММФ-а добио право да повуче траншу како би могао да исплати плате и пензије. Данас, људи из Кремља, нарочито блиски Медведеву, величају “чика Бориса“ и његово “дело“. Приказују га како је “патио“ због стања у Русији (сигурно се и пропио због тога), како се супротстављао ширењу НАТО-а на исток ( ала им се супротставио, свака му част ), да је био против постављања ПРО-а у Европи. Јављају се разне политичке авети неолибералне и западне оријентације од којих се Русија још опоравља и тврде како су неопходне нове “реформе“, како је велики проблем са корупцијом ( и за њу прозивају Путина) и како подржавају нови курс ка модернизацији који је заузео Медведев. За то време, Медведев се све више окружује таквим људима.

Јељцинов шеф протокола Владимир Шевченко саветник је Медведева, а за директора државне компаније за развој нано технологије постављен је нико други до познати “шок-терапеут“ из 90-тих Анатолиј Чубајс. Ту је и неизбежни “Горби“, Михаил Горбачов, који би најрадије да Медведеву пренесе своја лична знања и искуства која се могу назвати : “Kако сам уништио сопствену земљу“. Све се више преко одређених медија пласира прича како је неопходна тесна сарадња са западом, прилив нових страних инвестиција и нових технологија, како треба извршити приватизацију готово целокупног банкарског сектора у Русији и нафтног и гасног сектора како би овладали “новим технологијама“. Заиста, дрскост криминалаца и америчких и западних марионета прелази све границе. Ваљда рачунају на кратко памћење руског народа, па му поново сервирају западне лажне митове.

Познато је шта запад подразумева под “страним инвестицијама“. То је распродаја националних ресурса у бесцење западним корпорацијама, пљачкашка отимачина праћена сиромашењем, незапосленошћу и бедом домаћег становништва, којем се за узврат нуди јефтина забава, коцка, проституција, криминал и изопачености свих могућих врста. Онај ко од запада очекује “благостање“ заврши као пауперизовани отпад на сметлишту историје. Једино се “овајде“ припадници домаће компрадорске и издајничке псеудоелите, који онда развијају “политички коректну демократију и људска права“, док је народ сведен на обезличену и бесловесну робовски послушну масу. Сетимо се само речи некадашње премијерке Велике Британије Маргарет Тачер, која је много хвалила Горбачова и његову “Перестројку“, да је овом свету доста 15 милиона Руса који треба да опслужују гасоводе.
  
И поред свег руског труда и “рестартовања“, САД не одустају од опкољавања и изоловања Русије, а крајњи циљ им је освајање и контрола сибирског пространства, разбијање Русије, пљачка њених ресурса, и свођење Русије на Московску кнежевину, која би потом била “европеизована и демократизована“ по стандардима Ђерђа Сороша и Збигњева Бжежинског. Русија је дозволила коришћење свог ваздушног простора за транспортне авионе за америчку интервенцију у Авганистану. За узврат добила је десет пута више хероина у Русији и огромне проблеме са растом наркоманије, организованим криминалом и ескалацију исламског тероризма на Кавказу. Поново су бомбе експлодирале у Москви, у метроу и на аеродрому, тако да испада да је услед америчке наводне “борбе против тероризма“ дошло до појачаних терористичких активности у Русији. Чим САД негде “ратују“ против тероризма, сви остали од тога имају само штету и ескалацију тероризма.

Исто тако, Медведев је у склопу “нових“ односа са западом подржао и увођење новог пакета санкција Ирану, и не само то, већ је и отказао договорену продају система С-300 Техерану, иако је реч о дефанзивном оружју, а не офанзивном које потпада под санкције. А сада и случај Либије. Оваква политика условила је постепен губитак угледа Русије у међународним односима. Кина се полако удаљава из Шангајске организације и води своју политику, а земље Средње Азије попут Казахстана, Узбекистана, Киргистана и Таџигистана све се више економски и политички везују за Кину, гледајући у њој нови ослонац уместо Русије. На овај начин, интегративни токови на бившем совјетском простору које је иницирала Русија могу значајно да ослабе, па и да буду доведени у питање. Изгледа да  примедба председника Белорусије Александра Лукашенка да Медведев више воли ајпод и ајфон од трактора и тенкова, ма колико год некоме рогобатно звучала, стоји.

За своје “окретање на запад“, Медведев није добио ништа. САД и њени западни следбеници практично су исмејали и одбацили његову иницијативу за успостављање нових и стабилних односа уз поштовање међународног права на читавом простору од Ванкувера до Владивостока. За то време наставили су са размештањем ПРО-а око Русије, у балтичким републикама и Пољској, где ће разместити и своје војне базе, јер како тврди “Викиликс“, Пољска инсистира на ваздухопловним, ракетним и копненим снагама НАТО-а које би требало да спрече “руску агресију“. Не само то, већ САД развијају и космичку технологију хипер звучних ракета којем Русија не би могла да се одупре у случају нуклеарног удара.
  
Очигледно је да свако приближавање Русије САД-у и западу штети њеним елементарним интересима у сваком погледу, а исто тако доводи у питање даљи развој мултиполарности у међународним односима. Сам настанак мултиполарног поретка у свету неће донети ништа суштински добро док год САД буду једина суперсила појединачно најјача, док је год долар међународно средство плаћања, док год се путем јефтине забаве и поп културе пласирају западне вредности, док год војска САД-а има појединачно већи буџет него све друге земље заједно, док год САД буде контролисала практично све политичке и финансијске међународне институције и док год постоји глобално умрежавање и интересно повезивање данашњих незападних елита на западним интересима и вредностима.

Само уколико свака сила која претендује да буде један од центара светске моћи изгради сопствени цивилизацијски и културолошки одговор на глобалне изазове у 21. веку и уколико схвате да се западном атлантизму могу одупрети једино ако заједно наступају насупрот САД-а и њених интереса, а не да гледају да се билатерално договоре зарад тренутног ћара са САД-ом (тако на пример Кина, тиме што купује америчке обвезнице и прихвата долар који Вашингтон сумануто штампа и свесно обезвређује повећавајући дефицит, практично суфинансира својим извозом у САД америчке војне интервенције кроз високе војне издатке америчког буџета), могу настати нови и праведнији међународни односи. Не могу се примењивати западни стандарди и томе тежити као универзалном циљу, а са друге стране водити независну и суверену политику. Мора се наћи системска алтернатива неолибералном мондијализму, а тренутна криза ставља свима до знања да се приближавају још тежа и већа искушења.

У наступајућем периоду, Русија мора заузети јасан, државотворан и одлучан став, а није спорно да јој је неопходно и развијање савремених технологија. Међутим, сигурно је да те технологије запад не нуди никоме на тацни, већ њихова прича о “прогресу“ служи као мамац за плахе и лакоме. Путин је тога свестан, такав државотворан курс заснован на руским државним и националним интересима он је заузео од првог дана на власти и томе је остао доследан. Надајмо се да ће тога бити свестан и Медведев, јер његова актуелна политика не разликује се само по одређеним карактеристикама од Путинове, већ води и ка супротном циљу. Од снаге и јачине Русије, која чини геополитички Хартланд, зависи да ли ће англоамеричка западна хегемонија бити зауздана и да ли ће се свет ослободити атлантистичког тоталитаризма.