Doveo sam najveću evropsku obrazovnu instituciju za permanentno obrazovanje u Srbiju, austrijski državni institut WIFI, koji ima kancelarije u sedam istočnoevropskih država i koji jedino nije došao u Srbiju, jer nije imao pravog partnera za Srbiju. Posle dugog ispitivanja i pregovaranja, austrijski državni institut za permanentno obrazovanje je odlučio da meni ukaže poverenje i tako smo otpočeli saradnju. Država Srbija, naša privreda i građani Srbije će mnogo dobiti dolaskom tako moćne i važne institucije, koja godišnje u Austriji obrazuje preko 320.000 polaznika i ostvari obrt od 130 miliona evra. Svi ,dakle, dobijamo dolaskom tako moćnog i iskusnog državnog instituta. Ali predstavnici režima ne misle tako.
Predstavnike režima to ne zanima. Sama činjenica da je moja malenkost u tom obrazovnom projektu, dovela je do toga da se medijski zabrani objavljivanje tako važnog događaja. Da je neki politički diletant iz vladajućeg establištmenta uspeo da dovede ovakvu renomiranu evropsku kuću, danima bi mediji bili potpuno okupirani tim vestima, izjavama, planovima i celovečernjim nastupima. Pošto se radilo o meni, sve je bilo blokirano. Interesantno je bilo ponašanje televizijske ekipe sa RTS. Raspremili su opremu i pripremili se za snimanje, a onda su shvatili da su pogrešili konferenciju za štampu i, brže bolje, pozvani odozgo, skupili su svoje kamere i napustili salu. Bilo je opasno prisustvovati mojoj konferenciji.
Sećam se da je, krajem 2000 godine, iskusna novinarka Mira Adanja Polak imala velike probleme sa Biroom za informisanje Vlade samo zbog toga što me je pustila da u njenoj emisiji gostujem 15 minuta. Zamislite kako bi prošla da sam bio gost večeri.
Njen mladi kolega u Kruševcu je prošao mnogo gore. Ostao je bez posla samo zato što me je pozvao da iznesem svoje mišljenje u večernjoj emisiji. Politički režim ne voli ljude koji imaju svoje mišljenje i ne vole nezavisne i slobodne pojedince.
To pokazuje politički primitivizam i ostrašćenost režima.
To pokazuje njihov strah od onih koji drugačije misle i koji su nezavisni i nepotkupljivi.
To pokazuje u kakvim se problemima nalazi naše društvo koje nije uspelo da se oslobodi totalitarizma parlamentarne većine, koja , na jedvite jade uspeva da sakupi 126 poslanika, da bi nekako sprovodila svoju vlast.
To, na kraju, pokazuje o okupiranim medijima, koji rade po diktatu političkih komesara režima.
Meni je savest potpuno čista.
Radim ono što dve decenije neprekidno radim u javnosti.
Strpljivo čekam da se ostvare moja predviđanja.
I verujem u hrabrost i odlučnost moga naroda.
Kada bi se napravila analiza od, recimo, 1989 do 2009 godine, uzimam taj dvadesetogodišnji period razvoja demokratije u Srbiji, mislim da bih ušao u najuži izbor najzabranjenijih intelektualaca u Srbiji. Niko više od mene nema takav kontinuitet u medijskom izopštavnju, ali sve iz istog razloga – zato što me vladajući režim smatrao previše politički opasnim. Zašto? Iz razloga što sam iz temelja rušio njihove politiške manipulacije, pokazajući građanima da je to velika politička prevara i da vladajući režim vodi državu i narod u propast.
Podjednako su me zabranjivali komunistički ideolozi, jer sam tvrdio da je propala ideologija o vlasti radničke klase, nacionalsocijalisti, jer sam tvrdio da nacija nije naše utočište, već slobodan građanin i, na kraju, neoliberalni tržišni fudamentalisti, jer sam otkrio njihovu tržišnu špekulaciju i predvideo njihov krah i izbijanje velike svetske ekonomske krize. Moja stanovišta se nisu menjala i dosledno sam se borio da ekonomija bude u osnovi političkih promena u Srbiji, da se pokretanjem privrede rešava problem našeg privrednog razvoja, da se izgradnjom demokratskih institucija i uvođenjem vladavine prava, kao i slobodom medija, jedino može izgraditi jedna moderna Srbija
Ako pogledate moje nastupe na početku devedesetih, videćete da se ništa u mojim javnim nastupima nije promenilo do danas, da sam predvideo i najavio mnoge događaje, da sam tačno ukazao na sve promašaje vladajućeg režima i da sam pre svih ponudio strateška rešenja koja, nažalost, niko nije hteo ne samo da primeni, nego, zbog političke ostrašćenosti, nije hteo ni da sasluša. Nisam bio član nijedne političke sekte, niko me nije mogao da ucenjuje, niko nije mogao da me kupi, bio sam istinski nezavisni intelektualac i kao takav nepodoban za ostrašćene političare.
I takva je sudbina svih nezavisnih intelektualaca u istoriji Srbije.
Na to se treba naučiti i ne treba očajavati.
Uprkos tome što sam bio jedan od najvećih finansijera opozicije, konkretno one prve Demokratske stranke, uprkos tome što sam svoj biznis izgubio zato što sam ostao veran opozicionim idejama, nisam bio plaćeni profesionalni opozicionar, nakon petooktobarskog prevrata i nakon mog razlaza sa Đinđićem u februaru 2001, novi politički režim je zabranio sve moje nastupe. I to traje do danas. Razlika između onih iz Despotovog režima i ovih danas je samo u tome što oni ranije nisu osporavali moju stručnost, dok neoliberalni fundamentalisti negiraju moju stručnost i plaše se bilo kakvog pominjanja moga imena.
Zašto je to tako? Vrlo jednostavno je objašnjenje. O predstavnicima nove vlasti sam sve znao. Podsećao sam ih na vreme kada su bili anonimusi, siromašni, kada su bili podstanari i kada su gradskim autobusima išli na posao, kada su me prekinjali da im pomognem, da ih zaposlim, da im štampam knjige ili da predaju u mojoj alternativnoj školi, prvoj te vrste u Evropi. To mi predstavnici nove vlasti nikada nisu mogli da oproste. Znali su da su moje reči opasne za njihovo političko raskrinkavanje i zato su zatvorili mediji za mene.
I to traje. Niko punih dve decenije ne sme da mi izađe na stručan televizijski duel i da, pred gledaocima, iznesemo stručne koncepte rešavanja problema u privredi i društvu. Takav televizijski duel nije još bio u našoj javnosti. Duel ne dva političara, nego dve koncepcije. Niko nije govorio o državnoj i nacionalnoh viziji, strategiji i operativnim merama za ubrzani razvoj, političari su širili političke laži, obmanjivali građane i međusobno se obračunavali, obećavajući i potkupljujući sve siromašnije i razočaranije građane.
Niko nije smeo da iznese svoju nacionalnu i državotvornu viziju, jer je nisu ni imali. Tako su se komunisti branili optužujući me da širim kapitalističku ideologiju i da sam tehnokrata i menadžer, nacionalsocijalisti su smatrali sam anarholiberal i da nisam dovoljno nacionalno ostrašćen, dok su me neoliberali proglasili demagogom, katastrofičarem i antireformatorom
Sve tri ideologije su, na sreću, propale. I predvideo sam njihovu propast.
Ali, nikada nisam dobio priliku da na javnom servisu, kako RTS danas nazivaju, u celovečernjoj emisiji dobijem priliku da se direktno obratim građanima. Niti na bilo kom beogradskom mediju. Plašili su se i komunisti i nacionalsocijalisti i neoliberali. Plašili su se istine. Plašili su se da moje reči ne čuju građani Srbije. Plašili su se da će njihove laži i prevare biti raskrinkane. Zato su zatvorili medije za mene. Mislili su da tako mogu zaustaviti svoju propast. Nisu razumeli da su istorijska prošlost i da ne mogu zaustaviti istorijske procese. Bili su opsednuti svojim pljačkama i proganjanjem političkih neistomišljenika. I tako su svi propali.
Medijska blokada traje. Nema slobode medija. Nema demokratije. Nema izlaska iz ove tragedije bez slobode medija. Nema nam spasa bez nezavisnih i nepotkupljivih intelektualaca. Nema razvoja društva bez razvoja demokratskih institucija i vladavine prava. Živimo u demokratskom totalitarizmu. Živimo u medijskom svetu manipulacija. Danas je mnogo teže biti nezavisan kada politički feudalci sve kontrolišu. Danas su tajkuni stavili medije u svoj džep i konrolišu javnost. Čast onim hrabrim pojedincima koji istrajavaju u svojoj odbrani slobode medija i odbrani ljudskog dostojanstva. Jer o tome se ovde radi.
Nema slobodnog društva, bez slobodnih građana. A građani ne mogu biti slobodni ako su izmanipulisani i prevareni. Sloboda medija je uslov za slobodud ruštva i slobodu svakog građanina.
Zato, uprkos svemu, nastavljam dalje.
Znanje je najveća investicija.
I znanjem se stiče sloboda.
Sloboda koju tek treba da osvojimo.
Branko Dragaš, Beograd, 08.06.2009
