Marka je zašitni znak neke robe. Danas u svetu više ne možete prodavati nijednu robu ukoliko ona nema poznatu marku. Kako se formiranje društvenog bruto proizvoda (DBP) razvijenog sveta, koji diktira tempo razvoja komercijalne civilizacije, usluge èine izmeðu 75-80 odsto, ostatak od 20 odsto je industrija a poljoprivreda je svega 3-5 odsto, onda morate imati zvuèno ime ukoliko želite da privuèete klijente. Razmaženi potrošaèi veruju samo onima koji ih putem agresvine reklame uvere da u zaista najbolji.
Prema jednom izveštaju, svet godišnje troši na negu kože 24 milijardi $, na šminku 18 milijardi $, sreðivanje kose 38 milijardi $ i plastiènu hirurgiju 20 milijardi $.
Koliko su to veliki iznosi najbolje govori podatak da je naš realni BDP svega oko 12 milijardi $, ili skoro 1.600 $ po glavi stanovnika. Nije taèan podatak ministra finansija da BDP po glavi stanovnika iznosi 2.569$, jer bi to znaèilo da je postignut veliki napredak u životnom standardu sve siromašnijih i nezaposlenijih graðana. Ali, na žalost, to nije istina.
Klasiène proizvodnje, dakle, danas u razvijenom svetu uveliko nema u onom obliku u kome smo je zaticali u prošlom veku. Vrednost svetskog izvoza u 2002. godini iznosila je 6.240 milijardi ,$ a samo na bankarstvo, telekomunikacije i turizam odlazilo je rekordnih 1.540 milijardi $.
Multinacionalne kompanije kontrolišu èitavu planetarnu ekonomiju, ulažuæi u brend, dok proizvodnju prebacuju u nerazvijene zemlje kako bi pravile što veæi ekstra-profit, neophodan za pokriæe sve skupljih marketinških kampanja.
Imao sam priliku da sa menadžerima multinacionalki obiðem neke od njihovih pogona na Dalekom Istoku i bio sam zapanjen kada sam video desetogodišnje deèake i devojèice kako rade za mašinama za šaku pirinèa dnevno i kolektivni smeštaj u zagušljivim spavaonicama. Istovremeno, njihovi idoli, koji su na posterima visili u memljivim pogonima, zaraðivali su lièno desetine miliona dolara godišnje, reklamirajuæi robu proizvedenu ruèicama te slinave dece. Zarada multinacionalnih kompanija merila se milijardama dolara. Ali, pohlepni menadžeri, nisu bili zadovoljni.
Konkurencija nikad ne miruje. Sve više novca se ulaže u robnu marku. Svetske zvezde traže sve veæe honorare. Rat izmeðu menadžera i junaka spotova besni svakodnevno. Naravno, to neæe doneti blagostanje onoj deci što žive sa šakom pirinèa dnevno. Kako se agresivnim marketingom pune prazne glave potrošaèa, onda sa sigurnošæu možemo oèekivati da æe marka i dalje biti presudna za prodaju svake robe ili usluge.
Najbolji primer za to je legendarna Coca Cola. Na samom poèetku tranzicije u istoènoevropskim zemljama nailazili smo u najveæim zabitima na reklamu i konzerve slatkastog osvežavajuæeg piæa. Tamo gde priroda nije bila dirnuta, gde su izvori vode bili èisti, mladi su, uprkos svemu tome, redovno pili Coca Colu. Bio je to veliki uspeh njihovog menadžmenta. No, ni oni nisu zadovoljni. Nauèili su da strateški promišljaju. Saznavši da æe 2025. godine skoro dve treæine èoveèanstva imati problema sa vodom, preduzimljivi menadžeri su zadovoljno trljali ruke i poruèili žednima da ne brinu jer æe piti Coca Colu. Zasada im je to uspelo u jednom malom mestu u Meksiku, blizu amerièke granice, koje ima problema sa snabdevanjem vodom. Meštani piju Coca Colu umesto vode.
Marka je najveæi izvor za sticanje bogatstva. Ona nikad ne presušuje.
Obajvljeno u listu « Marka »