МАРИО ВАРГАС ЉОСА
„РИБА У ВОДИ“
Мемоари
Ако желите да потврдите ваше мишљење да је политика онбична јефтина, улична курветина и да су политичари највећи олош и пробисвети, онда морате да прочитате мемоаре МАРИО ВАРГАСА ЉОСЕ „ РИБА У ВОДИ“, који отворено, искрено и поштено говори о свом учествовању у политици Перуа, када је хтео, на председничким изборима у априли 1990. године, да помогне својој земљи у демократизацији и спасу Републике од политичких олигарха и диктатора.
Ако желите да потврдите ваше мишљење да је планетарна политика свуда исто смеће и да су политичари свуда исти криминалци и барабе, онда је довољно да у овим надахнутим мемоарима великог писца обришете именицу Перу и да напишете Србија.
Ништа друго не треба да промените.
Потпуно је пресликана политичка стварност Србије.
То потврђујем из свог личног искуства, које је досегло скоро тридесет година мог јавног рада, никада се професионално нисам бавио политиком, многи често бркају мој јавни рад у заштити јавног добра заједнице и професионални политички ангажман, али сам политички отворено и искрено промишљао о стању у друштву и тако јавно говорио и писао, што ме је, показало се касније, стајало губитка банке и мојих компанија.
Како сам, у време када је Љоса био председнички кандидат, истовремено учествовао у формирању опозиције тоталитарном режиму Деспота у години изградње вишепартијског система у Србији, онда могу да потврдим да су литерарна запажања Љосе о политици бриљантни доказ да је таква представничка парламентарна демократија велика превера, бесмислица и манипулација политичке олигархије над наивним, непросвећеним, затуцаним и заведеним грађанима.
Љосу је то коштало пораза на изборима, мене губитком мог приватног бизниса.
На самом крају књиге, Љоса пише :
„ …сваки напор да се кампања уздигне на неки ниво интелектуалног достојанства, почишћен је незадрживим таласом демагогије, некултуре, вулгарности и нискости.“ / стр. 589/
Затим, признаје :
„Научио сам много тога у изборном процесу и оно најгоре је било што сам открио да перуанска криза не треба да се мери само осиромашењем,падом животног стандарда,рушењем институција,већ да је све то заједно створило услове у којима је функционисање демократије било нека врста пародије у којој су они најциничнији и најбестиднији увек побеђивали“ / стр.589/
Избришите – перуанска криза – замените са – српска криза – и добијате слику и прилику одржаних априлских избора 2017 године, у којима је победио политички циркуснат и кловн, српски Краљ Иби, кога сам прозвао од дана доласка на власт – Аца Драмосер.
Нешто ниже. Љоса признаје које му је најружније сећање у тој унапред изгубљеној председничкој трци, где је важио за фаворита :
„ Наоружана моткама,камењем и сличним оружјем,кренула је ка мени једна побеснела хорда мушкараца и жена, лица изобличених од мржње,који као да су дошли из дубине времена,неке праисторије у којој су се људско биће и животиња помешале, јер је и за једно и за друго живот био слепа борба за опстанак“./ стр.592/
Е, та , како је писац наводи – слепа борба за опстанак – сама је суштина тоталитарног политичког система, који манипулише са непросвећеним делом народа, стварајући политичке услове за одржавање тог штетног, накараданог, криминалног и нечовечанског политичког уређења.
Потпуно је, господо другови, свеједно да ли је та побеснела хорда СНС присталица или нацистичких или фашистичких дивљака, који , изобличени од мржње, желе да затру сваку различитост, сваку опозицију или свако слободно мишљење и медије, јер органски не могу да поднесу критику свога обожаваног Вође који, слеп у борби за опстанак на власти, шаље своје плаћене и изабране криминалце да се обрачунају са свима који су непослушни и који показују било какав отпор његовој тиранској власти.
Љосину књигу карактерише „ отвореност којом сам се дичио“ / стр.586/, не само када писац износи своја запажања из политичке кампање, него када пише о свом детињству, одрастању, школовању и почецима књижевног рада, када пише о свом односу према колебљивој и несигурној мајци и окрутном и неправедном оцу, који га је једно време био напустио, када пише о својим рођацима, пријатељима из детињства и периода сазревања, када пише о својим првим љубавним осећањима и сексуалним искуствима са проституткама, када пише о свом првом браку и својим новинарским почецима или када пише о својим првим путовањима у Париз и сусретима са интелектуалном елитом Града светлости.
Љоса је у свим тим описима његовог одрастања у признатог и слављеног књижевника брутално отворен и несебично искрен, верно описујући вреле сцене својих пустоловина, тако да читалац то стечено поверење преноси и на његое описе људи и догађаје из политичке кампање, одлично се смењују та два доба о којима се приповеда, верује му без задршке и доживљава његов политички пораз као још једну пропуштену прилику за победу Добра над Злом.
Задржаћу се у овом тексту само на том политичком делу његових мемоара, остављајући вас да уживате у чаробним тајнама Љосиног одрастања, јер тај политички део је толико сличан нашим, српским приликама да је то било запрепашћујуће сазнање за мене.
Ево неких , изабраних цитата из књиге :
„ И да се о њој / Перу/ прича као о земљи ужаса и карикатуре која мало-помало умире због неспособности Перуанаца да владају са минимумом здравог разума“ / стр.55/
Шта кажете?
Да ли је Србија земља ужаса и карикатуре?
Да ли Србија умире?
Да ли су Срби неспособни да владају минимумом здравог разума?
„ Јер међу нама има способних људи….али они су се ретко када бавили политиком , која је у Перуу готово увеку осредњем и често непоштеним рукама“ / стр.55/
Особине опозиције из 1990 године, која је једина кривац што је Деспот владао десет година, налазим у овим Љосиним речима :
„ Редослед говорника је стално изазивао напетост…политичка кратковидост….нису могли да се сложе…сви су хтели све и нико није изгледао спреман да направи ни најмањи уступак савезнику…ко ће бити на челу листа, колико ће већника припасти сваком од њих и колико места ће заузети кандидати сваке партије“ / стр.108-110/
И страх признатог писца, који је невољно ушао у председничку кампању, све у жељи да помогне држави и народу, огледа се у његовој забринутости :
„Неће ли наше сопствене присталице , чим дођемо на власт јуришати на администрацију и тражити да се створе нове поделе како би било слободних државних места које би заузели?“/ стр.111/
Сведок сам Петооктобарске контрареволуције 2000.године у Србији, када се све ово поновило са доласком ДОС-а на власт и то бандитско отимање власти, јуриш на институције, улазак са криминалним бандама и калашњиковима у Народну банку Србије, отимање функција,претње, уцене, рекетирање,то заузимање државних места на силу, са улице, док су упањене ватре у Скупштини гореле, кризни штабови и партијски комесари, инквизитори и конквискадори неолиберализма, који су палили и жарили, све ми је то било одвратно и огавно, па сам већ после четри дана – 09. октобра написао неколико текстова , устајући у одбрану државе од дивљања нове власти.
Интересантан је његов закључак :
„ хтео сам да прекинем са савезницима и да изађем као независан кандидат, без везе са политичким естаблишментом, неко ко долази да спасе Перу из стања у које су га довели политичари, сви они, без разлике у идеологијама“ / стр.114/
Ево поруке нама данас шта треба да радимо.
Љоса потврђује моје тврдње да су сви политичари олош и да су сви криви од 1990-2017, за стање у коме се данас Србија налази, да их све треба лустрирати, да мора држава да им се прегледа капитал који поседују и да мора да им се конфискује имовина и врати у власништво опљачкане државе и осиромашенихграђана.
То је суштина исправљања деценијске неправде која је нанета држави и грађанима и једино је ово казна за политички олош и њихове примитивне и естрадне тајкуне.
Једино чега се плаше је лустрација и конфискација имовине.
Све остало су предизборне мастурбације нових политичких превараната и демагога.
Љоса емотивно признаје да је његов живот :
„ побуна против неправди и злостављања који су се, потпуно некажњено, дешавали на све стране у перуанском животу“ / стр.128/
То је мотив и његовог писања и његовог учешћа у председничкој кампањи.
На крају, ево и цитата о његовом поимању политике :
„ …један реалистички програм да се оконча са привилегијама, рентизмом,протекционизмом,монополима и етатизмом..да се створи друштво у којем ће сви имати приступ тржишту и бити заштићени законом“.
„ политика је за мене престала да буде она махнита,испразна и често прљава активност која је заузимала већину мога времена и постајала је интелектуални рад,технички посао,поређење идеја, машта, идеализам, великодушносст“ / стр. 181/
„ Локални моћници …њихова енергија,вештина,макијавелизам и мшта били су усресређени само на један циљ : да стекну, задрже или поврате честицу власти дозвољеним и недозвољеним расположивим средствима.Сви су спроводили моралну философију коју сажима ово начело – ЖИВЕТИ ВАН БУЏЕТА ЗНАЧИ ЖИВЕТИ ПОГРЕШНО!“ / стр.187-188/
„ Раније сам разбијао главу покушавајући да схватим због чега је међу нашим интелектуалцима и нарочито напредњачким, огромна већина ,било обиље покварењака, бестидника, варалица и ниткова.Како су могли тако бесрамно да живе у етичкој шизофренији, демантујући честосвојим приватним деловањем оно што су са толико убеђења заступали у својим написима и јавним наступима?“/ стр.351/
Стварно, годинама се питам, како српски интелектуалци могу да живе у етичкој шизофренији?
Народе,
Читајте Љосу, јер ћете се осећати као РИБА У ВОДИ.
Београд, 23.04.2017
