Sve analize stranačkog života u Srbiji pokazuju da je došlo vreme za ukrupnjavanje,stabilizovanje i jasno političko profilisanje naše stranačke i društvene scene. Nakon deset godina od uvođenja višestranačkog sistema neophodno je da se stvore uslovi za stabilizaciju političkih procesa u našoj zemlji. Parlamentarni izbori pokazuju da i pored toga što je registrovano nekoliko stotina stranaka neposredno u političkom životu zaista učestvuju samo desetak stranaka i to je realni odnos stranaka u aktuelnom političkom sistemu. Važeći zakon o političkim strankama sadrži veoma liberalne uslove za formiranje političkih organizacija, tako je i stvorena situacija da je stari režim podsticao stvaranje što većeg broja stranaka kako bi se dodatno kompromitovao i obesmislio politički pluralizam. Upravo je taj razorni proces stvaranja što većeg broja stranaka bio svojevremeno predmet najoštrije kritike tadašnjih vodećih opozicionih stranaka . Predlog novog zakona o političkim strankama donosi značajnu promenu upravo u domenu pooštravanja uslova za registraciju i delovanje političkih stranaka a predviđa i proces preregistracije postojećih stranaka.
Osnovno pitanje u skupštinskoj debati i u našoj javnosti odnosilo se na dilemu da li se ovakvim zakonskim predlogom o povećavanju potrebnog broja potpisa za formiranje i funkcionisanje stranaka ugrožava demokratsko pravo na političko organizovanje garantovano našim Ustavom. Ovo pitanje su posebno pokrenuli funkcioneri i poslanici tzv. malih stranaka tvrdeći da se na ovaj način ugrožavaju osnovna politička i demokratska prava na slobodno političko organizovanje i udruživanje. Žarko Korać predsednik Socijal Demokrtaske Unije , koja inače veoma retko samostalno izlazi na izbore, i dugogodišnji narodni poslanik tvrdi da ovakav predlog zakona o političkim strankama predstavlja kampanju Demokratske Stranke da se uklone sve ostale stranke, da bi opstala samo ona kao velika stranka na političkoj sceni. Samo neće tako opstati na vlasti , gušenjem pluralizma i vođenjem sramnih kampanja protiv malih stranaka. Pravo na političko organizovanje je tzv. prirodno pravo. To je, bukvalno, kao da nekome država određuje da li sme da diše ili ne. To je odlika samo totalitarnih sistema i ideeologije. Po ovako intoniranom tumačenju Žarka Koraća mi živimo u totalitarnom sistemu u kome je on nezaobilazni deo Parlamenta bez obzira što stranka čiji je on predsednik daleko od izbornog cenzusa a uticaj u biračkom telu ove stranke se meri u promilima. Ali to što je Žarko Korać već u nekoliko izbornih mandata poslanik verovatno je jedina zaloga da se u našoj politici ipak ostvaruje prirodno pravo na slobodno udruživanje i omogučuje opstanak malih stranaka. . Poslanik Liberalno Demokratske Partije Vesna Pešić je bila još oštrija u u svojoj kritici predloga zakona o političkim strankama tvrdeći da je čudno da Demokratska Stranka kao vladajuća stranka donosi restriktivan zakon o političkim strankama koji zadire u pravo na slobodu političkog organizovanja građana. Ministar Milan Marković kaže da on hoće da pravi red i da mu smeta velika šarikolikost i raznolikost u Srbiji. Država ne bi smela da se meša u to koliko će partija napraviti građani. Pri tom te patrije ne troše novac iz budžeta. Možda DS ima neke druge namere da prvo kao sređuje stranke, a onda da krene u nova sređivanja tj. restrikcije građanskih sloboda. Ocenjujući takođe predlog da se broj potpisa za formiranje stranke poveća na 5000 Vesna Pešić kaže da se time favorizuju velike stranke čiji je interes da se raščisti teren ograničavanjem prava na političko udruživanje. . Normalno je da mislim da uslovi za registraciju treba da budu što liberalniji jer o tome da li je neka stranka stvarno aktivna ne odlučuje komplikovane administrativna procedura , nego – birači. U svom pravedničkom gnevu ona u skupštinskoj debati nije proustila da pohvali važeći liberalni zakon o političkim strankama. Podsećanja radi treba reći da su upravo Vesna Pešić i Žarko Korać bili najdosledniji kritičari tadašnjeg političkog cirkusa u kome su učestvovale bizarne političke i na brzinu sklepane političke stranke i još bizarnije ličnosti. . Tada nije bila u pitanju odbrana prirodnog prava na političko udruživanje već težnja da se ukaže na pokušaj tadašnjeg vladajućeg socijalističkog režima da stvori što apsurdniju i bemisleniju političku situaciju u kojoj će vladajuća stranka uspešno kontrolisati taj pluralistički haos, što je ona uspešno i činila u vreme svoje vladavine. Zato i nije čudno što se često može čuti da je politički pluralizam nepotreban i da ne daje nikakve ozbiljne društvene rezultate. Postojeći liberalni uslovi za registraciju stranaka bili su u toj meri zloupotrebljeni da je dovedeno u pitanje ne samo pravo građana na političko organizovanje već i suštin i kredibilitet demokratije. Sada se ovi isti istaknuti funkcioneri malih stranaka -što ne znači da su one bez ozbiljnog ideološkog političkog ali i opipljivog materijalnog interesa- javljaju kao gorljivi branioci starog liberalnog zakona o političkom strankama, optužujući sadašnji demokratski poredak za totalitarizam, ograničenje političkih prava i grubo raščišćavanje političkog terena. Da li se ovde radi o odbrani demokratskih prava ili je u pitanju zastupanje i odbrana realnih političkih interesa funkcionera i poslanika malih stranaka. Treba se samo setiti kako su nakon promena 2000 godine male stranke u ime odbrane prirodnog prava na slobodno udruživanje zauzeli najstaknutije državne položaje, ali i mesta u upravnim odborima javnih preduzeće , bez obzira što opseg vlasti koju su vršile nije bio u skladu sa njihovom realnom izbornom i političkom snagom. Ali male stranke su pokazale da u svojim vlastodržačkim ambicijama i koriščenju svih privilegija vlasti ne zaostaju za velikim strankama. Tada se zaboravilo na borbu za prirodno pravo građana na slobodno udruživanje , jer se tada jasno pokazalo da tzv. male partije mogu biti i te kako velike u svojim ambicijama i prohtevima, što je i danas veoma često slućaj.
Naše dosadašnje parlamentarno iskustvo pokazuje da široke koalicije u kojima učestvuju male stranke samo dodatno destabilizuju i onako več rovitu političku sitaciju. Naše tzv. male stranke u aktuelnoj političkoj post izbornoj trgovini postaju i te kako velike i značajne jer od njih presudno zavisi ukupna konfiguracija i funkcionisanje uspostavljene koalicije i ukupnih političkih i xruštvenih odnosa. Zato je krajnje vreme ne da se raščisti politička scena već da se uvede toliko potrebni red u političko organizovanje kako bi uspeli da stvorimo uslove za toliko potrebnu stabilizaciju naših političkih prilika. Da li se time ugrožavaju i ograničavaju prirodna prava na političko organizovanje ako se stvaraju uslovi da se konačno izađe iz političke fragmentarnosti, političkog analfabetizma i pseudo pluralizma u kome se neminovno gubi i sam njegov sadržaj i funkcionalnost.
Pored predloga nivog zakona o političkim strankama u parlamentarnoj proceduri biće uskoro i zakon o lokalnim izborima u kome se predviđa uvođenje izbornog modela koji ima elemente večinskog ali i proporcionalnog sistema a osnovna promena je u tome da će stranka nakon saopštavanja rezultata izbora mandat morati da dodeli prema broju glasova koje su njihovi kandidati osvojili u izbornim jedinicama u kojima ih je stranka kandidovala. Na taj način se stranke obavezuju da vode računa koga će kandidovati jer će doći do prave personalizacije izbora i prilike da građani biraju odbornike koji nisu samo odani srtranački aktivisti. Jedan od argumenta je da će se ovakvim izbornim modelom povečati kvalitet odbornika i obezbediti neposredna veza sa građanaima , što dansa svakako nije slučaj. Očigledno je da je predlog ovakvo konncipiranog mešovitog izbornog modela za lokalne izbore samo dobar test za moguće njegovo uvođenje i na republičkom nivou što bi definitivno dovelo do ukrupnjavanja, jasnog političkog određenja i stabilizacije naše političke scene. Međutim, suštinski problem našeg političkog organizovanja nije ni u donošenju novog zakona o političkim strankama i lokalnim izborima, što je samo neophodni normativni preduslov za stabilizaciju političkog života, već je to statičnost, idejna konfuzija, korupcija, centralizacija, prezidencijalizam i liderestvo , poslušnički mentalitet i podanička svest kao ulaznica u oligarhijske stranačke krugove. Stranke su svojim okoštalim i u sebe zatvorenim načinom organizovanja i delovanja postale prevaziđeni politički relikt i najveća smetnja i prepreka za dalji razvoj demokratije u Srbiji. Dovoljno je samo analizirati statute naših stranaka i videti da su one organizovane kao strogo centralizovane liderske organizacije u kojima nema mesta za ozbiljne rasprave a ni potrebe za demokratskim dijalogom i dinamičmnim odnosom prema promenama u savremenom svetu i našem društvu. U našim strankama se još nije desio 5 Oktobar, one su ostale ukotvljene u svom mrtvilu i autističnom oligarhijskom načinu funkcionisanja bez ikakvog realnog uticaja članstva na kreiranje i vođenje politike. Kao da se ostvaruje upozorenje Vinstona Čerčila da partije postaju udruženja male grupe ljudi protiv ostalog dela naroda. Bez duboke demokratizacije i unošenja demokratskih i stvralačkih inovacija u delovanje i političke programe naših malih i velikih stranaka ni promena zakona o političkim strankama i modela izbora na lokalnom nivou neće doneti ozbiljnije promene u naš politički sistem u kome je dominantna vladavina partitokratije koja sve više prerasta i partitotiraniju. I dalje čemo čitati izjave stranačkih funkcionera koje odavno služe samo za odbranu postoječeeg oligarhijskog stranačkog ustrojstva, a o tome jasno svedoči izjava Marka Đurišića Predsednika Izvršnog odbora DS. “Novi model zakona o lokalnim izborima za našu partiju neće predstavljati nikakav problem jer su i do sada birani najbolji a ne najposlušniji kandidati“.
Mirjana Kasapović je nedavno navela kako izgleda proces selekcije kandidata za izbor gradonačelnika Londona u Konzervativnoj i Laburističkoj stranci. Ovo su veoma indikativni primeri kako izgleda demokratski uinutar stranački proces izbora kandidata za gradonačelnika. Konzervativna partija primenjuje postupak u četiri faze . U prvoj fazi se formira Odbor za selekciju kandidata za gradonačelnika, koji se sastoji od 22 člana što su ih izabrala stranačka tela u 74 londonska okruga u kojima se inače sprovode parlamentarni izbori. Ovaj odbor proverava sve kandidata, odstranjuje sve one koji nisu ispunili prihvaćene stranačke kriterijume i sastavlja listu od osam kandidata. U drugoj fazi izborno telo koji čine članovi Odbora i po jedan predstavnik svakog udruženja konzervativaca na području Velikog Londona, sastavlja skračenu listu na kojoj su četiri kandidata. U trećoj fazi o toj se listi izjašnjavaju svi članovi stranke u Londonu, koji su glasanjem poštom uzabrali dva kandidata. U završnoj fazi kandidat konzervativaca za gradonačelnika Londona izabran je na stranačkoj konvenciji. Laburisti biraju svog kandidata u trofaznom postupku. U prvoj fazi svi su se kandidadi mogli kandidovati sami. U drugoj fazi se organizuje selekcijski panel- koji se satoji od pet članova regionalnog odbora londonske stranačke organizacije,četiri člana Nacionalnog izvršnog odbora i četiri nezavisna člana . Na selekcionom-panelu se satavlja skračena lista kandidata. Konačnu odluku donosi izborno telo, koju čine jedna trečina predstavnika sindikata i ostalih udruženja povezanih sa londonskom organizacijom Laburističke sztranke, jedna trečina Parlamenta i kandidata za lokalnu vlast u Velikom Londonu te trečina predstavnika članova Laburističke stranke u Londonu. U iskustvu Laburističke partije zbog nesrazmerne zastupljenosti članstva i funkcionera u izbornom telu dešava se da selekcioni panel ne ostvari potrebnu objektivnost i eliminiše kandidata koji ima podršku članstva i sindikata. . To je bio slučaj sa predstavnikom“starih laburista „ Kenom Livingstonom predstavnikom krajnjeg levog krila stranke , kritičara politike tadašnje vlade Tonija Blera, koji je kao nezavisni kandidat bio izabran za gradonačelnika Londona. Mirjana Kasapović zaključuje da je osnovna pouka da se kandidati za važne položaje u lokalnoj politici- a o nacionalnoj da se i ne govori- biraju u propisanim i jasno određenim selekcijskim postupcima. U izboru kandidata može se pogrešiti, ali se mora znati ko je odgovoran za izbor i selekciju kandidata. Veliko je pitanje da li ova londonska pouka može dopreti i do nas , u sredini u kojoj se neposredni stranački izbori sa jednim kandidatom i svojevremeno priznanje predsednika DS Borisa Tadića da poslanik ne može biti u isto vreme na dva mesta proglašavaju za izuzetnaa dostignuća naše demokratije.
29 April 2009 godine Marinko M. Vučinić
