Početna Sadržaj Intervjui Male akcionare treba zaštititi

Male akcionare treba zaštititi

870
0

Branko Dragaš, bankar i savetnik Udruženja malih akcionara o privatizaciji

Privatizacija u Srbiji se privodi kraju. Dok aktuelna vlast ocenjuje uèinak kao veoma uspešan, akcionari su uglavnom nezadovoljni. Tvrde da je proces privatizacije jedan od osnovnih uzroka poveæanja broja nezaposlenih. Mada nije mali broj ni onih koji su dobrovoljno, uz pozamašne sume, svoja radna mesta oslobodili i ustupili novom vlasniku firme. Ekonomista Branko Dragaš, savetnik Udruženja malih akcionara, koje ima 115.000 èlanova, nema mnogo lepih reèi o privatizaciji.

Šta znaèi „zeleno svetlo“ iz Luksemburga za pregovore o prikljuèenju EU?

– Ne treba od toga praviti spektakl. Srbija je evropska zemlja i njoj jeste mesto u EU. Nadam se oko 2015. Zbog toga se odmah mora poèeti sa primenom odredaba XIII direktive EU o zaštiti manjinskih akcionara, koji su kod nas potpuno nezaštiæeni. Ta odredba predviða zaštitu interesa manjinskih akcionara i njihovo pravo da znaju sve o svojim akcijama; da mogu da donose odluke. Vlada, ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju su na strani oligarha. Sada je jasno da je privatizacija promašaj, pljaèka i da veæinski vlasnici otimaju imovinu – kako državnu tako i malih akcionara. Ljudi su zateèeni. Država nije uradila ništa na edukaciji, pa je tako stvorila veliki prostor za manipulacije. Mnogi su prodavali akcije ne znajuæi koliko vrede i kakva su im prava. Jedina nevladina organizacija koja se bavi edukacijom i zaštitom prava malih akcionara je naše udruženje.

Zahtevali ste da se privatizacija zaustavi. Zašto?

– Mi tražimo javnu raspravu i novi zakon. Nije normalno da radnik pivare ili duvanske industrije „zaradi“ i do 100 hiljada evra, a da 4,5 miliona graðana ne dobije ni dinar. To pokazuje da je zakon pogrešan. Do sada je raskinuto oko 238 ugovora, a preko hiljadu preduzeæa je podnelo zahteve za raskid. Od 1.635 privatizacija koje su do sada izvršene, u 80 odsto nisu ispoštovani kupoprodajni ugovori. Koji je smisao privatizacije ako je posle promene vlasnika preko sto preduzeæa otišlo u steèaj? Veæinski vlasnik izvuèe imovinu tog preduzeæa na svoju privatnu firmu. Preduzeæe, dakle, propadne a vlasnik se obogati. Osnovno naèelo Zakona je da se privatizacija vrši da bi se pokrenula proizvodnja i obezbedila socijalna sigurnost zaposlenih. To nije ostvareno. Vrednost je umanjivana èesto i za više stotina puta. Agencija je ovlašæena da radi kako hoæe, što omoguæava korupciju. Mi tražimo reviziju i privatizacije i zakonodavstva; da se oformi državna agencija za reviziju, kakvu imaju Hrvati, Maðari, Ukrajinci, Èesi…

Ukratko, smatramo da je privatizacija najveæa pljaèka koja je do sada izvršena u Srbiji. U 90 odsto sluèajeva vrednost kapitala višestruko je umanjivana. Samo oko deset odsto privatizacija nije sporno. Revizija bi uvela red. Naše udruženje zahteva da se isplate manjinski akcionari po tržišnoj vrednosti, kako nalaže zakon. Posle toga, veæinski vlasnik može sa svojom firmom da radi šta hoæe. Ili, da se ugovori raskinu, a da se privatizacija ponovi po novom zakonu.

Oni koji su se dobro prodali akcije nisu ništa uložili u obnavljanje privrede. Èitavi gradovi posle godinu-dve postaju socijalni sluèaj?

– Taèno. Ja sam u Èelarevu, uoèi privatizacije, predložio da svi kupe male èeliène kase, zakljuèaju novac i kljuè bace u Dunav, da ne bi došli u iskušenje da sve potroše. Niko nije poslušao i novca više nema. U taj mali gradiæ došlo je preko 30 miliona evra, a danas je oko pet hiljada ljudi nezaposleno. Posle 5. oktobra predlagao sam da se formiraju investicioni fondovi. Buduænost Srbije je u investiranju. Ni to nije uraðeno. Najveæi deo novca od privatizacije otišao je u liènu potrošnju, što je pogubno. To je greška sistema. Vlasti ne pomažu nego otežavaju privatizaciju. Latifundisti na vlasti na feudalan naèin dele plen, taèno se zna koja partija šta drži. Sve stranke se isto ponašaju. Cena akcija se odreðuje na berzi i ne zavisi od vrednosti. Imali smo sluèaj da se hektar zemlje u Vojvodini prodaje za 200 evra, a jedan kvadrat poslovnog prostora u centralnim zonama Beograda za isto toliko. Ako je tako, tražimo da pet miliona graðana dobije pravo da kupi svoj kvadrat za 200 evra, jer to je dobra investicija. Lokal „Jumka“ u centru Beograda je pre dva meseca prodat po ceni od 9.000 evra.

Otimaèina se odvija kroz preprodaju preduzeæa. Kupite u centralnoj zoni kvadrat po 200 – 300 evra, prodate po 4 do pet hiljada evra. Kad razliku date partijskoj oligarhiji ostane dovoljno da sa tim novcem idete u dalju privatizaciju. I tako u krug. Nikoga ne zanima pokretanje proizvodnje. Posle 5. oktobra predlagao sam i da se ispita poreklo kapitala novih bogataša; da im se zabrani uèešæe u privatizaciji. Drugo, da se zabrani rad sa ofšor kompanijama, jer se na taj naèin pere novac despotskog režima, koji sada ponovo ulazi u zemlju. Ako pogledate ko su kupci naših preduzeæa, videæete da novac dolazi sa Kajmanskih ostrva, Devièanskih itd. To je kapital koji je u vreme hiperinflacije iznet iz zemlje, a sada se vraæa. Institucije sistema favorizuju tajkune.

Sena Todoroviæ

Danas Biznis dodatak ponedeljak, 10. oktobar 2005.