MAJČICA

Možda sam pogrešila. Možda je trebalo drugačije da ga vaspitam. Ne znam ni sama, nisam više pametna,šta je bilo dobro, šta nije bilo dobro, svojski sam se trudila da ga zaštitim od okrutnosti, brutalnosti i vulgarnosti običnog, prostog sveta, koji sebe tako pompezno naziva – narod, usmerila sam ga ka nečemu što smatram istinskim  vrednostima, usmerila sam ga da bude pošten, vredan, disciplinovan, da bude skroman i da voli ono što radi,to danas više nije dobro, to se danas više ne ceni, zato je on svima njima čudan,bolje bi bilo da sam ga naučila da se lakta, svađa, gura i da otima, tada bi bio frajer, u moje vreme frajeri su bili oni koji su bili vitezovi, ratnici, koji su izašli iz revolucije, koji su hteli da promene svet, ovo danas je ludnica, juče sam pročitala podatak da ima registrovanih 300.000 psihičkih bolesnika, ali da se samo 4.000 leči, strašno, šta to znači, kakva suluda statistika, znači da 296.000 se ne leči, slobodno šetaju ulicama, možete ih sresti na svakom mestu i vi ne znate više kada će taj ili ta zaskoče na vas, da vam prereže grkljan, juče su javili da je za dva sata u našem gradu bilo tri teška ubistva, žena je mužu prerezala vratne žile, otac je ubio sina i sin je, na drugom kraju grada, iskasapio oca, katastrofa, kakvo bolesno društvo, ne kupujem više novine, naslovne stranice su morbidne,ugasiću i televiziju i radio, to se više ne može ni gledati ni slušati, kao da smo u bordelu, neverovatno, kao da ništa nema važnije u ovom društvu od silikonskih pevaljki, političara, tajkuna i sportista, šta se to dešava sa nama, kuda je nestao onaj fini i pametni svet, gde su se sakrili ti ljudi, rekla sam mu da se čuva, šta ga briga što ona rospija pušta psa da njuška voće, šta to njega briga, može li je on promeniti, ne može, može li je prevaspitati, ne može, bolje mu je da gleda sebe,vidi šta se sve dešava,šta ako je ta prostakuša jedna od onih koje se ne leče, šta ako je luda, ne uzima lekove, ko zna na šta je ona sve spremna, prošle nedelje je umro onaj čovek koji je hteo da zaštiti mladića koji mu je dotrčao do kola, samo je te bandite, kroz prozor, upitao-zašto ga tuku, zašto, jedno obično, ljudsko pitanje, tuku ga tu pred njegovim očima, kraj otvorenog prozora,pred njegovom ženom i dvoje male dece, čovek nije mogao da izdrži i upitao je ono što bi svako normalan upitao, postideo se pred decom,nije mogao da ćuti, nije mogao da se suzdrži, nije mogao da gleda kako petorica ludaka tuku palicama mladića, pobunio se i zapitao ih zašto ga biju, da bi, umesto odgovora, dobio bejzbol palicom po glavi, nekoliko puta,što ga je onesvestilo,uvelo u komu i posle nekoliko dana je umro, da, umro je samo zbog toga što je bio dobar, brižan,što je hteo da prekine to nasilje pred njegovom decom,što je hteo da zaštiti mladića koji se nije branio, zato je stradao,zato su ga ubili, toga se ja plašim, šta da je ona torukaša potegla nož,da,zašto da ne, ti ludaci uvek nose noževe sa sobom, ona više voli svoga psa, nego tu malu devojčicu sa uvojcima koja može da završi na urgentnom u noćnoj službi, šta to nju briga, ona bi
se okomila na njega, rekla sam mu, opominjala ga, da su to najgore žene, da se čuva tih ženturača, o, drago moje dete, mili moj, ne znam više kako da te zaštitim, šta da radim,umreću od strah i brige, kakvo prokleto vreme,ko bi se nadao da će doći ovakva grozna vremena, ko zna šta sve čeka moga mališana,ko zna kakvi će ludaci doći na vlast, ako je ovaj manijak u Oslu pobio onoliku decu,svoje sunarodnike, šta bi tek radio strancima,to je poruka koja je poslata, taj monstrum će postati ikona novog fašizma u Evropi, hoće li se ponoviti sve ono što sam već
doživela,kako će se on snaći, kako će on preživeti,sam,bez mene, o, umreću od tuge,ostaće sam,potpuno sam,bez mene,ko će ga štititi, ko će se brinuti za njega,ta misao me razara,ne mogu da je podnesem, guši me, steže mi se u grudima,umreću od te misli,ja sam kriva, ja sam najveći krivac,nisam trebala toliko da brinem, nisama trebala da ga toliku vezujem za sebe, davno sam trebala da ga odgurnem, da ga pustim, bilo bi mi tada teže,ali bi njemu sada bilo lakše, nisam imala snage, nisam imala mudrosti,bila sam sebična, posesivna, htela sam ga samo za sebe, nisam mu dozvolila da se otrgne i da sam krene, mislila sam da je rano,mislila sam da je mali, mislila sam da još ima vremena,
a prokleto vreme je prolazilo, nisam ni primetila kako je
prošlo, iznenada, dok sam se okrenula, ostarila sam, samo što nisam umrla, neću još dugo,on će ostati sam,potpuno sam, nema nikoga osim mene, kako će on bez mene,kako će sam u svetu u kome monstrumi ubijaju decu, kako će se odbraniti, kako će preživeti, mnogo je fin, kulturan, pažljiv, to je danas prokletstvo, ako si takav – ne valja, bolje da je prostak i pustinjak,bolje da sam ga učila da ….,ma,šta ja to pričam, kakve su to gluposti, kako da ga vaspitavam u nešto u šta ne verujem,ne mogu,nisam mogla, bila sam dobra majka, previše sam brinula za njega, previše, danas tek to vidim, mnogo sam pogrešila, ne mogu to da mu sada kažem, ne mogu protiv sebe, šta da radim, kako da mu pomognem, materijalno je obezbeđen, ako upadne u nevolju neka proda naše stanove, može da živi do kraja života od toga, on je skroman, nije se promenio, pravi filosof, posvećen je nauci,
promišlja, brine, hoće nešto da se promeni u društvu, šta da
se, dete, promeni, nema ovde promena,nema promena u vučijoj jazbini, moraš biti krvoločniji od njih da bi ih naterao da te se plaše, da, plaše se samo krvoločnijeg vuka,  on je nevino jagnje, mekan kao duša, nežan i uviđajan,vaspitan,kultivisan,nije pasivar,ne grabi, neće da se ističe, neće da se nameće, misli da se sve podrazumeva, da su svi kao on, da ne treba da se bori za sebe, što nije povukao crtu na oca, što nema te očeve pasivarske gene, a, možda će taj gen da se aktivira, ha, možda će da
se probudi, da, kada više ne bude imao izbora,kada bude potpuno sam, kada bude sateran u ugao, proradiće taj dinarski gen sigurno, proradiće taj partizanski gen, njegov otac je bio revolucionar, njegov otac je menjao svet, sve ofanzive je prošao, bio je strah i trepet, kako je samo bio lep kada sam ga upoznala, pametan, kakva energija i odlučnost, on je stasom isti otac, samo moje oči ima, da, što ga više gledam vidim da sve više liči na oca, isti hod, ista ona ramena, ista kolena, da, da, to je neverovatno, nisam do sada ni obraćala toliko pažnju koliko mu je sve
sličniji, što je stariji to sve više liče, isti otac, divno,divno, isto
halapljivo,partizanski jede, žustro i brzo, kao da je na kazanu, tubu od kaladonta cedi od sredine, to me je uvek izluđivalo, nisam mogla da ga odviknem od toga, to i on radi, ne dreši cipele i ostavlja ih u hodniku, isključi se kada čita knjigu, ne možeš da dopreš do njega, fleka košulje i majice,isti  njegov otac,o,kako me to raduje, neka, neka, neka liči na njega, to je dobro, to je prava stvar, neka se divlji dinarski gen već jednom probudi,mora da se probudi, mora da poludi,vreme je, to je spas, to, pasivarska želja za životom i dokazivanjem, to ja nemam, ja sam građanka, kultivisana, a mi, kultivisani, ne možemo da preživimo, mi smo vrsta koja izumire, niko ne mari za nas,previše smo fini i uviđajni, živimo neprimetno, niko neće, kada odemo, ni primetiti da nas nema, da nismo prisutni, niko neće ni zabeležiti da smo bili živi, mi bledimo u sećanjima, budućnost pripada pasivarima, molim se da gen njegovog oca poludi, da, to je spas za njega, molim se da se to desi,da, to mora da se desi, to će se desiti, zašto je rekao onoj torokuši za psa, da je na mene oćutao bi, ne, on joj je rekao, to je njegov otac, onaj bi je za uvo uhvatio i izbacio iz prodavnice, psa bi šutnuo nogom,ja bih pobegla iz radnje od sramote,njega nije bilo sramora, smatrao je da je to njegova dužnost, sveta dužnost, samo da se probudi to u njemu, znam da će se
probuditi, znam da mora da se probudi, uh, sada mi je lakše, sada mi je pao teret sa srca,sada lakše dišem, pasivar moj slatki, dušica moja draga, počelo je da kuva u njemu, neka, neka kuva, krv nije voda, joj, kako me ispunjava neka čudna energija, osećam kako se novi život budi, bije, osećam ga svuda, damare  života, uh, samo neka udara.