Moj đed je govorio da magare koje je naučilo da nosi samar uvek samare.
Isto je u porodici ili poslu.
Uvek neko mora da bude nečije magare.
Uvelikim porodicama to je uvek onaj koji voli porodicu. Onaj koji smatra da krv nije voda i vaspitan je da pomaže porodici. Njega svi samare, jer je magare koje vuče za porodicu. I svima odgovara da imaju na usluzi baš takvo magare.
A magaretu?
Odgovara li njemu?
Naravno. Naučio je da ga samare.
Zna li on da je magare?
Zna.
I?
Ćuti i trpi. Misli da to tako treba zbog porodice. Tako je zapisano. Neko mora.
Sve porodice su srećne dok imaju svoje magare.
Problem nastaje kada se magare pobuni i zbaci samar.
Zašto se pobuni? Zar nije naučio na samar?
Jeste, naučio je na samar, ali nije naučio da toliki teret nosi.
Svi ga tovare. Sve više i više. Smatraju da on sve može. Hvale ga kako je izdržljiv i poslušan. I tovare. I tovare.
Kada magare zbaci teret, svi se zaprepaste.
Šta mu bi? Šta je ovo? Kakvo bezobrazno magare? Neće da nosi! Škobaca se! Rita! Joguni! Sramota! Nema više onih starih vremena kada se magarci nisu bunili. To su bila divna vremena. Divna vremena za samarenje.
Magare je tvrdoglavo.
Ne želi više da ga samare.
Porodica je okrutna. Šibaju oštrim rečima. Viču. Prete.
Magare je uporno.
Nema više samara.
Najgrlatiji u porodici su oni koji su prvi odbacili samar.
Njima niko ništa ne zamera.
Svi znaju da oni nisu magare za samarenje.
Svi slušaju njih.
Magare je osuđeno.
Sve što je radilo u trenu je zaboravljeno.
Niko ne voli neposlušnu magarad.
Beograd, 09.08.2014
