Početna Tekstovi МАГАРАД

МАГАРАД

4604
2

МАГАРАД

 

Пошто сам одрастао у Далмацији уз магарад, мој ђед Васиљ Ђурић је имао двоје, доброг и вредног црног магарца, кога смо сви звали Црни и прелепу, витку и високу магарицу Виду, касније смо добили и снажно пуле, мушкића кога смо задржали, али који, занимљиво, никада није добио име, можда због тога што је био арум, на своју руку, помало својеглав, много мање неко његов ћаћа из нашег комшилука преко јаруге, пошто је и мој ђед Јован Драгаш, који је био први комшија Ђурићима, кућа се наслањала на кућу, имао магаре Вицка и коња Цветка, пошто сам по читав дан, пре мог поласка у школу и касније на школском распусту, радио све сељачке послове риктајући магарад и коње, мислим да могу,сасвим поузадно и одговорно, да пишем о магарадима, имам на то неотуђиво право искусног заљубљеника у магарад, јер одлично познајем нарав магаради и овим хоћу да разбијем многе погрешне заблуде људи о магарадима.

 

На самом почетку желим да срушим све те опште предрасуде изречене на рачун ове изузетно паметне, марљиве, одговорне, покорне и корисне животиње у домаћинству једне многољудне, сељачке, домаћинске породице у Далмацији, злобне предрасуде које су, верујем, измислили  управо они који никада нису одрастали са магарадима, који нису своју младост проводили уз магарад, који нису радили тешке послове са магарадима, који нису знали где им магарад у штали стоје, али који су самоуверено и препотентно, хвалећи се, када би им је то затребало, да су рођени на селу, па су грађанима пренели ове срамне, лажне оптужбе и измишљотине.

 

Мислим да лавина оптужби на магарад долази од надобудних љубитеља коња, ваљда се тако каже, који воле из спорта и забаве да јашу коње, оптужбе не долазе од племенитих, паметних и господствених коња, него од оних малограђанера који су се уздигли чим су дошли у град, који су упорно тврдили да у њиховом селу нема магаради, има и таквих одрода, који су се стидели свог сељачког порекла, желели су да га се што пре ослободе и забораве, свака помисао да се врате на село је било за њих пад са гиздавог и окићеног, парадног градског коња на остарелог, сељачког магарца у завичају, пад личног ауторитета и потврда да се у граду није успело, убеђени да је то њихов лични пораз, нашли су се негде између, нису пристали граду а сувишни су били на селу, па је то њихово несналажење и стрмоглављивање са друштвене лествице довело  до тога да су , бесни и непотврђени, почели да шире лажи да су магарад тврдоглава, јогунаста и глупа.

Уосталом, њихов очигледан неуспех у граду и страх од подсмеха оних из села, пад на друштвеној лествици доказивања, и, нарочито, пропадње у сопственим очима, сматра се, у том малограђанском полусвету каријериста и полтрона, одсуством сваке способности и умећа, прворазредном глупошћу, заосталошћу и тврдоглавошћу, па су губитници, немајући чврстог ослонца у себи, тражећи неки спас за свој уништен его, све своје неуспехе  брзо трансформисали, кришом пренели са себе на јадну магарад, јер им је лакше било тако да пронађу макар некога ко је био гори од њих и који није могао да се брани од тих лажних оптужби.

 

Е, ја сам узео на себе то право, да одбраним магарад од свих вређања и понижавања.

Једноставно, све што се прича о њима није тачно.

Моја искуства су сасвим другачија.

 

Рецимо, наш магарац Вицко је знао да се пење уз степенице које су водиле у кућу и да изнесе натоварен терет на горњу плочу, покрај самих врата куће и да мирно стоји док га неко не растовари. Наш магарац Црни је знао да њушком отвори љесу ограде и да уђе у башту, где је била појата,знао је да, на моје гласно дозивање, док је пасао у ливадама Зекановицама покрај реке Бутижнице, неколико километара удаљен од куће, да дође сам до мене да се умиљава и да за награду добије своју омиљену посластицу палу јабуку, коју сам покупио у нашем воћњаку Шимљику, волео је да му старом мојом четкицом за зубе чистим зубе, волео је да га перем у врелим летњим месецима у брзој планинској реци, волео је да се мази и да једе моје бомбоне, знао је да се сам врати кући са удаљености веће од десет километара и да чека пред вратима да га пустимо да уђе у двориште.

Између свакодневних редовних послова, тај мој магарац Црни је ноћу остајао, на моје негодовање и плакање, јер сам се плашио да му се нешто лоше не догоди, па сам рано ујутру, чим би почело да свиће, јурио у нашу њиву у Врбљаку, где смо имали засађен кукуруз и гра, да га водим кући, храбро остајао, само са великим звоном закаченим око врата, узетим од овна предводника за ту специјалну прилику, како би сачувао нашу најбољу њиву са кукурузима од ноћних, разбојничких посета прождрљивих, брљивих и опасних дивљих свиња.

 

Остати сам у топлој летњој ноћи пред крдом похлепних и незасистих дивљих свиња, гладних и агресивних, припет за колац који је био забијен у земљу, чекајући и ослушкујући када ће се ти ноћни разбојници да прикраду и да крену у свој грамзиви поход, да би, чувши њихов долазак преко реке, почео да снажно врти главом и да очајнички звони, дижећи такву ларму у тихој ноћи, да су се дивље свиње преплашиле и брзо вратиле у планину, могао је да уради само неко ко је интелигентан и храбар.Тако је Црни ноћу чувао нашу најбољу њиву и спашавао  усеве од крда дивљих свиња и омогућавао породици да опстане и преживи у тим тешким далматинским врлетима.

 

Шта да напишем о способности магарди да у мркој ноћи, где се прст пред носом не види, могу да пронађу пут преко камењара у планини и да је довољно да се ухватите за реп тог паметног створења, да га пратите у корак и он ће вас сигурно да изведе на прави пут.

 

Да ли то може глупа животиња да уради?

Јесте ли можда некада чували овце?

Покушајте да се ухватите тако за овцу и видећете где ће вас она да доведе.

Овце су најглупље животиње.

 

Јутарње њакање и буђење укућана показује само одговорност, тачност и дисциплину овог вредног члана породице, показује његову преданост и посвећеност, што данас, нажалост, више не краси већину светских пословних људи , који покушавају, у грозничавој жељи да успеју, да муљају, петљају, лажу и обамањују на тржишту, настојећи да намагарче своје клијенте и пословне партнере.

 

Мирноћа и стрпљење наших магарди, док их мала деца јашу, чупају за уши, фотографишу се са њима на плажама, јер никада нису видела уживо магаре, та дневна зарада која је попуњавала танак породични биџет далматинске породице,показује смисао за тимски рад, прихватање да слободно време проводи у додатном раду, љубав према несташној и неваспитаној деци, те његова доследна маркетиншка подршка социјалистичком туризму, који није никако успевао да осмисли квалитетне програме за забаву мале деце на распусту.

 

Једне прилике, опет, док су наша магарад пасла у пољу, јер се у нашој кући није смело недељом ништа да ради, приметио сам, долазећи по њих да их водим кући, да је Црни наћулио уши, да је подигао задњу десну ногу и да је полако помера према нечему што се кретало у трави. Када сам пришао ближе видео сам да је шарена змија отровница, позната као – шарка, у народном проклињању – ујела те змија шарка, подигла главу и да је, видевши подигнуто копито, одлучила да мирно настави дање.

 

Која животиња је тако предострожна и зна да се брани?

 

Млеком од наше магарице лечили смо се ми деца у кући и комшилуку, али носили смо млеко и рођацима у град да болешљивија градска деца са осетљивим плућима и смањеним имунитетом пију како би ојачала. Ђед није дао да се млеко од магарице наплаћује, јер се природни лек не продаје, него поклања за добро здравље болесника.

 

Магаре може да понесе сто килограма терета, може и више, али водили смо рачуна да га не претоваримо, он се , наравно, не би бунио и изнео би све што би му се ставило на леђа, међутим, оба моја ђеда су строго забрањивала да се магарад претоварају.

 

„ И магаре има душу!“ – опомињали су нас наши стари и учили нас да магарад гледамо као на члана нашег домаћинства.

 

Било је оних лудака у селу који су мучили своју магарад. Претоварали су их непрекидно, слабо хранили и немилосрдно тукли.

 

„ Да су били поп не би ништа радили!“- говорили су нам и сумануто се смејали на ту своју изговорену будалаштину.

 

Био је један несвакидашњи случај да је магаре, добро, вредно и стрпљиво, кога сам водио када су биле мобе у селу и када се скупљало по десет-петнаест магаради да би брже подигли летину,магаре је било изузетно интелигентно и марљиво, ујело свога старог газду, тако што га је збацило са леђа и умало га није задавило, да тај подлац није поставио шаку сигурно би га за врат ујело.

Сви у селу су остали у чуду.

Како је могло то да се догоди?

Његов газда је важио за доброг хришћанина и сваке недеље је певао у црквеном хору.

Међутим, видео сам како га је тај покварењак, док га је јахао, ударао у слабине и како му је задавао ниске и болне ударце.

Магаре није могло да трпи више то злостављање и побунило се против свог агресивног газде.

То је била нужна одбрана од простаклука, подлости, безобразлука и вишегодишњег скривеног малтретирања.

Онога кога магаре уједе је доказ да то није добар човек.

 

Пред сам мој полазак у школу усудио сам се, једне летње вечери, док смо заједно вечерали, да ђеду Васиљу, педантном поштанском службенику у пензији и доследном монархисти,који је био преплаћен на београдску ПОЛИТИКУ још од 1934 године, па је за четрдесетогодишњицу преплате добио плакету и награду, на коју је изузетно био поносан, усудио сам се, дакле, те вечери да му изнесем једно своје запажање, које ме је прогањало већ неко време. Нисам смео дуго да му то саопштим, плашио сам се да се не увреди, што би ме поразило, па сам то задржао за себе, све до те вечери, када се створила једна весела атмосфера, када смо се сви смејали, па сам се је некако осмелио да изнесем, ето, баш вечерас, када смо сви опуштени, отворено своје запажање.

Наравно, драги мој, да чује твој ђед шта си ти то приметио што ми остали нисмо видели, смејао се ђед уз одобравање осталих укућана за столом, па ми је то дало снагу да , напокон, кажем шта мислим, Реци, реци, хоћемо и ми да чујемо, храбрили су ме остали за столом, Па, ето, хоћу да кажем да сам приметио да сва магарад у селу личе на своје газде, рекао сам то у даху, као да скидам тежак терет са леђа, на шта је престао смех за столом, сви су погледали у ђеда, који је увек седео на врху стола, леђима окренут прозору, пар тренутака је настао мук, млађи за столом су сагнули главе, нико није знао како ће ђед реаговати на ову необичну констатацију његовог најстаријег унука.

Како то мислиш да сва магарад личе на своје газде, мирно ме је упитао ђед, без икакве љутње или, далеко било, подсмешљивости,што ме је осмелило да изнесем свој став, било ми је изузетно важно да, пред згранутим укућанима, који су се уплашили од мојих изговорених речи, одбраним своје мишљење, што је за мене у тим годинама, када сам тек добио дозволу да седим за столом са одраслим, одмах са леве стране од ђеда, што сам сматрао великом привилегијом и указаним поверењем, мој рад, вредноћа и поштовање наше заједнице било је награђено, па сам сада морао да оправдам то указано поверење.

Па, врло једноставно, наставио сам да самоуверено износим своје мишљење искрено верујући у тачност свог запажања, приметио сам да се свако магаре у селу понаша слично како се понаша његов господар, мислим, поприма особине свога гопсодара, тако, рецимо, ђеда Јована магаре Вицко је снажан,паметан, може доста да повуче, никада се не извлачи и не забушава, послушан је и добар, али када га неко повреди, када хоће батином да га казне, полуди, не да на себе, буни се и  не могу га тројица обуздати, па је најбоље да га нико не изазива, што све одговара и карактеру ђеда Јована, опет, магаре стрине Данице је попримило све њене особине, вредно је, послушно, брзо хода, не да испред себе, увек хоће да буде прво у колони магаради, не може да кљуса за спором магаради, највише повуче, не одмара, не прави станке, вуче увек напред, за разлику од њега магаре тетка Маре је несигурно, непоуздано,уплашено, стално га мораш гурати, не може да носи велики терет, заваљује се, стаје, одмара, почива и никада са њим ниси сигуран шта ће да уради, опет, куме Анице магаре је сулудо на њу, стално се нешто свађа, уједа другу магарад, напада, никога не слуша, иде по своме, мораш га држати на узди, прави проблеме и са њим је јако тешко радити…и тако, свако магаре поприма особине његовог газде, покушавао сам да завршим своје излагање.

А наша магарад, заинтересовано ме је упитао ђед, где се у тој подели налазим ја и наша магарад, Сви су се за столом окренули према мени да виде како ћу се извући из овог великог проблема у кога сам својом неспретношћу упао, Уклапа се све одлично,наставио сам упорно, решен да своје мишљење изгурам до краја, наша магарад су господствена у односу на другу, напредна су, ухрањена, увек чиста, сијају им се длака, копита подрезана, слушају, могу да повуку, не гурају се са другом магаради, понашају се, једном речи, ако тако могу да кажем, цивилизовано и уљудно…

Ту сви прснуше у смех.

Смејао се и ђед.

Не знам да ли због истине које сам изнео о магарадима или због те речи –уљудно, углавном све је прошло добро и тако сам одбранио достојанство и интегритет магаради.

 

Све ми је ово пало на памет у аутобусу за Хиландар, када нам је изузетан водич Драган Вукић, искусни познавалац верске историје, причајући историјат пресветле иконе Богородице Тројеручице, подсетио на догађај из  почетка XV века, када су освајачи Турци напали манастир Студеницу , где је била ова наша светиња, онда су уплашени монаси манастира, да би сачували светињу од окрутних Османлија, одлучили да икону ставе везану за самар једног магарета, које је успело, када су Турци напали манастир, да се извуче из обруча и да крене према југу, да донесе икону на Свету Гору, надомак манастира Хиландар, где је магаре издахнуло и где су монаси у знак захвалности магарету подигли спомен обележје.

 

Питања која остају отворена за све вас који лоше мислите о магарадима – зашто су монаси ставили икону баш на леђа магарету?

Зашто нису изабрали, рецимо, коња?

 

О том подвигу магарета да донесе свету икону чак до Хиландара вреди написати посебну причу.

 

И још једно питање, за све вас који сумњате у магарад, које износим у овој одбрани магаради, зашто је Син Божији, Исус Христ, ушао у Јерусалим јашући на магарету?

 

Запамтите, господо другови, магаре је света животиња.

Добра, вредна и паметна.

Благородна.

Магаре се не намеће и не зна да парадира.

Магаре не зна да се хвали и истиче.

Магарад сам узео у заштиту, јер су то заслужили.

 

Магаре је наш веран пријатељ који нас никада неће да изда, док је магарац карактерна особина  трвдоглавих и задртих људи.

Браним магарад од оптужби магараца.

 

На путу за Хиландар, 24.05.2018

 

 

 

 

 

2 KOMENTARI