Posle mnogih prijava radnika čija su preduzeća otišla u stečaj, otkriveni su pripadnici stečajne mafije. Nažalost,samo u Trgovinskom sudu u Beogradu. I tom akcijom protiv organizovanog kriminala nisu obuhvaćeni svi oni koji su radili i otišli iz Trgovinskog suda, a koji su bili glavni izvršioci namernog vođenja preduzeća u stečaj i pljačkanja vredne imovine u stečaju. Pored toga, nadležni policijski organi treba da se pozabave i drugim trgovinskim sudovima u Srbiji i njihovim stečajnim upravnicima. Nije stečajna mafija prisutna samo u Beogradu, već nje ima u svim trgovinskim sudovima u zemlji.
Znate li da je jedna stečajna upravnica vodila 64 stečaja i da je bilo trenutaka kada je istovremeno vodila nekoliko desetina preduzeća? Zašto ona nije uhapšena? I zašto se, nakon utvrđivanja krivice, ne konfiskuje njihova nelegalno stečena imovina? Nakon prodaje njihove imovine novac treba uplatiti u stečajnu masu, jer otuda je i otet. Kada prvi stečajni upravnik bude ostao bez svoje privatne imovine i kada bude ostao dugo godina u zatvoru tada će otpočeti istinski obračun sa stečajnom mafijom. Sve ostalo je foliranje.
Isto se odnosi i na tajkune. Dakle, kada najveći tajkuni, despotovi čankolisci i sluge, koji su potplatili siromašne i potkupljive reformatore da bi opstali i uvećali svoje bogatstvo, budu uhapšeni zbog organizovane pljačke državne imovine i kada im bude nacionalizovana sva imovina, a 30% te imovine privatizovano podelom akcija bez nadoknade njihovim sadašnjim radnicima, tada možemo biti sigurni da će otpočeti državni rat protiv organizovanog kriminala.
Ima li Koštunica snage za to? Nema. Nema ni interesa. Prema optužbama njegovog bliskog saradnika Koštunica je samo lutka u rukama tajkuna, koji upravljaju državom. I građani Srbije to dobro znaju. Zato njih 60% apstinira na izborima, dok preostalih 20% glasa za manje zlo misleći da če tako pomoći državi. Nažalost, državi se ne može pomoći sve dok je u vrhu državne administracije organizovan kriminal.
Ovaj tekst posvećujem temi o kojoj se uopšte ne piše i pozivam hrabre novinare Tabloida da otvore tu Pandorinu kutiju laži i obmane. Reč je, naime, o – mafiji konsultanata koji pljačkaju državnu kasu uz pomoć političke oligarhije na vlasi. Bilo koja vlast da dođe, jedni te isti konsultanti vrše procene kapitala domaćih državnih kompanija, koje se nalaze u velikom problemu, i za te svoje usluge legalno uzimaju neverovatne pare.
Boraveći prošle nedelje u Boru saznao sam od predstavnika sindikata da je konsultantima, koji su radili plan revitalizacije RTB Bora, plaćeno za tu studiju 2.200.000 evra. Kada sam pogledao tu studiju bio sam zaprepašćen. Ta navodna studija bila je urađena na čitavih 41 stranicu. To znači da je svaka stranica plaćena neverovatnih 53.658 evra. Svaka stranica! Pošto je svaka stranica inala u proseku po 26 redova, sve sa tabelama i brojkama, to znači da jedan red košta 2.064 evra. A kako u jednom redu stane 97 slovnih znakova, to, opet, znači da jedno slovo košta – 21,27evro.
Šta kažete? Zar to nije najunosniji biznis na svetu? Jedan red više od 2000 evra. A kako ima stranica koje nisu popunjene, kako belina bode oči jer je svega nekoliko redova na početku ispunjeno, računica kaže da se vrednost jednog napisanog reda penje i na 7000 evra.
Dobro, rećićete vi zaprepašćeni ovim saznanjem, a šta piše u toj studiji? Pregledao sam detaljno taj materijal, za koga konsultant na samom početku tvrdi da ne odgovara, zamislite tu vrstu apsurda, i mogu odgovorno da kažem da tamo nema – ništa! Tačnije, to su zvanični podaci iz kompanije i njihovo tumačenje koju znaju svi stanovnici Bora.
A zašto je onda to plaćeno tolikim novcem? O tome moramo tražiti odgovor od policije koja se bavi borbom protiv organizovanogkriminala. Druga jedna fabrika u Boru platila je 180.000 evra za čitavih 32 stranice. Konsultant je bio mnogo skromniji, ali je mnogo više belih listova ostavio svojim naručiocima. Interesantno će biti kada budem dobio materijal konsultanta koji je privatizacioni savetnik NIS-a. Prema nekim informacijama cena je 700.000 evra, ali ne znamo koliko stranica ima. Ima još takvih slučajeva.
Mislim da je krajnje vreme da se progovori o mafiji konsultanata koji organizovano pljačkaju državu. Ko stoji iza njih? Koji ministri su vlasnici konsultanskih agencija? Koliko državnih preduzeća su odradili? Koliko je to ukupno novca? Ko su im bili pomagači u tom poslu? Kakva je uloga poslovodstva i sindikalnih lidera? Da li ste znali da je u prošloj vladi zamenik direktora Agencije za privatizaciju bio sin vlasnika konsultanske agencije koja je radila veliki deo procena kapitala za samu Agenciju. Zašto se o tome ne piše? Ko štiti mafiju konsultanata?
Takođe, ukazujem na još jedan društveni fenomen. Reč je o estradnim konsultantima koji zastupaju državne sindikate u procesu privatizacije. Neka se objavi: kako su dobili posao? Da li je bilo konkurencije? Koliko su plaćene njihove usluge? Šta su uradili za te pare? Koliko takve usluge koštaju na tržištu? I zašto nema tržišnog nadmetanja kada reformatori stalno brabonjaju o tržišnoj privredi?
Ako želimo da izgradimo moderno građansko društvo sa institucijama, onda niko ne može da bude privilegovan zbog toga što je bio ministar ili je dobar sa ministarstvom. Jedan bivši ministar je jednoj novini nacionalnih manjina u Vojvodini izradio studiju koja je došla do epohalnog zaključka da je najbolje za novinu da sedište iz Novog Sada prebaci u Suboticu. To je naplatio- 20.000 evra. Nekada je komunistička krilatica bila – pita bilten biltena koliko si napravio kretana? Danas reformatori ogromne zarade ostvaruju kretenizujući društvi i blateći struku koja je izuzetno cenjena u svetu. Ali oni o tom svetu ništa ni ne znaju. Dovedeni su da izvrše krađu.
