Početna Tekstovi М-М

М-М

2189
0
SHARE

 М – М

 

 

„ Види, драги мој пријатељу, у животу све мора да буде у равнотежи. Живимо у џунгли и једини начин да опстанеш, да не полудиш и да нешто ваљано урадиш са својим животом, кога сви желе да то отму, је да уравнотежиш два принципа и да их доведеш у савршену међузависност. То су принципи који владају у свим друштвима и у свим историјским добима.Не мењају се никада. Два принципа која одређују наше животе. Два принципа која морају да се допуњују у природном складу. Ако то успеш да усагласиш, онда си прави играч и све можеш да оствариш у животу. Знаш која су то два принципа? Е, ја ћу ти да кажем. То су принципи – мозга и муда! Запамти! Ако нису усагласио рад ова два органа, онда си у великим проблемима. Нећеш успети никада и имаћеш великих потешкоћа у животу. Један без другог не могу да донесу успех. Један захтева други и обрнуто. Ако имаш мозак, можеш да будеш и највећи геније, ништа нећеш да успеш што си наумио. Изиграће те преваранти и насамариће те  лоши људи, јер немаш муда. Мозак не може сам да се носи са тим проблемима. Мозак је превише високо уздигнут и стреми великим идејама. Мозак је визионар и сањар.Он превише анализира,улази у непотребне детаље, све хоће да зна,велика су му очекивања, комбинује на сигурно, рачуна математички прецизно и размишља о свему, из страха превише калкулише, занесе се често сам својим плановима, фикцијама, изгуби слику реалности или је превише опрезан, обазрив, страхује и не сме да направи први корак, уплашен је различитим, могућим последица свог деловања,има страх од несхватања околине,непризнавања или подсмеха простог света.Сувише је горд на своју интелигенцију,често врло искључив и захтеван,па тако, све у страху од неуспеха, стоји у месту,тапка, тавори, чами чекајући да се нешто само догоди,пропада у том чекању, ослушкивању и исчекивању и онда, због нечињења, губи вољу,  губи енергију и почетни ентузијазам, док се временом потпуно не разочара и не пропадне. Упркос изузетној генијалности идеје и доброј замисли, која има реално покриће у свим, добро изанализираним детаљима, сам мозак није ништа урадио да те своје идеје оствари, изгубио је силно време и упропастио је нешто што се могло остварити.Тако пропадају велики таленти и велике, неоткривене наде човечанства.Прегоре. Постају неупотребљиви.Пропадају до те мере да већина постају пијанице, зависници, пропалитице, клошари и лузери, док има оних који се толико покваре да застране у злочину или постају зли, пакосни и несносни за друштво.

Уколико мозак жели да избегне овакав губитнички сценарио, онда мора, у једном тренутку када га мисли толико понесу и толико се ускомешају да он постане неактиван,јалов и импотентан за остваривање својих идеја, да укључи муда.То је врло важан тренутак. И мора бити у правом тренутку одабран. Мора бити синхронизован са радом мозга.Муда дају снагу имплементацији идеје коју опрезни мозак нема снаге сам да спроведе.Муда не размишљају и не комбинују. Код њих је све једноствно и јасно.Она су напуњена сопственим егом и морају негде то да испразне.Свако задржавање задаје им велики бол и опасна су за њих саме.Отуда код муда нема никаквог великог двоумљења, јер нема могућности избора. Она желе само напред и само горе,упркос свим фрустрацијама мозга.Тај тренутак када мозак укључи рад муда, онда игру преузимају муда и мозак само надгледа да се све сврши како је и замишљено.Терана својом унутрашњом потенцијом, муда размишљају здраворазумски – како се ослободити толике унутрашње напетости.Спремна су на све и дају такву снагу мозгу у остваривању његових намера, да мозгу не преостаје ништа друго, видећи да ствар иде у правом смеру, него да се препусти том снажном осећању. Истовремено, док се све ово одвија, мозак добија и неопходно потребно самопоуздање, тако да у следећем случају, у коме се буде нашао, неће више много да размишља, него ће их одмах укључити, уверен да је то добитна комбинација. Човек који стално користи мозак и који га развија до неслућених висина, постаје само и једино успешан ако научи правилно да укључи изворну, животну снагу својих муда. Тај склад је неопходан да се направи велико дело. Без тога природног склада би човечанство таворило још  у лепенским временима, очекујући да неко други, изван самог човека, уради оно што је њему записно и одређено.

 

Опет, са друге стране, имамо људе којима су муда јачи орган од мозга, јер је њихов мозак атрофирао услед велике доминације муда. Ти људи, препуни животних сокова, природно здрави, животињски изражајни, имају изузетно развијена чула и инстикте,осећају време и простор својим телом, нагони их усмеравају, реагују импулсивно, нападно,често непотребно агресивно, могу да упадну у велике животне невоље ако не време не укључе мозак.Ако то не ураде, онда је све препуштено случају. Судбини.Како би наш народ рекао или си пуковник или си покојник.Све опције су отворене.Човек је постао херој, јер је показао сулуду храброст, зато што су га муда натерала да то уради и он је успео, можемо да кажемо, самом игром судбине, на срећу, јер уопште није укључио мозак, провукао се некако, али то није гаранције да ће се тако нешто поновити. Живот постаје претерано ризичан и завршава се у једном од могућих неуспеха. Такви људи, ако желе да сачувају свој живот,морају да натерају себе да сузбију претерану самовољу муда и да их, макар неко одређено време, док опасност не мине, ставе под рационалну контролу мозга. То је једини начин да се ти људи сачувају. Нема другог начина.Пошто немају развијен мозак за велике идеје и визије, нити желе да се оптерећују тим заморним мислима, онда морају да се самодисциплинују и да науче када је нужно да укључе рад мозга.Тиме постижу две добре ствари : стављају под контролу мозга самовољу напаљених муда, тако избегавају опасне ситуације по живот, што је за њих пресудно важно, а, истовремено, све чешће и све више укључују мозак и тако га све више користе и развијају, не само за те опасне тренутке угрожености живота, него и за стварање складног живота.

 

Све је, дакле, у складу.

Живот тражи уравнотеженост.

Нови изазови су увек пред нама.

И ми морамо да знамо како на њих да  одговоримо.

То се учи.

И вежба.

Не ваља да се застрани ни на једну ни на другу страну.

Умереност је врлина.

 

Али, историја човечанства није саздана од врлина.

И нема умерености.

У вечитој борби два животна начела, мозак је, упркос изузетним достигнућима, вечити губитник.

Зато је цивилизација данас запала у невољу.

Идемо погрешним путем.

Странпутицом.

Где ћемо се зауставити, данас то заиста не знамо.

Мозак размишља и страхује.

Све опције су могуће.

Плаши се за будућност човечанства.

Муда не размишљају.

Данашња цивилизација размишља споловилом.

Зато их толико јавно показују.

Нека се зна ко управља светом.

Нека се види.

И нек траје док траје.

Мораће некако да се сврши.

Како ће се, драги мој пријатељу  дасврши, данас то више нико не зна.

Борба се наставља.

И ово је мој прилог тој борби.“

 

 

Београд, 7527, шумопад, дан двадесети

 

 

 

 

 

SHARE