ЛУИС БУЊУЕЛ
„ ТАЈ МРАЧНИ ПРЕДМЕТ ЖЕЉА“
Последњи филм Буњуела из 1977.г. заокружује читав његов уметнички изражај, који може да се објасни са две његове реченице, дате у интервијуима, да снима филмове да би показао људима да не живе у најбољем могућем свету и да, баш због тако лошег сазданог света, ПОБУНА је једини пут којим може да се иде.
Побуна против свега што спутава човекову слободу. Побуна против насиља Државе, затуцаности Друштва, подлости цркве, покварених политичких намера, религиозне опијености, свакодневне баналности, настраних прохтева, устаљених манира, глупих навика, досадних општих места, страствене знатижеље, нагомиланих предрасуда, опасних заблуда, похлепних жеља, губитка мере, недостатка осећања, себичних интереса, побуне против својих страствених нагона, лоших мисли и прорачунатог конформизма. Побуна против бесмисленог живота, који јури према својој природној катастрофи и који се завршава, на крају филма, разарајућом експлозијом.
Буњуел је визионар који нам показује какав ће бити крај отуђеног, насилног, терористичког, експлататорског, прорачунатог, пожудног и похлепног капитализма, који је погрешним смером кретања деформисао човека, уништио природу, угрозио човечанство и који ће природно морати да нестане, док се ми свађамо, препиремо, оговарамо, надмећемо и сукобљавамо, у великој и заглушујућој експлозији незадовољства побуњеног човека.
Таква системска побуна једино има смисла. Побуна у којој се театрално поливамо водом из лавора, да би се ослободили својих фрустрација, да би нас други запањено посматрали, док смо потпуно незаинтересовани за свет који се око нас крваво урушава, нестаје и пропада, где насиље постаје доминантно у погрешном покушају узалудне побуне против неког другог, који другачије мисли од нас, који је различит и својствен, који постаје главни кривац наших неипуњених жеља, уместо против окрутног и немилосрдног тоталитарног система и његових тешких окова, који ствара екстремне терористе, убице и фанатике, заблуделе побуњенике који, уместо да руше темеље тоталитарног система, својим револуционарним насиљем га учвршћују; таква театрална побуна је бесмислени маркетиншки трик.
Буњуел у свом генијалном уметничком надахнућу ствара паралелне светове, који се, попут железничких шина, мимоилазе, прате, укрштају, стапају, удаљавају, поново приближавају и додирују, док препуни возови пролазности носе, затворене у знатижељу купеа прве класе, вечите сурове сукобе између ауторитативне, моћне, потентне, мушке, одлучне, пожудне Државе у старачком одумирању и невине, пожељне, заносне, неодољиве, привлачне лепоте Друштва, које кокетира, калкулише, изазива, заводи, користи све предности своје младости и непрестално ризикује, мазохистички трпи ударце, да буде покорено, освојено и на силу узето, али, упркос свему, никако не жели, неће и не пристаје да се удаљи од моћи, богатства, утицаја и сигурности.
У таквим паралелни световима, који се боре око надмоћи, доминације и слободе, уметник нам дочарава мале, ситне, готово неприметне, обичне, свакодневне радње, на које смо навикли, пристали, које прихватамо неразмишљјући, јер су постале опште место нашег баналног живота у коме хоћемо да задовољимо своју проклету знатижељу, док седимо у купеу и слушамо интимну исповест непознатог, богатог човека, када хоћемо све да сазнамо о нашем сапутнику, сваку тајну, скривену мисао или осећање, како би га раскринкали у нашим очима и себе узвисили у свом јадном животу који некако татрља по калдрми наших неуспеха и одлази, бежи, уз велику буку и звекет, некуда далеко од нас.
Увек сам се чудио тој незаситој знатижељи из купеа, док седимо једни наспрам других у животном возу случајности, тој похлепној пожуди, лоше прикривеној мрачној жељи, да откријемо туђу приватност, да продремо у све поре људске интиме, да сазнамо оно што нас не би требало да интересује, што припада свету који није наш, свету личних тајни, свету у коме немамо право да завирујемо, забадамо нос, да виримо кроз кључионицу, јер то није лепо, није пристојно, простачки је одвратно, вулгарно, перверзно, али, ето, мада то све знамо из доброг малограђанског васпитања, ми се, ипак, распитујемо, сагињемо, виримо, знатижељни да сазнамо, да нахранимо сопствену таштину, да се упоредимо, одмеримо, уздигнемо, да добијемо снаге да истрајемо у нашој патњи, да, макар на трен, поверујемо да смо ми изнад тог простаклука и да наши бедни, промашени животи више вреде, на нашу велику срећу, много више од те отворене, искрене и застрашујуће исповести човека који се изненада отворио, који је у проблему, који има потребу, ко зна из којих све разлога, боље је да прича него да изврши убиство, да нам се олакша, изјада и избаци своју муку.
Како сузбити те наше мрачне жеље да све сазнамо о другим људима?
Како да се ослободимо тих наших болесних прохтева савремене цивилизације, коју наш далеки предак у Лепенском виру и Винчи није имао и који би, да се данас, неким случајем, нађе међу нама, био запрепашћен нашим простаклуком и примитивизмом, када би видео како већина зомбираних грађана вири кроз кључаоницу ријалити програма, покушавајаћи да што боље види сваки детаљ из заробљеног живота тих первезних јунака наше трагичне пропасти?
Буњуелова одвратност према паразитизму буржоазије, насиљу капиталистичке државе према окупираном друштву, отуђености класе за себе, која ништа не зна о свом слуги, који је годинама у његовој служби, метафорично је одлично приказана кроз шармантног, интелигентног, пожудног и остарелог аристократу, без потомства, који граби од живота последње дамаре, капиталистички слоган – једном се живи, живот нема репризу, који хоће све, одједном само за себе, који је спреман све материјално да жртвује да би уживао у невиности Друштва, који хоће да пије са надошлог врела живота, јер материјално, пред вечни одлазак, губи било какав смисао, па зато на сва понижавања пристаје, да би онда, када остаје ускраћен и бачен у очај, постао насилан и показао своју праву природу моћника и управљача света.
Владари света не могу да разумеју зашто читав свет не припада само њима, зашто читав свет и природа нису само у њиховој служби, зашто постоје побуне, када је нормално да моћни имају све, да могу да купе све и да је нормално да они владају, док сви други морају да им се покоравају и да испуњавају све њихове прохтеве. Владари света се чуде зашто они не живе вечно. Зар нису богати и могу да све купе? Зашто не могу да купе и вечни живот? Зар то не припада њима? Када су већ богати, онда им вечни живот припада. Зато се они у купеу јадају, тим сапатницима који их, заправо, уопште и не занимају. Који им служе да се испразне и олакшају, да, користећи њихову знатижељу, умире тренутни бес и нервозу. Они уопште не желе да виде шта се око њих дешава. Не занима их што се људи убијају на улицама, што се отима и пљачка, што се дижу у ваздух авиони пуни путника и што је стање у друштву пред експлозијом тоталитарног система, која ће се, док се они свађају да задовоље своју пожуду, на крају, ипак, да догоди. Заслепљени собом, одлична метафора режисера, они не виде да две различите жене постају предмет њихове пожуде.Ништа за њих није важно, ништа свето, осим последњег задовољења својих прохтева и пожуде. Уверен сам, како наше данашње прилике показују, да су шизофрени Управљачи света спремни да униште човечанство само да задрже своју моћ и своје отето богатство.
На другој страни, Друштво је приказано са два лица жена које кокетирају и заводе моћ Државе, које ризикују да буду силоване, које бестидно изазивају, маме, пркосе, играју се ватром, претварају се да су моралне, док узимају новац и живе на рачун другог, јер неће да раде, јер се моле у цркви, јер је за њих понижење да раде, али које не могу да се ослободе своје пожуде да буду освојене моћима, богатством и насиљем. Отуда, када им бруталним насиљем потекне крв из носа, оне изговарају да су уверене у љубав Државе према њима, јер Буњуел критички подвлачи да нема невиних и да је Друштво криво за насиље које над њим врши Држава.
Криви смо јер се не бунимо. Криви смо јер трпимо. Криви смо јер смо пристали да нас Држава терорише и да нам отима слободу.
Сцена када жена, седећи у излогу Друштва, ушива крвави вез је последња опомена забринутог уметника да се нешто мора да уради, да мора цивилизација да се закрпи, да се поново повеже у једно, ако хоће да опстане.
Али, свађе се настављају.
Тај мрачни предмет жеља је јачи од нас.
Разорна експлозија је природан завршетак.
Чекамо експлозију.
Београд, 7532.г.шумопад
