ЛУЈ ФЕРДИНАНД СЕЛИН
„ БАГАТЕЛЕ ЗА ЈЕДАН ПОКОЉ“
Луј Фердинанд Дестуш Селин / 1894 – 1961/ највећи француски романописац XX столећа,песник, пророк, мистик, контроверзни полемичар и лекар, рањен и одликован у Првом великом клању, пацифиста, анархиста, побуњеник академског начина писања, иноватор француског језика, надзорник плантажа у Камеруну, лекар у Лиги народа, светски путник, после посете Лењинграду постаје противник совјетског бољшевизма, због свог антисемитизма и расизма својатали га немачки нацисти и француски фашисти, бегунац, затвореник у ослобођеној Данској, прогањан, осуђиван у Француској, помилован, забрањиван, оклеветан, несхваћен због радикалне, разорне критике пропале Западне цивилизације, због гађења на демократију и малограђанштину, критичар свега постојећег, који никога није поштедео и кога данас оспоравају и забрањују све јеврејске заједнице. Интересантно је да 1968.године, када избијају студентске демонстрације против лажних европских вредности, свега онога што је Селин нападо, критиковао и разарао, подметнути пожар је захватио његову кућу, па тако у ватреној стихији нестају сви његови рукописи из заоставштине.
Полемичка књига „ БАГАТЕЛА ЗА ЈЕДАН ПОКОЉ, написана је 1937.године и сматра се највећим памфлетом у светској књижевности, јер је провокативна, дрска, безобразна, неприлагодљива, вулгарна, перверзна, брутална, отворена, сурова, која се обрачунава са Јеврима, али исто тако оштро, немилосрно и искључиво са аријевцима, Европом, Енглезима, Француском, краљевима, академицима, бесмисленим ратом, малограђанима, масонима, Хитлером, папом, Прустом, Коктоом, Жидом и свим видовима поробљавања, колонијализма, заглупивања, шпекулације, манипулације и преваре поробљеног народа.
Наслов Покољ се не односи на ратна страдања Другог великог клања, која ће избити после неколико година од објављивања овог памфлета, него на Селинов обрачун са окрутном, нехуманом, дивљом и насилном Западном цивилизацијом, свим њеним надобудним и недодирљивим величинама, бирократизованим институција, отуђеним центрима моћи, глупим заблудама и предрасудама, које обесмишљавају и загорчавају човеков живот, које човека удаљавају од Златног доба људске цивилизације, о којој је Селин сањао и маштао, написаћу од доба Лепенског вира и Винче, као би свима било јасно, када неколико миленијума није било ратова, када није било мржње, убијања и масовних покоља, када је људски живот био светиња и када је слобода сваког човека била услов за слободу читаве заједнице.
Како да вам приближим ову изванредну књигу, како да вам дочарам стил Селиновог писања, како да вас заинтересеујем за овога луцидног, ингениозног и непоткупљивог мислиоца, који не опрашта, који се не ограничава, који не тргује, шпекулише, зазире или калкулише, који отворено и слободно износи своје мисли, без задње намере, сирове мисли, необрађене, прерађене, упаковане и спремне за продају, разорне мисли, бачене на човечанство као атомска бомба, која разара и диже у ваздух, из земеља, из корена, из утробе окованог човечанства, све лажне вредности и идоле, уништава својом умноженом, расутом и пробуђеном енергијом све пред собом, никога неће да поштеди, нема милости према тлачитељима, преварантима, политичком олошу, олигарсима, капиталистима, комунистима, поретку, историји, идеологији и религији, како све то да вам приближим у овом представљању, да вас раздрмам, подстакнем и пробудим из апатије, безнађа и равнодушности, убедим да почнете да читате и мислите својом главом, како да вас охрабрим да се ослободити баналне свакодневнице и запловите у један други, мисаони, критични и изазовни свет побуне, непристајања и оригиналног тумачења, ако не наведем његове сочне псовке, сурове, болне истине и луцидна запажања, која нас остављају без даха, којих се плашимо, потискујемо, кријемо и бежимо од њих, јер не смемо себи да признамо, нисмо храбри, кукавице смо и мекушци, да је Селин покренуо све јавно и отворено, без задршке, све оно што ми не смемо ни да помислимо, а када помислимо, брзо убијамо све те побуњене мисли у нама, плашећи се одмазде окрутне стварности у којој животаримо, пропадамо и нестајемо у забораву насукане цивилизације?
Постоје људи који псују као кочијаши, који не бирају речи, који свашта изговарају, који говоре енергично, отворено и народним језиком, али који, упркос употреби читавог вокабулара из Вуковог речника, нису вулгарни, прости, перверзни, болесно назадни, подмукло злобни, покварени, којима све те речи, које бљују, звуче погано, перверзно, злокобно и мрачно, јер су оличење Зла, којима ти што изговарају не пристоји, јер није искрено, отворено и поштено, него је прорачунато, примитивно, простачко и настрано, злобно, па нам све то смета, пара уши, нервира, постаје одвратно, бљутаво, непристојно, нападно, ми се зог њих стидимо, срамимо и склањамо, не можемо то да слушамо, гади нам се све што су изговорили, док код других људи, добрих, изнервираних, искрених и добронамерни нам ништа то не смета, готово да не примећујемо, не придајемо значај, јер њима такав начин сочног изражавања стоји, иде уз њих, прикладан је њихов стилу, наступу, говору, целокупној њиховој личности, која не глуми, која не зна да глуми, која је искрена, која говори из побуне, очаја, жеље да се нешто, напокон, промени у цивилизацији распада, где влада гвоздени закон олигархије вековима, где се ништа од винчанске цивилизације до данас није променило, где је све насилно, окрутно, сурово, без духа, без душе и где све води у трагедију, која се може да заврши потпуним биолошким урушавањем човечанства, цивилизације и нестанком људског рода.
Нама Србима је изузетно тешко да читамо све те погрде на рачун Јевреја, све те доказе и факта, које нападнути писац износи у својој одбрани, јер ми, Срби, немамо негативна искуства са нашим древним, млађим суседима Јеврејима, са којима смо живели миленијумима у комшилику, који су долази код нас и остајали, постајали саставни део нашег друштва и менталитета, многи постајали Срби, немамо ту врсту опседнутости Јеврејима, какву имају други европски народи, можемо да прихватимо или не прихватимо разне теорије завере о Јеврејима, али, кажем, немамо накарадна искуства са њима, каква имамо са осталим балканским народима, поготово са онима који су некада били Срби, који су потекли из нашег семена, који су се, због разних историјских околности, покатоличили или прешли у ислам, променили, отуђили, удаљили, преобратили и који су показали ђаволску мржњу према Србима, мржњу која, нажалост, није до данас спласнула, нестала или се искоренила.
Колико је Селин заслепљен у тој свој мржњи према Јеврејима, најбољи је доказ да је и Гаврина Принципа прогласио да је Јеврејин.
„ Међутим, нешто озбиљније, да ли вам је познато да је ђак Принцип, сарајевски убица, коме је сада у Београду подигнут споменик, био Јеврејин?“ / стр.213/
Међутим, нешто озбиљније речено, Принцип није био Јеврејин.
Мени је, морам да признам, као чистокрвном Србину, да задовољим и те стандарде естрадних патриЈота, било изузетно тешко да читам све те Селинове нападе на Јевреје, јер нисам научен да мрзим, никога не мрзим, могу само да презирем оне који не заслужују да се назову људима, који нису заслужили Божији благослов, немам тај порив мржње у себи, прочитао сам читаву јеврејску историју, њихове религиозне књиге изучио, написао сам роман о египатском фараону Аменхотепу IV или Ехнатону, творцу монотеистички религије, изнео моје мишљење о томе како је Мојсије прихватио идеју монотеизма, како су изашли из египатског ропства, како су се умножили и опстали између многобројних племена бедуина у хананској равници, како су постали народ, како су створили две религије, како су раширили те религије изван Ханана, како су постали моћни и утицајни, како су страдали, спаљивани, убијани и истребљивани, како су они били насилни и крволочни, нетолерантни и искључиви, зар Мојсије није побио три хиљаде припадника свог народа када је видео да су, после његовог одласка на Синајску гору и разговора са Богом, излили теле и њему се почели да клањају, зар Исус Навин, Мојсијев наследник, није направио крвави геноцид над становницима и животињама древног Јерихона, који је био старија цивилзација од Јевреја, зар у Тори не пише оне гадости о хришћанима и нејеврејима, погрде о гојима, што не могу да прихватим, што осуђујем и што Селин у овом памфлету ставља на наслове својих поглавља; али не могу, упркос свему изнетом, да мрзим Јевреје, који су међусобно подељени и посвађани као и Срби, који се сукобљавају, ратују и убијају између себе, значи, нису јединствена групација, поштујем њихову древну традицију, поштујем способност да се организују, наметну и да предводе, поштујем, ако тако могу да напишем у духу савременог језика, што имају одличан маркетинг, што су одлично урадили историјски ПР, што су способни да владају другима, што знају и умеју да планирају своју будућност, зар то све није за поштовање, зар није за жаљење што ми, Срби, немамо та знања и умећа, што се не угледамо на оне који су успешнији и не морамо, браћо и сестре, да владамо светом, то ме никада није привлачило, већ да знамо и умемо да се одбранимо, да сачувамо нашу древну традицију, историју и цивилизацију, да знамо и умемо да се одбранимо и да никоме не дозволимо да нас окупира, пороби, зомбира и лоботомира, јер то није у нашем бићу, није у генима, ми нисмо робови, ми смо слободарски и непокоран народ.
Ако су вам ова моја објашњења прихватљива, онда могу да идем даље у приказивању Селинове мисли и дела.
Врло је интересантно да Селин разговара са својим колегом Леом Гитманом, лекаром, Јеврејином, што је заиста необично, када знамо шта све Селин пише о Јеврејима. У том свом застрањивању, изнервиран што га критичари оштро нападају и ниподаштавају његова књижевна дела, препун очаја Селин виче :
„ Јевреји, па они су сви на власти.“ / стр.55/
То је, наравно, потпуно нетачно, јер је немогуће да сви Јевреји буду на власти, па се, неколико страница касније, исправља:
„ Ја немам ништа против Јевреја као Јевреја, хоћу рећи, слепаца као сав остали свет, двоножаца који гледају како ће да преживе.“ / стр.67/
То је сада већ много боље и знамо да свој напад и оптужбе не усмерава на Јевреје сиротињу и обичан народ, који гледа како ће да преживе, већ да свој бес и мржњу усмерава на богаташе, милионе, милијардере, који :
„ Једном пошто су добро узјахали на наше грбаче, пошто су омекшали наша добра срца, једном кад су се убедили да су нас освојили до последњег белог крвног зрнца, онда се претварају у деспоте, арогантне смеоне дрзника никада раније виђене у светској историји.“/ стр.67/, и тврди:
„ Они су газде у Ситију, то немојмо заборавити…једна од њихових највиших тврђава уз Волстрит је Москва.“ / стр.81/
Шта они хоће?
„ Хоће да неко за њих крвари..на њихов подстицај вазда смо себи утробу вадили , кроз векове, због невиности Свете Деве и због папиних муда…за славу берзи, вредносних хартија и трговине.“ / стр.79/
О народу критички говори.
„ Народи увек обожавају ђубре, било у мизици, у сликарству, у рату или на лакрдијашким даскама. ОБМАНА је богиња гомила…Толико је тај народ накљукан масонским смећем и комињаком.“ / стр. 80/
Шта хоће народ?
„ Рад. И хлеб…Народ тражи доколицу и алхохол….Алхохол и дуван стају народ више од онога што дају за храну..“ / стр.130/
А француска буржоазија?
„ Више не зна куд би се денула, толико јој се жури да све изда, да се прода, страхује да је њена издај недовољна…Рођена је у издајству и умреће у њему…у беди и погађању..“ / стр.80/
Француска?
„ Француска је једна колонија међународне јеврејске моћи, сви прохтеви за бунтовништвом унапред су осуђени на срамну пропаст… Материјализована, рационализована, потпуно поблесавела, потпуно потчињена јеврејском подлошћу, до сржи алхохолизована, бедно спремна да с еизвуче и не плати, подмитљива, потпуно стерилизована од било каквог лиризма, претерано малтузијанска, предана је разарању, одушевљеном покољу од стране Јевреја. Свака побуна сместа се гуши, ликвидира се уништавањем побуњеника и изазивањем најгорих репресија…читавог једног апарата за злостављање и још свирепије робовање…/ стр.116/
и
„ Француска је женска нација увек спремна да се прокурва.“ / стр.212/
Французи су слични данашњим Србима велеиздајницима на власти и опозицији.
„ Сваки расни Француз који преузима власт без странаца осећа се изгубљеним, без кадрова из иностранства. Он одмах жури да се прода, то му је прва брига…“ / стр.213/
Какви су Аријевци? Могу ли они да спасе човечанство?
„ Аријевац никада не путује, он је паланчанин, малограђанин, наклапало по традицији, самој конструкцији и то неизлечиво.Ништа не зна, ништа не чита…стално нешто прича, напија се својим брбљањем, својим сопственим речима…Аријевац је само јеврејинов мајмун.Прави гримасе по налогу…најднедотупавији нејеврејин…мучи га да није довољно истакнут, модеран, либералан, интернационалано настројен…демократичан …политички слободан …добра будала аријевски папагај..“ / стр.114-115/
Будућност?
„ У будућности која се пред нама оцртава, која се око нас ствара…наћи ћете као никад раније скривене апостоле и ватрено ратоборне забушанте..Свет се искварио, то је чињеница, од биоскопа и шарлатанства..Лакрдијаштво да не може да буде веће..у дну свих великих, актуелних идејних покрета..шарлатанство..фразерство…и народ сам већ врло покварен, добро захваћен политичком трулежи..“ / стр.122/
Интелектуалци, имали од њих неке помоћи?
„ Интелектуалци, после народа, мало-помало, изгубили су сваки значај, сву моћ, сву предузимљивост, сваку аутнтичну музику…уобичајна драма менталне и и физичке деградације алхохолизованих раса којима нема спаса“
/ стр.129/
А пролетаријат, радничко братство?
„ Радничка интернационала, то је опсенарство, голема социо- намештаљка…жалопојка за пијане, успаванка за робијаше. Не постоји радничко братство широм овог великог света, као што нема Јевреја у првим редовима…У пракси робова свако своје робија..Бестидна дволичност свег овог неизмерног, сентиментално-масонског примамљивања, овог пакленог брбљања о братству класа представља само најбруталнију фарсу овог нашег века…За богате пролетере, остали сами треба да се извуку из гована или крепају у свом брлогу…ни мање ни више…то су и заслужили… Сваки добар енглески пролетер, у дну душе, осећа се по овом питање савршено солидарним са лородовима: да њега 300 милиона дроњавих Индијаца и остали израбљивани бедници много радују…Егоиста..Британац пре свега…не налази ни најмање да су то његова браћа по муци…“ / стр 134-137/
Ни француска књижевност није остала непоштеђена оштрог пера Селина.
„ Сви буржоаски писци су у основи шарлатани..крадљивци туђих искустава и емоција..то је најгори књижевни шљам…заговорници велике културе, настављачи класика, до те мере су опустели да су дотерали до стилске констипације, до таквог степена изнемоглости,шкрабањем, дркањем,доконим лакрдијашењем, претакањем из старих бачви,изанђавањем симбола палих у такву изнемоглост,поднадулих од таквих бљутавости, бликова од безначајности…Савремена књижевност, злосретни трошни катафалк од фраза,акростиха,украсних трака, до мере сува, опора…леш без сутрашњице,без живота, гнездо ларви, магме без боја, без гнушања, очајнија, безнадежнија, одвратнија, више разочаравајућа од најсировије,праве, расточене, измрцварене стрвине,књижевност укратко више мртва и од саме смрти, и то неизмерно.“ / стр. 147-149/
Селин је сматрао да је на почетку била емоција, а не реч и да је човек прво певао, па је тек онда проговорио.
Осећао је да је језик тајна бића, борио се за слободу језике и добро зна да је досадан, уштављени академизам језика сигуран знак смрти духа и тихе смрти неког народа.
А писци?
„ …питомци школе мртвих језика…евнуси с хуманитарним папилотнама.. умишљена дерлад, посвећена мртвим стварима…није се никада одбила од сисе, и целог живота остали везани за проблем одојчади…подетинјили…нису никада ништа више произвеил од шарених мехурића…муцавци…целомудреници у пеленама…који пишу..плитке књиге, празне и безвредне..“ / стр.153/
Где је онда спас, ако је све тако безнадежно у Западној цивилизацији, ако је све : „ исцрпљење друштвеног садржаја“ и ако нас то чини „још ленијим, већим слугама, несносним и глувим манијацима, више него сви сифилисиједног столећа узети заједно“ ?/ стр.192/
Шта је, дакле, спас?
„ Једина одбрана, једини спас белца од роботизма, и без сумње рата, врачање натраг у стање „ ПЕЋИНСКОГ ЧОВЕКА“ …враћање на СОПСТВЕНИ осећајни ритам. / стр.169/
О нашој данашнјој ситуацију на Западу, Европи и Србији најпластичније говори ова његова реченица.
„ Престајемо да будемо најцрња говна када нас снађе КАТАСТРОФА.“ / стр.7/
Селин је предвидео данашњу пропаст Европе.
Сматра да морамо да уништимо читаву нашу цивилизацију, која иде погрешним смером, на погрешним вредностима засновану, да би се родило нешто ново, што ће да спаси цивилизацију.
„ Потребни су НОВИ ЉУДИ! Родиће се тек након неколико десетина безимених Катастрофа.Они ће поћи од НИШТА. Ми треба да паднемо у НИШТА. А још смо далеко од ништа – још смо бескрајно испуњени трулежом.“ / стр.7/
Прочитајте пажљиво ове мисли.
Пророчанство.
Ми још нисмо пали у НИШТА.
Падамо, али нисмо дотакли дно.
Испуњени смо трулежом.
Спремите се добро за понирање.
Мора да се догоди Катастрофа.
Она – последња.
Која ће да преокрене цивилизацију.
„ Човек мора да каже све или да заћути заувек.“ / стр.11/
Претварања су узалудна.
Маске су пале.
Реците све отворено.
Или ућутите.
Врема је за – НОВЕ ЉУДЕ!
Београд,7532.г. коледар
