ТОМАС ВИНТЕРБЕРГ
„ ЛОВ“
Шта се дешава у развијеном данском друштву, негде у провинцији, где се живи мирно и без трзавица буке великога града, где се одрасли мушкарци из досаде опијају и пубертетски забављају, те агресивне и просте забаве су најчешће имбецилне,када једног од њих, васпитача у вртићу, кога деца обожавају, једна мала девојица, љубоморна и посесивна, оптужи, речима које је чула од свог старијег брата тинејџера, да је сексуално злоставља?
Та подла лаж девојчице Кларе,која жели љубав и пажњу васпитача само за себе, која често лута градом сама, чији се родитељи често свађају и чији отац се редовно опија у затвореном мушком друштву, коме припада и невино оптужени васпитач Лукас, његов најбољи пријатељ из детињства,кућни пријатељ и човек од великог поверења породице,пада у тренутку када је читаво европско друштво пренепрегнуто осетљиво на све већу појаву педофилије.
Оптужба за сексуално злостављање је експлодирала као темпирана бомба у малом месту пуном предрасуда, заблуда и личних страхова, малих, јавних тајни и подметања,па су сви надлежни и престрављени родитељи девојчице одмах поверовало у ту дечију лаж, пошто се у модерном одгајању деце полази од погрешне претпоставке да су наша размажена деца дивна, да од рођења све знају, да су паметнија од својих родитеља и учитеља заједно и да никада не лажу, законом се намерно уништавају породице, поништавају родитељи и деца се додатно штите од било каквих санкција родитеља, јер у корпоративном фашизму деца више ни не припадају породици, него корпорацији која брине за своје будуће конзументе, па нико не жели ни да чују Кларино признање да је све измислила, да је то била глупа шала, да се ништа није догодило, да васпитач Лукас ништа није урадио, да га је она лажно оптужила, ни званичне институције ни родитељи то не прихватају, већ се полази од општих места и прихвата се чаршиска матрица да је Лукас сигурно педофил и да га полиција мора привести закону.
Видели смо у овом филму да су све провинције, без обзира где се налазиле у свету, просте и глупе на исти начин, да су затуцане, ограничене, окрутне, осветољубиве, неповерљиве и да се увек успаничено раскокодакају и узбуне као кокошке у кокошињцу пред олујну кишу.Разум се искључује, логика се одбацује, не укрштају се чињенице и подаци, нико ништа не проверава, нико не слуша глас савести, деци се безрезервно верује, чак и онда када многи од њих почињу да лажу да осећају трауме сексуалног злостављања, да се ноћу буде, да панично скачу из сна,када умишљају како их је њихов драги васпитач Лукас злостављао у подруму његове куће, подруму који уопште не постоји у кући,када њихови заведени родитељи траже по сваку цену освету и строгу казну за невино оптуженог, све то што се изненада догодило у малом животу малих људи у провинцији само је проклети доказ социјалних фрустрација модерног друштва у паланци духа, доказ отуђености друштва у коме су помешане све људске вредности, где нема истинског поверења нити братске љубави, оболелог друштва у коме се не зна ко је коме родитељ, ко кога треба да слуша, у коме су деца постали учитељи својих родитеља, па је сасвим разумљиво што пренеражени васпитач доживљава таква понижавања, ударе и осуде које га доводе до очаја.
Забезекнути Лукас,кога одлично игра Мадс Микелсен, са неверицом посматра шта све дешава око њега, не може да верује да се његови набољи пријатељи преко ноћи окрећу од њега, да му више не верују, да га ништа не питају, да су безрезервно поверовали у лажне оптужбе збуњене Кларе, његова мирноћа и уздржаност,исклесано, затегнуто лице, вера да ће се тај непријатан неспоразум сам да се реши, јер је истински невин, само појачавају овај оштар контраст између њега и стампеда повређене, примитивне, разјарене и полуделе гомиле ограничених малограђана, који хоће да га униште, да га казне и да му се освете, мада га је полиција пустила јер нису поверовали у те дечије лажи, али његови огорчени суграђани му не верују, ноћу нападају кућу, убијају верног пса, избацују га из продавнице и сурово претуку, убеђени да имају право да преузму правду у своје руке.
Најмрачнија провинција је проговорила из његових пријатеља и страх да се сучеле пред заједничким проблемом, неспособност да се проблем сагледа са свих страна и слепа вера у чистоту и поштење њихове деце, вера у општа места и унапред доказану кривицу, режисер је све то нагласио грађењем Лукаса као смиреног, одмереног, разочараног и уздржаног, повређеног мушкарца, који зна да је невин и који нема потребу да драми, да урла, да прави сцене, који је европски васпитан и културан, за разлику од његовог сина који је балкански инпулсиван и који се отворено супроставља примитивизму и глупости провинције,Лукаса коме је нанета неправда и који очекује да ће истина, својом изворном снагом, сама да победи, да ће све да се врати у пређашњу нормалност,безбрижну баналност свакодневнице и досадну једноличност њихових испразних, паланачких живота, али када схвати да је, таквим понашањем, мада ослобођен свих оптужби, осуђен од чаршије на кривицу,осуђен да доживотно носи тежак крст на својим леђима, одлучује да се побуни, главом удара насилног месара и прави сцену у цркви, на Бадње вече, нападајући свог најбољег друга, Клариног оца.
После годину дана изгледа да је све прошло.
Живот у њиховој провинцији је наставио да се котрља утабаним стазама.
На прослави пунолетства његовог сина, када сину поклања ловачки снајпер, присутни су сви његови пријатељи.
Све делује устаљено и познато.
Опуштено и раздрагано.
Одлазе у лов на јелене.
У шуми, у току лова, Лукас остаје сам.
Одједном,одјекне пуцањ, који погађа дрво.
Неко је пуцао на Лукаса.
Није хтео да га убије.
Лукас се окреће према сунцу, али не види ко је уперио снајпер у њега.
Очекује други, смртоносни пуцањ, али пуцња нема.
Види само кроз сунчеве зраке силуету која одлази.
Провинција никада не опрашта.
И не верује никоме, осим својим предрасудама.
Неиспаљени метак провинције остаје да виси над нашим животом.
Будите пажљиви и послушни.
Паланка празног духа може увек да вас упуца.
Важно је да сте узгубили слободу и да страхујету.
Тај вечити страх храни паланку.
Лов се наставља.
Београд, 04.05.2018
