Aleksa Jovašević iz Trstenika zamolio me je da napišem nešto o lobiranju u svetu za naše srpske interese. Hteo je da se najviše osvrnem na vreme Miloševića. Zašto samo da pišem o tome vremenu? Sve sam već napisao o tom vremenu. To doba je za nama. Ostavljam ga istoričarima.
Sada treba pisati o ovim bitangama na vlasti.
Šilljiti olovku na ljude iz prošlosti nije nikakva hrabrost.
Napiši ti danas da je Aca Dramoser klasičan ludak i pataloški lažov, koji će uništiti Srbe i Srbiju. Tako doprinosiš buđenju naroda.
Zašto ćute psihijatri, psiholozi I klinički lekari?
Iznesite svoje stručno mišljenje.
Nemoj da pišeš o njemu kada uskoro bude politička prošlost.
Tada to više nije interesantno.
Kada govorim o lobiranju, onda iznosim kritiku svih vlastodržaca Srbije, jer niko od njih nije znao i nije hteo da lobira.
Zato smo doživeli tragediju.
Nisu znali, jer su bili nadobudni i bezobrazni, podcenjujući svetske političare.
Nisu hteli, jer su imali važnija posla u Srbiji, pljačkajući državu i građane na svakom koraku.
Uprkos tome što imamo skoro pet miliona Srba u svetu, koji su veći Srbi nego svi mi u Srbiji, jer su izloženi svetskoj konkurenciji drugih naroda i kultura, te naše najbolje ljude u rasejanju nismo iskoristili za našu nacionalnu stvar.
Zašto?
Srpski političari se plaše tih uspešnih ljudi, kojima ne mogu da manipulišu.
Oni koji su dolazili iz rasejanja i služili režimu su uglavnom ili psihopatološki likovi ili prevaranti. Nakon petooktobarskog prevrata su dolazili isključivo prevaranti. Učestvovali su u pljački, izvršili naredbe svojih nalogodavaca i vratili se, kao nagrada za službu, na dobro plaćena mesta u stranim kompanijama.
U raspad Jugoslavije mi smo ušli potpuno nespremni.
Nismo imali nikakvu nacionalnu strategiju. Nismo imali ljude koji su razumeli svetsku politiku. Nismo imali političare koji su znali da lobiraju.
Ostali smo sami, ubeđeni da je naša istina toliko jaka da će svi da je prepoznaju. Ubeđeni da je naša vekovna žrtva svima poznata i da će svetska javnost prirodno biti na našoj, pravednoj strani.
Međutim, bila je to velika zabluda.
Svetska javnost je prihvatala samo ono što je bilo pozitivno afirmisano u medijima. Mediji su krojili mišljenje svetske javnosti. Mediji se kupuju. Naklonost medija se kupuje novcem
Srpski političari to nisu razumeli.
Veliki župan Stefan Nemanja je bio moderan državnik. Shvatio je kako funkcioniše svet. Umesto velikih ubeđivanja i priča, putovao je po svetu, odlazi tamo gde se vodi svetska politika i nosio bisage pune zlatnih dukata. Kupovao je nezavisnost države i autokefalnost SPC. To je jedini način bio da se sačuva nacija od istrebljenja i asimilacije moćnijih država.
Zlatni dukati i oružje!
O tome sam napisao esej.
Esej o najvećem srpskom državniku Stefanu Nemanji.
Srpski političari ne čitaju sopstvenu istoriju.
Srpski političari ništa ne znaju iz svoje istorije.
Iako smo pobednici svetskih ratova, saveznici velikih sila, veliki stradalnici, doživeli smo potpuni nacionalni poraz, izgubili teritorije, izginuo nam je narod i prognani smo sa teritorija koje su vekovima nama pripadali.
Zašto smo glavomišli kroz zid?
Da li smo nešto naučili iz sopstvene tragedije?
Nažalost, nismo naučili ništa.
Ništa!
Politiku kurčenja, zamenila je izdajnička politika.
Rasprodaje države i pljačka naroda.
Lobiranja nema u izdjničkoj politici.
Izdajnici samo slušaju naredbe.
Slušaju i izvršavaju.
Videli smo kakvi su rezultati bili nacionalsocijalističkog ludovanja.
Kakvi će rezultati izdajnika biti?
Prosudite sami.
Beograd, 27.10.2014
