Početna Tekstovi ЉУБАВ

ЉУБАВ

2912
0
SHARE

   МИХАЕЛ  ХАНЕКЕН

                                                   „ ЉУБАВ“

 

 

У овом филму Михаел Ханекен је брутално искрен, отворен и осећајан.

Нема патетике и ситних обмана, заваравања, заблуда и предрасуда отуђеног малограђанског света.

Суровост теме, смрт и умирање, наметнула је форму његовог уметничког израза.

На шта је све човек спреман када је погажено његово достојанство, када му је живот угрожен и када га немоћ доведе у стање очаја, режисер је најбоље изразио у једном детаљу – изненадном шамару умирућој вољеној жени, шамару који је печат ове љубави, која наговештава побуну немоћног појединца да ствари узме у своје руке и да прекрати муке онима који су остављени од своје деце, заборављени од друштва и који, без икакве могућности за  неку нову наду, умиру  понижени и одбачени.

 

Михаел Ханекен је решио да се  супростави свим стереотипима малограђанске стварности о формалности умирању, о цивилизацијском реду, поретку и коректности,одлучио је да и у овом филму пређе границу грађанске пристојности и протоколарне уљудности, да отворено разреже ту гнојну рану нашег самозаваравања, да проговори о умирању и да покаже да, упркос богатству, каријерама, познатости и удобности грађанског живота, сви болујемо од истих страхова, предрасуда и слабости, које скривамо, од којих бежимо, о којима се не говори и који се појављују у том жалосном, завршном чину нашег последњег одласка.

 

Када главна јунакиња, која је доживела  први мождани удар, моли свога верног супруга да је не смешта у болницу, онда је то истински вапај савременог човека, попут нагона наших предака из пећине, жеља да се умре у топлини дома свога,на свом огњишту, у свом гнезду, да буде окружена љубави њеног мужа, онда је то порука једном отуђеном и хладном свету у коме деца, не желећи да се потруде да разумеју своје родитеље,  одрађују их протоколарно, јер су им сметња, одвраћају им пажњу од свакодневних животних баналности, за њих немају времена и користе их само за заокружавање својих материјалних потреба.

 

Та реалност о деци која на смрт родитеља гледају као на непријатну обавезу, коју желе што пре да заврше, најбоље је илустрована у једном детаљу, кога сам доживео пре 25 година у Амстердаму, када је мој партнер, холандски банкар, затражио да померимо састанак за два сата, јер мора да сахрани оца.

 

Био сам запрепашћен том суровошћу и тим одсуством емоција.

Одбио сам да одем на тај одложени састанак и истог часа отпутовао из Амстердама.

 

Шамар који се попут метеора појавио у преосталом животу умируће, шамар који је неочекивано бљеснуо у стрпљењу и бризи за живот вољене жене, наговештава  неопозиву одлуку остарелог мужа да  преузму у своје руке одлуку о даљем живљењу под таквим нељудским условима и  његову одлучну намеру да, једним наглим и изненадним животињским скоком, који је уследио после његове отворене исповести из дечачког доба,прекрати болно протицање времна у исчекивању онога што сигурно долази.

 

Михаел Ханекен је смиреним тоновима и успореном радњом показао да нема одустајања и да нема кајања.

Избор је направљен.

Нема неодлучности и гриже савести.

Музичка композиција се тихо завршава.

Диригенска палица се спушта.

Ритам  живота се гаси.

Остаје само празнина иза оних који су отишли својим избором.

И то је слобода.

Последња.

Стан без родитеља, у коме седи отупела кћерка, је метафора празанине у нашим  изгубљеним душама.

 

Београд, 30.04.2018

 

 

 

 

 

SHARE