Početna Sadržaj Osvetljenja LIBIJA

LIBIJA

800
0
SHARE

Rat u Libiji i scenario za Treći svetski rat       
Pol Kreg Roberts    
četvrtak, 07. april 2011. 
(Global Research, April 4, 2011)

Rat u Libiji, SAD-NATO agenda i sledeći Veliki rat U 1930-im godinama SAD, Velika Britanija, Holandija usmerile su tok Drugog svetskog rata na Pacifiku tako što su se urotile protiv Japana. Vlade ove tri zemlje zaplenile su bankovne račune Japana u svojim zemljama koje je Japan koristio za plaćanje uvoza i prekinule mu snabdevanje naftom, gumom, kalajem, gvožđem i drugim vitalnim materijalima. Da li je napad na Perl Harbur bio odgovor Japana? Sada Vašington i NATO marionete koriste istu strategiju protiv Kine.Proteste u Tunisu, Egiptu, Bahreinu i Jemenu pokrenuli su ljudi koji su ustali protiv tiranije provašingtonskih marionetskih vlasti. Međutim, svi su izgledi da proteste protiv Gadafija, koji nije zapadna marioneta, organizuje CIA, i to u istočnom delu Libije, gde su nalazišta nafte i gde Kina ima značajne energetske investicije.Smatra se da se osamdeset odsto rezervi libijske nafte nalazi u Sirtu basenu u istočnoj Libiji, sada pod kontrolom pobunjenika koje podržava Vašington. Pošto sedamdeset odsto BDP-a Libije potiče od prodaje nafte, uspešna podela Libije će ostaviti Gadafijev režim u Tripoliju osiromašenim (vidi http://www.energiinsights.net).

 

The People’s Daily Online (od 23. marta) je izvestio da Kina ima 50 velikih projekata u Libiji. Izbijanjem sukoba oni su zaustavljeni, a oko 30,000 kineskih radnika evakuisano je iz Libije. Kineske kompanije izveštavaju da očekuju da će izgubiti stotine miliona juana.

Kina se oslanja na Afriku, pre svega na Libiju, Angolu i Nigeriju, za svoje buduće energetske potrebe. Kao odgovor na ekonomsko angažovanje Kine u Africi, Vašington se vojno angažovao na kontinentu sa Afričkom komandom SAD (AFRICOM), koju je 2007. godine osnovao predsednik DŽordž Buš. Četrdeset i devet afričkih zemalja složile su se da učestvuju sa Vašingtonom u AFRICOM-u, ali je Gadafi to odbio, što je stvorilo drugi razlog da Vašington targetira Libiju za preuzimanje.

Treći razlog za ciljanje Libije je taj što su Libija i Sirija jedine dve zemlje sa obala Sredozemnog mora koje nisu pod kontrolom ili uticajem Vašingtona. Znakovito, protesti su takođe izbili i u Siriji. Šta god Sirijci mislili o svojoj vladi, nakon gledanja sudbine Iraka i sada Libije malo je verovatno da će se Sirijci namestiti za američku vojnu intervenciju. CIA i Mosad su poznati po tome da koriste sajtove za društveno umrežavanje za podsticanje protesta i širenje dezinformacija. Najverovatnije je da su upravo ove dve obaveštajne službe oni zaverenici koje sirijska i libijska vlada krivi za proteste.

U prvi mah zatečeni protestima u Tunisu i Egiptu, u Vašingtonu su onda shvatili da protesti mogu da se iskoriste za uklanjanje Gadafija i Asada. Humanitarni izgovor za intervenciju u Libiji nije verodostojan s obzirom na zeleno svetlo koje je Vašington dao saudijskoj vojsci da uguši proteste u Bahreinu, koji je baza za američku Petu flotu.

Ako Vašington uspe da sruši Asadovu vladu u Siriji, Rusija će izgubiti svoju mediteransku pomorsku bazu u sirijskoj luci Tartus. Stoga će Vašington puno dobiti ukoliko uspe da iskoristi plašt narodne pobune i izbaci i Kinu i Rusiju sa Mediterana. Rimsko Mare Nostrum („naše more“) postaće vašingtonsko Mare Nostrum.

„Gadafi mora da ode“, izjavio je Obama. Koliko će potrajati pre nego što čujemo i „Asad mora da ode?“

Američka zarobljena štampa se bavi satanizacijom Gadafija i Asada, očnog lekara koji se vratio u Siriju iz Londona i stao na čelo vlade posle smrti svoga oca.

Kad Obama naziva Gadafija i Asada diktatorima, licemerje prolazi neprimećeno. Od početka 21. veka američki predsednik je praktično Cezar. Na osnovu ništa manje nego dopisa Ministarstva pravde, DŽordž Buš je stavljen iznad ustava SAD, međunarodnog prava i nadležnosti Kongresa, dok god je u ulozi vrhovnog komandanta u „ratu protiv terora“.

Cezar Obama je otišao korak dalje od Buša. Cezar Obama je uvukao SAD u rat sa Libijom, a da čak nije, bar formalnosti radi, tražio odobrenje Kongresa. Ovo je akt za pokretanje postupka opoziva predsednika (impičmenta), ali nejaki Kongres nije u stanju da zaštiti svoju moć. Prihvatanjem proklamacija izvršne vlasti, Kongres je pristao na cezarizam. Američki narod nema veću kontrolu nad svojom vlašću nego što je imaju ljudi u zemljama kojima vladaju diktatori.

Vašingtonova težnja ka svetskoj hegemoniji vodi svet prema Trećem svetskom ratu. Kina nije ništa manje ponosna nego što je to bio Japan 1930-tih, i malo je verovatno da će trpeti da bude zlostavljana i potčinjena onome što smatra dekadentnim Zapadom. Ruska ozlojeđenost raste usled vojnog opkoljavanja od strane NATO-a. Rastuća oholost Vašingtona može dovesti do fatalne greške.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)
 

 

SHARE