STRATFOR: ZAŠTO JE LIBIJA TAKO DOBRA PRILIKA ZA RATNIKE DŽIHADA
Ako u Libiji dođe do vakuuma moći, ona bi mogla postati sledeći Irak ili Pakistan, mesto okupljanja džihadista tog regiona i čitavog sveta
Kako je već u svom nedeljnom pregledu „Revolucija i muslimanski svet“ („Revolution and the Muslim World, „) zapazio Džordž Fridman, jedan od aspekata nedavnog talasa revolucija koje pažljivo pratimo je umešanost borbenih islamista na ove događaje i njihova reakcija na njih.
Borbeni islamisti, naročito ona njihova podvrsta o kojoj govorimo kao o džihadistima (jihadists) su već dugo tražili prilike da zbace režime u muslimanskom svetu. Nisu uspevali. Jedini izuzetak bio je Avganistan, ali čak i u njemu uspon talibana je bio više uspostavljanje jednog poretka zasnovanog na religiji usred vakuuma moći nego istinsko obaranje nekog koherentnog režima. I kratka vladavina Saveta vrhunskih islamskih sudova u Somaliji se odgirala u sličnoj haotičnoj situaciji i u odsustvu vlasti.
Mada džihadistima nije pošlo za rukom da zbacuju vlade, na njih se još uvek gleda kao na pretnju režimima u zemljama kao što su Tunis, Egipat i Libija. Reakcija ovih režima na takve pretnje je bila okrutna, pa su udari na njih u kombinaciji sa ostalim merama služili da ih se uglavnom obuzdava.
Dok posmatramo situaciju koja se odvija u Libiji, pojavljuju se zabrinutosti da, za razliku od Tunisa i Egipta, ustanak u Libiji može dovesti ne samo do promene vladara nego i do promene režima, pa možda čak i do državnog kolapsa. U Egiptu i Tunisu, čak i posle odlaska dugogodišnjih predsednika, snažni vojni režimi su bili sposobni da osiguraju stabilnost. Nasuprot tome, u Libiji dugogodišnji vođa Moamer Gadafi je namerno održavao svoje vojne i bezbednosti snage rascepkanim i slabim i usled toga zavisnim od njega. Zbog toga, ako do Gadafijevog pada dođe, u Libiji neće biti neke institucije koja može da ga zameni. To znači da Libija, bogata energetskim izvorima, može da zapadne u haos – a to je idealna sredina za procvat džihadista, što se videlo i u Somaliji i u Avganistanu. Zbog toga je vreme da još jednom razmotrimo dinamiku džihadizma u Libiji.
DUGA ISTORIJA Libijci su dugo učestvovali u borbenim operacijama na mestima kao što su Avganistan, Bosna, Čečenija i Irak. Prilično velika grupa libijskih džihadista se 90-tih godina vratila iz Iraka i otpočela vojnu kampanju sa ciljem zbacavanja Gadafija, koga su smatrali za nevernika. Ta ekipa, koja je sebe nazvala Libijska Islamska Borbena Grupa (LIBG/LIFG), je 1995. godine započela manje pobunjeničke akcije uključujući pokušaje atentata na Gadafija i napade na vojne i policijske patrole.
Gadafi je odgovorio gvozdenom pesnicom uvodeći vanredno stanje u islamističkim borbenim uporištima kao što su Darnah i Bengazi i gradovima Ras-al Helala i al-Kubaha u oblasti Džabal-al-Akdara. Pobedio je svoje islamističke protivnike u nizu vojnih akcija, pa se otpor do kraja 90-tih ugasio. Mnogi članovi LIBG su usled državnih akcija izbegli iz zemlje, a dosta njih je najzad našlo sklonište kod grupacija kao što je Al Kaida u zemljama poput Avganistana.
Mada vlada Libije nije aktivno ohrabrivala učešće Libijaca u borbama na udaljenim bojnim poljima, ono je ipak prećutno tolerisano. Gadafijev režim je na izvoz džihadista gledao (kao i druge zemlje tog regiona) kao na način da se otarasi potencijalnih problema. Svaki džihadista koji je poginuo daleko od zemlje je bio jedna briga manje za vlasti. Ovakva politika nije uzimala u obzir koncept taktičkog darvinizma“, što znači da će, uprkos tome što će SAD i saveznici pobiti mnogo džihadista, oni koji prežive će postati jači i mnogo lukaviji. Slabi i nesposobni bivaju istrebljeni, što onda ostavlja jezgro očeličenih i sposobnih boraca. Preživeli su naučili taktike preživljavanja protiv nadmoćne sile oružja i naučili su da proizvode i efikasno primenjuju nove tipove jako efikasnih improvizovanih eksplozivnih naprava.
Ličnost broj dva Al Kaide Ajman al-Zavahiri je u snimljenoj zvučnoj poruci od 3. novembra 2007. objavio da se LIBG zvanično pridružila mreži Al Kaide. Ova izjava i nije bila neko iznenađenje, obzirom na to da su članovi te grupe već dugo bili bliski Al-Zavahiriju i Osami bin Ladenu. Osim toga, među višim kadrovima Al Kaide već je bilo mnogo Libijaca kao što su Abu Jahja al-Libi (Abu Yahya al-Libi), Anas al-Libi, Abu Faradž al-Libi (za koga kažu da ga američke snage drže zatvorenog u Gvantanamu) i Abu Lait al-Libi, koji je ubijen januara 2008. godine u napadu bespilotne letilice u Pakistanu.
Obim učešća Libijaca u džihadističkim akcijama u Iraku je izbio na videlo kada je u septembru 2007. zaplenjena velika količina ličnih podataka u skrovištu Al Kaide u iračkom gradu Sindžaru. To je bio samo kraći sažetak o svim borcima koji su doputivali u Irak da se bore zajedno sa džihadistima, ali pružili su vrlo interesantnu sliku. Od 595 podataka o ličnostima, 112 je bilo o Libijcima. To je manje od 244 saudijskih državljana u tom ulovu, ali, ako se uzme u obzir veličina stanovništva tih dveju zemalja, kontingent Libijaca je predstavljao daleko veći procenat. Sindžarski podaci su pokazali da se proporcionalno gledano, daleko veći procenat Libijaca borilo u Iraku nego što je bio slučaj sa sabraćom iz tog regiona.
Druga interesantna razlika je zapažena u opisu poslova u sindžarskim podacima. Od onih Libijaca koji su opisali svoju željenu specijalnost u borbi 85 odsto njih se prijavilo kao bombaši-samoubice. Za poređenje, to je bio slučaj sa 50 odsto Saudijaca. Ispalo je da su Marokanci najradikalniji jer je 95 odsto njih čeznulo da postanu bombaši-samoubice.
Bezbednosni aparat libijske vlade je pažljivo pratio Libijce koji su prolazili kroz borbe na bojištima kao Irak ili Avganistan i zatim se vraćali u Libiju. Tripoli je prema njima imao pristup štapa i šargarepe, baš kao i onaj koji je primenjivao i saudijski režim. Usled toga, LIBG i drugi džihadisti nisu bili u stanju da budu ozbiljna pretnja Gadafijevom režimu i tokom poslednjih godina su ostajali vrlo tihi. Uglavnom su u najvećem broju bili demobilisani i rehabilitovani.
Gadafijev sin Seif al-Islam je nadgledao program rehabilitacije LIBG boraca koji je vršilo njegovo privatno dobrotvorno društvo. Stalna zabrinutost režima zbog boraca LIBG se jasno izrazila u početku nemira, kada je režim najavio da će nastaviti sa puštanjem LIBG boraca iz zatvora.
Dokumenti iz Sindžara takođe pokazuju da je više od 60 odsto boraca iz Libije izjavilo da potiču iz grada Damaha, a skoro 24 odsto iz Bengazija. Ovo su dva grada na istoku Libije, i to su baš i mesta gde je poslednjih dana došlo do najburnijih protesta protiv Gadafija. U oba grada su opljačkana skladišta oružja, a videli smo i izveštaje po kojima izgleda da su neki od onih koji su pljačkali izgleda bili organizovani islamisti.
Jedan telegram američkog Stejt Departmenta iz Tripolija od juna 2008, koji je preko Vikiliksa procurio, govori o pritisku radikalizma na istoku Libije. Naslov tog telegrama je „Tvrdokorni u Derni“ („Die Hard in Derna“), a pisan je nekoliko meseci posle objavljivanja izveštaja o podacima iz Sindžara. Derna je alternativna transliteracija imena grada Darnah, a ono „Die Hard“ se odnosi na Brusa Vilisa, glumca koga u seriji tih filmova zlikovci uzalud muče da ga ubiju. Autor tog telegrama politički i ekonomski službenik ambasade SAD [u Libiji] u njemu zapaža da mnogi od libijskih boraca koji se vraćaju sa džihadističkih bojnih polja iz inostranstva teže da se nasele u mestima kao što je Darnah zbog relativne slabosti bezbednosnih aparata u tim mestima. Autor telegrama je takođe naglasio da veruje da prisustvo tih starijih boraca ima uticaja na omladinu tog regiona, koja se radikalizuje, a rezultat toga je „. . . da je Darnah postao nepresušni izvor stranih boraca za Irak“. Takođe je zapazio da je 60-70 odsto mladih muškaraca u toj oblasti nezaposleno, ili poluzaposleno.
Najzad, taj autor iznosi i mišljenje da mnogi od tih ljudi gledaju na borbu u Iraku kao na vid napada na SAD jer smatraju da Amerika tokom poslednjih godina podržava libijski režim. To je taj koncept na koji džihadisti misle kada govore o napadu na dalekog neprijatelja, i to izgleda da označava prihvatanje transnacionalne verzije džihadističke ideologije – baš kao i putovanja tih ljudi u borbu u Irak i očigledno dobrovoljno prijavljivanje Libijaca da služe kao bombaši-samoubice.
NEVOLJA NA HORIZONTU? Ova ukorenjena crta radikalizma u istočnoj Libiji, vraća nas na početak priče. Mada u ovom trenutku ne izgleda verovatno da bi džihadisti na neki način mogli da prigrabe kontrolu nad Libijom, ako Gadafi padne i ako u Libiji dođe do perioda haosa, ovi borci bi se mogli naći usred mnogo šireg prostora za svoje operacije u toj zemlji nego što je to bio slučaj tokom prethodnih decenija. Ako režim ne padne i ako dođe do građanskog rata između istočnog i zapadnog dela zemlje, oni bi mogli naći mnogo prostora za svoje delovanje usred tog haosa. Pa čak i ako Gadafiju ili nečemu što bi ga zamenilo pođe za rukom da povrati red – džihadisti bi se, zahvaljujući prilici da opljačkaju vojna skladišta, iznenada našli u situaciji da su znatno teže naoružani nego što su ikada bili unutar svoje države. A ovi teško naoružani džihadisti bi postali ozbiljna pretnja na način koji je u Libiji tokom poslednjih godina bio izbegnut.
Uzimajući u obzir ovakvu šansu, LIBG bi mogao odlučiti da se ponovo aktivira, posebno u slučaju ako režim sa kojim su postigli kompromis iščezne. Međutim, čak i ako LIBG bude odlučio da se kao organizacija kloni džihada, još uvek postoji jasna mogućnost da bi se organizacija mogla rascepiti i da se radikalniji elementi okupe i stvore novu grupaciju ili grupacije koje će pokušati da iskoriste ovu izuzetnu priliku za slobodnije delovanje. Osim toga, u Libiji postoje i džihadisti koji nisu povezani sa LIBG i ne moraju da slede njegove obaveze prema režimu.
Pljačka skladišta oružja u Libiji podseća i na pljačke u Iraku posle raspada iračke vojske u američkoj invaziji 2003. godine. To naoružanje i municija nisu samo korišćeni u hiljadama oružanih napada: veliki deo mina i artiljerijske municije je korišćen za izradu moćnih IEN. Taj koncept izrade i primene IEN od vojnog naoružanja neće biti nepoznat Libijcima koji su se vratili iz Iraka (a i Avganistana).
Ovo ne predskazuje ništa dobro stranim interesima u Libiji, gde oni poslednjih godina nisu imali iste bezbednosne glavobolje kao u Alžiru ili Jemenu. Ako Libijci zaista prihvate onaj koncept borbe protiv dalekog neprijatelja koji podržava državu, neće biti neverovatno da otpočnu sa napadima na multinacionalne naftne kompanije, strana diplomatska predstavništva ili strane kompanije i hotele.
To nije naveo samo Saif al-Islam, koji ima i lične političke interese da preuveličava takve pretnje – to su učinile i vlade Egipta i Italije. Ako u Libiji nastane haos, i džihadistima pođe za rukom da uspostave sopstvene operacione baze usred tog haosa, Egipat i Italija bi trebalo da se zabrinu ne samo oko problema izbeglica nego i zbog potencijalnog širenja džihadista. U svakom slučaju i u najmanju ruku, oružje opljačkano u Libiji bi lako moglo biti prodavano ili davano džihadistima u zemljama kao što su Egipat, Tunis i Alžir, što bi nerede i napetosti u Libiji pretvorilo u veći regionalni problem. U najgorem slučju, ako u Libiji dođe do vakuuma moći, ona bi mogla postati sledeći Irak ili Pakistan – mesto okupljanja džihadista tog regiona i čitavog sveta. Uostalom, ova zemlja je i imala takvu ulogu kao baza za široki spektar marksističkih i otpadničkih terorista i boraca tokom 70-tih i 80-tih godina.
Od najveće važnosti je upraviti pažnju na Libiju tokom sledećih dana i nedelja – ne samo da bi se videlo šta će se desiti režimu nego i da se prate indicije da li će džihadisti širiti krila i vršiti testiranje svoje moći.
Vidovdan
petak, 25 februar 2011 22:57 Skot STJUART .
