Već prvi koraci novog glavnog urednika Politike pokazuju da će ovaj list veoma brzo prerasti u čvrsto uporište naših gorljivih ideologa liberalizma. I pored dramatičnog kraha i propasti liberalnog koncepta apsolutnog delovanja slobodnog tržišta u najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji i dalje nas ovdašnji liberali uporno zasipaju svojim ideološkim mantrama o nedodirljivoji i neupitnoj dogmi slobodnog tržišta. Na stranicama Politike oglašavaju se autori koji su nam godinama servirali ideološku priču o irskom čudu, delotvornom i čudotvornom funkcionisanju investicionog kapitala koga ima u neograničenim iznosima , surovom tržištu u kome nema mesta za prezrenu i prokazanu državu a još manje za socijalna pitanja zaposlenih. To je bila posebna jeres dočekivana kao socijalistička izmišljotina koja je ovaj sistem i dovela do propasti. Na ceni su bili nemilosrdni i pohlepni menadžeri osigurani zlatnim padobranima. Odsaj tog ekonomskog darvinizma mogli smo da vidimo i u našim uslovima.
Jedna od glavnih ideoloških odrednica liberala bila je i ostala uporna tvrdnja da država nema šta da traži u sferi privrede i regulacije finansijskih odnosa i da se samo treba prepustiti pravednoj nevidljivoj ruci tržišta. Čak se mogu čuti objašnjenje da je najveća finansijska kriza nakon 1937 godine nastala pretežno i kao posledica prekomerne uloge države i njenog nastojanja da što više pojednostavi i olabavi uslove za dobijanje kredita i to pre svega za siromašnije slojeve stanovništva. Zastupnici klasičnog liberalizma ne odstupaju ni za korak od svog ideološkog funadamentalizma tražeći da se država još manje bavi regulatornom aktivnošću. Iako velika uloga državne intervencije, čak se govori o pojavi državnog kapitalizma, nakon nezapamćenog finasijskog kraha u Americi demantuju osnovnu libertarijansku fundamentalističku tezu da se država ne sme mešati u neobuzdano i idilično carstvo slobodnog tržišta. Sve to ne uznemirava naše ideologe liberalizma koji su na stranicama Politike krenuli u pravu ideološku ofanzivu kao da se nije srušio čitav jedan neoliberalni svet. Kao što se nekada u vrema razbijanja Jugoslavije govorilo da vladajuća stranka još nije saznala da je pao Berlinski zid, tako se sada osnovano može reći da naši liberali deluju kao da su prečuli vest da je pao tako obožavani i nedodirljivi Vol Strit.
Naši zastupnici slobodnog tržišta, klasičnog liberalizma i libertarijanizma uvek su imali problem sa svojom doslednošću. Večina najgorljivijij i najekstremnijih ideoloških zadstupnika i sledbenika liberalizma, kao po pravilu ne zalaze na magično slobodno tržište, već iz sigurne zavetrine državnih instiucija ili državnih instituta propovedaju svoj ideološki tržišni fundamentalizam i to bez ikakvog tržišnog rizika i konkurencije. Oni tako prepisuju drugima čudotvorni lek koji sami nikada nisu probali, ali su zato na neviđeno sasvim ubeđeni i sigurni da je to spasonosni i jedini izlaz za sve naše socijalne, političke i ekonomske izazove. Izraziti primer ove očite nedoslednosti je postavljenje Miše Brkića za urednika ekonomske rubrike Politike. On u našoj javnosti slovi kao jedan od najpoznatijih i najubeđenijih zagovornika slobodnog tržišta, liberalizma , konkurencije i privatizacije. Ovakvu svoju ideološku poziciju on je izrazio i u svojim prvim uvodnicima na stranicama Politike braneći svoje osnovne liberalne ideološke postavke. “ Sve ovo je Srbija morala da uradi kao „ obaveznu literaturu“ tranzicije i pre izbijanja svetske ekonomske krize, ali njeni lideri posle 2003 godine nisu bili posvečeni reformama. Da je završila privatizaciju i privatizovala javna preduzeća, da smo dobili malu i jeftinu državu, da je država prestala da se meša u ekonomiju – Srbija bi danas lakše napravila restriktivni buđet i spremnije dočekla globalnu ekonomsku krizu“. Restriktivnost buđeta i oštro kresanje javne potrošnje je još jedna od glavnih tema liberalne kritike socijalne država i njenog mešanja u privredne i finansijske tokove, a to se pre svega odnosi na drastično smanjivanje svih socijalnih davanja jer ona samo opterećuju delovanje slobodnog tržišta i šire duh kolektivizma i socijalizma. Ali vratimo se pitanju doslednosti u javnom delovanju jer to je najznačajnije pitanje za autentičnost i legitimnost ideja koje čovek zastupa i brani. Zato se i nameće jednostavna dilema, kako se istaknuti ekonomski analitičar liberalne orijentacije našao na mestu urednika ekonomske rubrike lista koja nije još uvek privatizovana i nalazi se u večinskom državnom vlasništvu. Verovatno Politika nije sada za Mišu Brkića režimski list u kome su bile okupljene anti-evropske i antireformske političke snage, ona sada njegovim dolaskom postaje nerežimsko liberalno glasilo . Očigledno je da se vremena i okolnosti menjaju i da naši liberali pomno osluškuju huk nadolazeće ekonomske krize, oni se očigledno na vreme pripremaju i osiguravaju, a izgleda da je i pored svih liberalnih ideja država i dalje najpouzdaniji poslodavac bez obzira što ne sme da se meša u privredu i da se bavi preteranom regulacijom. Kao i uvek kada su u pitanju velike ideje, njihova odbrana i zastupanje, kao neminovnost javlja se izazov doslednosti i elementrne načelnosti. Tako je i sa našim najgorljivijim liberalima koji su već pokazali da nisu spremni da odgovore ovom izuzetno važnom izazovu. Pošto je u Politici ekspresno uvedena Liberalna Sreda, očekujem da će slediti, Socijal demokratski Četvrtak, Socijalistički Petak, Konzervativna Subota, Narodnjačka Nedelja , Liberalno-Demokratski I Demohriščanski Ponedeljak i Naprednjački Utorak. Tako će nam Politika najzad omogučiti da uživamo u političkom pluralizmu i delovanju slobodnog političkog tržišta.
10. Decembar 2008 godine