Početna Sadržaj Reagovanja LEŠINARI

LEŠINARI

749
0
SHARE

 LEŠINARI

piše : Branko Dragaš, 13.03.2013

Politički lešinari ne ostavljaju Đinđića ni mrtvog na miru. Nije im bilo dovoljno što su ga izdali, prodali i pomogli da se izvede na streljanje, što su opljačkali državu i građane, doveli nas u bankrot, beznađe i programirani haos, što su obesmislili politiku i uništili budućnost mladom pokolenju, ništa im to nije bilo dovoljno, nego lešinare i pokušavaju da izvuku poslednju koristi iz ove lične i nacionalne tragedije.

Politički lešinari nemaju nikakvu političku ideju, nisu pročitali nijednu Đinđićevu knjigu, nemaju pojma šta on piše, ne zanima ih njegov filosofski opus, nego su odlučni da svoj politički poraz pokušaju nekako da spase marketinškom šetnjom po ulicama Beograda, sve sa svojim pink gospođama, nakinđurenim malograđankama,, koje Čeda i Đilas tako brižno drže za ruke, jer je njima najvažnije da se uslikaju za javnost, da ih kamera dobro zumira, da lepo ispadnu, sav taj jeftini karneval je važniji od okrutne istorijske činjenice da je izveden na streljanje, doveden u zamku, premijer Srbije,da je stradao mladi čovek,sin, otac, muž, brat,prijatelj i komšija, da je položio svoj život da bi ti politčki lešinari mogli da kradu i da se bogate, da se foliraju da su ucveljeni, da bi nastavili da obmanjuju naivne birače, očekujući nove prevare i nove izborne kombinacije.

 

Šta je moglo ponovo da ujedini blesavog Tadića, mediokriteta Čedu i političkog diletanta Đilasa?  Samo Đinđićevo stradanje.  To je potez političkih očajnika , koji manipulišu sa javnosti i besramno blamiraju čoveka koji ih je stvorio. Majka Đinđića je izjavila da su Zorana ubili njegovi najbliži saradnici. Tačno.To sam napisao na dan streljanja. Članak niko nije smeo da objavi.Nekoliko puta posle toga članka sam piso o tome. Niko se nije usudio da to objavi.Danas žalosna majka govori istinu, koju niko ne želi da čuje. Neće da čuje. Političkim lešinarima je istina suvišna. I njihovim medijima.

Ako ste ga toliko voleli i poštovali, zašto ste dozvolili da bude ubijen? Zašto niste sprečili da ga zlikovci ubiju? Zašto ste se sakrili iza njega ? Zašto niste stali ispred njega? Zašto ga niste povukli za rukav i vratili nazad? Zašto mu sve otvoreno niste rekli? Zašto ste ga tapšali po ramenu i gurali ga u smrt? Zašto ste puzali pred njim i ljubili mu stopala? Svome Šefu, koji vas je sve prezirao. Koji je imao nameru da napravi zaokret i da vas sve otpusti kao nesposobne pokvarenjake koji su ga izdali i prevarili. Hteo je da ispravi sve greške koje je počinio, zbog kojih smo se on i ja razišli u februaru 2001, kada ste svi vi radili na tome da raskinente tu deceniju dugu vezu, jer ste znali da vam od mene preti opasnost. Znali ste da imam uticaj na njega i da će brzo biti otkriveno sve vaše foliranje, nerad, neznanje, pokvarenost, krađe i veze sa kriminalom. Zato ste iz sve snage radili da me uklonite i da možete dalje da ga lažete i varate. Nažalost, on vam je poverovao. Kada je shvatio sve šta sam mu pričao  i kada je hteo da napravi veliki politički zaokret, vi ste ga izveli na streljanje.

Vi  ste svi znali da se sprema njegova likvidacija. To vam je odgovaralo. To je politička pozadina njegovog ubistva. Vi, lešinari, profitirali ste njegoviom nestankom.On je bio direktna pretnja zaustavljanju vašeg bogaćenja. On vam je smetao i zato ste mirno posmatrali kako ga izvode na streljanje. Vi ste saučesnici u zločinu.

Mi smo ga javno kritikovali. Opominjali. Napadali.Govorili i pisali da stane i da se okrene. Ubeđivali smo ga da je okupio oko sebe ološ i lešinare. Suprostavljali  smo mu se na svakom koraku da mu dokažemo i pokažemo da greši, da srlja, da se tako ne vodi država, da vozi opasnim stazama, da će ga saradnici, koji su povezani sa kriminalcima, izdati,prodati, isporučiti  i  izvesti na spektakularno streljanje, samo da bi oni nastavili svoje pljačkanje i bogaćenje. Sve smo to javno govorili i pisali. Postoje novinski članci. Postoje izdate knjige. Postoje filmski zapisi. Nažalost, nije vredelo.

 I šta sad? Isti ti danas  kriminalni skotovi lešinare i pokušavaju da opstanu u politici, hraneći se njegovim političkim bićem. Sve sam to video na samoj komemoraciji kada je Đinđić ubijen i izašao sam iz Gradske kuće jer nisam mogao da gledam te prevarante  kako se prenemažu i foliraju, dok likuju što je ubijen i što im se otvorio put za kriminalno otimanje i pljačku.

Stid me je bilo da  sve to juče gledam.

Kakva sramota?! Kakvo poniženje za Đinđića?!   Specijalne emisije koje su promocija lešinara. Videli smo kako je jedan poltron novinar, glavni urednik, slina od čoveka, dupeuvlakač, gmaz,toga dana, kada je Đinđić ubijen, sedeo sa pripadnikom vrha državne bezbednosti i pio piće, što pokazuje da nema nezavisnog novinarstva, da je sve kontrolisano i povezano, videli smo kako je drugi novinar, koji piše naručene tekstove za gaze, koje menja kao prljave čarape, sve u zavisnosti koliko mu para date, pošao u Vladu na sastanak, apanaža iz para poreskih obveznika, kako je išao, zastao, uplašio se i kako je, ipak, ušao u Vladu, kako je neka klinka pripravnica krenula da izveštava, kako je notorna pijanica novinar, ljubitelj tajkuna, počeo svoj radni dan i sve tako, idiotski, debilno,podlo, primitivno, besmisleno, potpuno van konteksa, emisije koje su govorile o novinarima, političarima i njihovoj egocentričnosti, umesto da su govorili o tragediji koja nam se desila i uzrocima te tragedije.

Koji su bili uzroci te naše tragedije? Zašto se desila tragedija? Ko je kriv za tu tragediju? To su bila pitanja o kojima je trebalo da govorimo, umesto patetičnih i lažnih fraza političkih lešinara , koji su profitirali na smrti svog premijera.

Nijedne kritičke misli o radu Đinđića. Nijedne sumnje. Nijedne opaske. Prave mit o Đinđiću . Ali, to je nemoguća misija. Đinđić nikada neće postati mit. Mit se rađa u narodu. Đinđić nikada nije imao uporište u svome narodu. To je i on dobro znao. Zato je Koštunica izabran da stane na crtu Miloševiću. Organizovao sam susret Ivana Stambolića i Đinđiča, jer smo tražili pogodnu političku ličnost da stane na čelo opozicione liste. Bilo je pregovora i sa drugim ljudima. Đinđić je bio svestan svoje nepopularnosti u narodu. Jednostavno, nije imao tu harizmu koja je potrebna za rađanje mita.

Predlagao sam posle streljanja da se odmah otvore mediji i da se otvoreno razgovara o tragediji, da se obustavi hapšenje tolikog broja ljudi, da se ne vrši haranga na sve nas koji smo javno kritikovali Đinđića i koji smo smatrali da su reforme propale, da je Đinđić nesposoban da bude premijer, da je kriminal ušao u vrh države, da je Đinđić propustio istorijsku priliku da napravi zaokret od totalitarne politike upravljanja društvom preko partijskih feudalaca, predlagao sam da je najbolji lek za ozdravljenje društva – otvoren, iskren i pošten razgovor. Razgovor koji će biti neprijatan, koji će da boli, ali razgovor koji je lekovit i koji će nam omogućiti da ozdravimo i spasimo državu i naciju sigurne propasti.

Atmosfera posle streljanja je bila užasna. Jučerašnja atmosfera je bila neprijatna. Jednoumlje se širilo našim javnim prostorom. Politički lešinari su monopolisali sve medije i stvorili utisak neprijatnosti, poniženosti i ogorčenosti kod svih građana koji preziru političke lešinare. Sve je pokazalo da smo ostali zatvoreno, palančko društvo u kome medijski moćnici zastrašuju sve nas koji mislimo drugačije. Šta je to građansko u nastupu karikaturalnog Žarka  Koraća? Zar on da nam drži predavanje o demokratiji i građanskom društvu? Zar on da nas proziva, preti i deli lekcije?

Posebno bih se osvrnuo na gospođu koja je potpuno odlepila i koja ne može, uprkos svojim poodmaklim godinama, da se uozbilji i da shvati gde joj je mesto. Radi se o Latinki Perović. Svim medijima je dala intervju. Svuda je pričala gomile gluposti koje ne dolikuju njenim godinama. Za mlade čitaoce mojih pisanija, radi se o nekadašnjoj udarnoj pesnici Komunističkog pokreta, koja je sedamdesetih godina osudila na dve godine strogog zatvora, odležao devet meseci, najvećeg našeg filosofa Mihaila Đurića. Prof.Đurić je izbačen sa fakuleta i rehabilitovan je tek devedesetih godina. Ta Drugarica Komunistica u penziji drži nam predavanje o Evropi, drži nam lekcije o demokratiji, poimanju sloboda i građanskim instuticijama.

Gospođo drugarice, umuknite!

Podržavate propali projekat kriminalizovag šibicara Čede Jovanoviće, koga danas svi napuštaju i govore o njegovom privatnom političkom preduzeću, koji je sramota naše politike, koji je obrukao i izdao Đinđiča, koji je politički lešinar prvog reda, podržavate te političke nakaze i nama držite predavanja.

Gospođo drugarice, molim Vas, prestanite!

Bavite se onim što znate da radite. Izučavajte socijalistički pokret XIX i preturajte po arhivama. To znate da radite odlično. Nemojte da radite ono što ne znate. Nemojte da se pod stare dane brukate i terate nas, pristojne i uljudne ljude, koji ne mogu više da slušaju Vaše prazne tirade, da Vam pišemo ovakve rečenice.

Na kraju, ponoviću ono što sam više puta napisao. Slodan Milošević i Zoran Đinđić su istorijske ličnosti. Istorija će im suditi za sve što su učinili. I jedan i drugi su propustili velike istorijske prilike. Zato su postali tragični junaci naše tranzicije. Oni nisu razumeli istorijske tokove, jer se istorijom nisu bavili. Bolje pozicije za uspeh je imao Đinđić, mora se to priznati, ali on nije imao nikakvu viziju i nikakvu strategiju. Kada se otreznio od vlasti i kada je hteo nešto da menja, to je političar koji je najviše radio na sebi, bilo je kasno i izveli su ga na streljanje da bi ga odstranili da im ne smeta.

To je istina.

Ukoliko želimo da ozdravimo naše bolesno društvo, moramo otvoreno o svemu da govorimo. To je jedini put našeg spasenja. I zato pišem ove redove. Ne trebaju nam više lažne vođe, lideri i prazni mitovi. Nama trebaju mudri i odgovorni državnici.
Svima onima koji me pitaju kada ću da objavim knjigu o Đinđiću, moram da kažem da ću to uraditi jednoga dana, ali da sada jednostavno nemam vremena za takvu knjigu. Istovremeno, jučerašnji dan je pokazao da nas politički lešinari guraju u nove tragedije. Da li će u tome uspeti? Zavisi od nas samih. Velika borba je pred nama. Ne predajemo se, jer Srbija traži to od nas.

Beograd, 13.03.2013

SHARE