U sistemu obezbeđenja ubijenog premijera Zorana Đinđića vladao je javašluk i zbog toga sam odlučio da odem sa funkcije, kaže za S media portal nekadašnji načelnik Odeljenja za bezbednost premijera Vladimir Vukosavljević Keza. Dvadesetak dana pre atentata Vukosavljević je tražio dodatnu opremu i pojačane mere obezbeđenja ali ih nije dobio, što je bilo dovoljno da ode sa mesta šefa Đinđićevog neposrednog obezbeđenja.
Posle atentata na Đinđića kod tadašnje hale „Limes“ i posle hapšenja Dejana Milenkovića Bagzija, Vladimir Vukosavljević je bio siguran da „incident“ nije bio „slučajna saobraćajka“ kako je to u prvi mah predstavljeno javnosti. Sačekao je premijera na Aerodromu po njegovom povratku iz Banjaluke i razgovarao sa premijerovim savetnikom za bezbednost Zoranom Janjuševićem:
„Pretpostavljao sam šta će se dogoditi i zbog toga sam otišao na Aerodrom da to lično kažem premijeru i tamo nađem Zorana Janjuševića kome sam rekao da ako ne budem mogao da ovo sam kažem Đinđiću, jer vidim da sedi sa nekim gostima, da mu kaže on. Rekao sam: ’Janjuš, imate 24 sata da mi date odrešene ruke jer ne želim da učestvujem u ubistvu premijera, očigledno je da će ga ubiti’.“
Vukosavljević kaže da mu je Janjušević tada odgovorio: „Kezo ako nisi sposoban da odradiš, ti napiši.“ Pošto ga sutradan niko nije pozvao, Vukosavljević odlazi kod načelnika svoje službe i piše zahtev za razrešenje u kome ultimativno navodi da ne želi da, kako je napisao, obezbeđenje premijera bude u božijim rukama gde će sve zavisiti od božije volje.
„Želim da mi se daju određena ovlašćenja da bih mogao da radim svoj posao. U obezbeđenju premijera vlada anarhija. Pri tom, ne mislim na obezbeđenje koje je bilo po hijerarhiji ispod mene, nego na celokupno obezbeđenje koje čine sve nadležne službe“, naveo je Vukosavljević u zahtevu za razrešenje.
„S te strane apsolutni javašluk, da li slučajan ili nameran, ja to ne znam. Pri tom“, kaže Vukosavljević, „navedem da postoji pet organizacionih jedinica u sistemu obezbeđenja, pet različitih komandi koje jedna s drugom baš nisu u nekim odnosima, pet različitih sistema veze i na svoju icijativu tražim da bar veza bude zajednička, da onaj u dvorištu može da komunicira sa onim van dvorišta Vlade.“
S obzirom da je i ranije zahtevao da oprema i mere obezbeđenja premijera Đinđića budu poboljšane i pojačane, Vukosavljević kaže da je nereagovanje na njegov poslednji zahtev bilo dovoljno da donese doluku o odlasku sa mesta šefa Đinđićevog tima.
„Napustio sam mesto načelnika ali nisam napustio Zorana. Napustio sam samo fotelju, funkciju, i rekao da sam od sada samo vojnik. Raspolažite sa mnom kao sa vojnikom jer na mestu na kome sam ne mogu ništa da učinim a ne želim da učestvujem u tome što će se dogoditi. Nemogućnošću da bilo šta sprečim stavio bih sebe među saučesnike, a nisam želeo da budem saučesnik.“
Na Vukosavljevićevo mesto došao je, po činu najviši, kapetan Srđan Babić, pripadnik premijerovog najužeg obezbeđenja u kome je bilo desetak pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ), nekolicina iz policije, trojica pripadnika BIA…, ukupno 22 do 25 ljudi koji su radili po smenama.
„Mediji su preuveličavali broj ljudi koji je čuvao Đinđića, pominjali su neke stotine telohranitelja i Đinđić je tražio da kada daje izjave medijima neposredno pored njega ne budu ljudi iz obezbeđenja. Ja mu kažem: ’Šefe, pa ne može da Vas čuva čovek na 10 metara od vas’. On mi odgovori: ’Slušaj Kezo, jesi li čitao jučerašnje novine u kojima piše da me čuva 50 ljudi?’. Kažem mu da mene politika ne interesuje, da sam zadužen samo za njegovu bezbednost ali je on bio uporan: ’Tebe ne interesuje ali mene interesuje i ako budem slušao tebe ja ću biti politički mrtav’.“
Prema Vukosavljevićevim rećima medijski napadi na Đinđićevo obezbeđenje počeli su jer je ono počelo da smeta i prijateljima i nerpijateljima,
„Prijateljima zbog nekih njihovih interesa a neprijateljima zbog toga što od nas nije moglo da se dođe do Zorana, nisu mogli da znaju gde Zoran ide i sa kim se sastaje. Svi su želeli da postave svoje ljude i da provale Zoranove slabe tačke i trudili su se na sve načine da nas sklone.“
Sa zamenikom direktora BIA Miloradom Bracanovićem, Vukosavljević se sreo samo jednom. Bracanović je, kaže, u tom susretu bio kulturan, pitao ga je da li momci vežbaju i da li im je nešto potrebno.
„Kod njega me je doveo njegov savetnik Zlatko Radnić kome je Bracanović rekao: ’Sve što treba Kezi da se odradi’. Kada, međutim, zatražim ljude za pojačanje, dobijem odgovor da ljudi nema. Bio je jedan slučaj povećane opasnosti kada sam tražio 50 ljudi da se pokriju sve tačke, rečeno mi je da nema toliko i išao sam s petoricom. Tražim pancire, zaštitni kaput koji štiti od karabinske municije, rečeno mi je da nema para. Tražio sam da se podigne ograda oko zgrade Vlade, nema para…“
Vukosavljević je predlagao da bude formirana grupa od 40 ljudi u obezbeđenju ali ni to nije učinjeno. Posle formiranje BIA krajem 2002. godine, pripadnici Đinđićevog obezbeđenja tri meseca nisu imali rešenja o postavljenju jer DB više nije postoja, a oni su i dalje bili radnici te službe, navodi Vukosavljević.
„Realno gledano mi smo tada bili jedna paravojna grupica sa lažnim legitimacijama koje su bile samo interno priznate pa neće da nas hapse policajci. Čak je u jednoj radio emisiji rečeno: ’U slučaju da vas zaustavi neko sa legitimacijom DB-a zovite policiju’.“
Događaji su prestizali jedni druge, problemi su se množili, u tom vrtlogu tražena su najbolja rešenja za premijerovu bezbednost ali odande odakle je trebalo da stigne najveća pomoć, nje nije bilo, kaže Vukosavljević.
„Tajne službe su stub, temelj bezbednosti svake države. One čine 95 odsto bezbednosti države ili pojedinca koji predstavlja državu. Fizičko obezbeđenje predstavlja onih pet odsto Kada me pozove pretpostavljeni i kaže da postoje informacije da bi nešto moglo da se dogodi ja pravim plan obezbeđenja, menjam trase, povećavam broj ljudi, ne dozvoljavam premijeru da se pojavljuje… Ako imam informaciju da je stanje redovno ja nemam potrebe da pojačavam, idem sa troje ljudi jednim vozilom. Informacija je ta koja rešava ili pravi probleme. Tako bi ta komunikacija trebalo da fukcioniše, a naravno da nije funkcionisala.“
Od atentata kod „Limesa“ 21. februara 2003. do ubistva Đinđića 12. marta 2003. godine Vukosavljevića niko iz službe nije zvao i vest o ubistvu zatekla ga je kod kuće. Otišao je u Osnovnu školu „Petar Prvi“ koju su pohađala i njegova i Đinđićeva deca, a potom u zgradu Vlade.
„Vidim tamo hiljade njih i kažem: ’Sad je gotovo’. U sebi sam molio boga da je premijer živ da mogu da mu kažem to su oni tvoji prijatelji koji su te savetovali da neće biti ničega.“
Vukosavljević kaže da „izjave ljudi iz tajnih službi da nemaju informacije da će se išta dogoditi govore same za sebe“. Tajna služba nije funkcionisala za onog kog je trebalo da zaštiti i ko je ubijen ali da li je možda funkcionisala za one koji su i danas živi?, postavlja pitanje Vukosavljević.
„Legija nije toliko glup da ubije Zorana zbog toga što samo njemu smeta i samo zbog toga što Zoran hoće da ga uhapsi. Da nije imao neku potporu i neki vetar u leđa ne bi to uradio“, kaže Vukosavljević. „Pedeset odsto naroda mrzelo je Zorana, u oficirskom kadru polcije mrzelo ga je 98 odsto, u tajnoj službi 99 odsto, u Vojsci 100 posto plus većina lidera drugih stranaka koja je potpirivala, a neki čak i najavljivali ubistvo. Pa onda govori nekih njegovih prijatelja, jer danas su sa Zoranom svi prijatelji. I dan danas se mnogi raduju ubistvu, znam da se u tadašnjem SUP-u ’29. novembar’ pio šampanjac“, kaže nekadašnji šef Đinđićevog obezbeđenja.
Vladimir Vukosavljević bio je u obezbeđenju Zorana Đinđića od 1996. godine u vreme protesta zbog pokradenih lokalnih izbora. Danas radi kao instruktor za obuku u rukovanju vatrenim oružjem u Upravi za obezbeđenje MUP-a. Svedočio je pred Vladinom Komisijom koja je istraživala propuste u Đinđićevom obezbeđenju. Pred tom Komisijom a ni u istrazi nisu, nažalost, saslušani najodgovorniji čiji bi iskazi bili dragoceni za istragu o poroznosti sistema premijerovog obezbeđenja. I o javašluku i anarhiji o kojima govori Vukosavljević.
Dejan St. Jeremić
S media
