Početna Tekstovi ЛЕГЕТ 1914

ЛЕГЕТ 1914

2752
0
SHARE

СЛОБОДАН  ЛАЗАРЕВИЋ

                                               „ЛЕГЕТ  1914“

 

У општој данашњој апатији, разочараности и издаји, заборављамо ко смо били и на какве све подвиге су били спремни наши преци.

 

У општем кукавичлуку и пропасти нације, када добровољно прихватамо унутрашњу окупцију политичких медиокритета и олоша,када смо се искварили и размазили до ситничаве зависти, када не смемо да се побунимо против политичке тираније и медијске глупости, јер се плашимо да не изгубимо комформизам малограђанског потрошачког материјализма у распадању, заборављамо на наше храбре људе из прошлости, див јунаке који су животе положили да бисмо ми, њихови потомци, данас говорили матерњим језиком и да бисмо имали своју сопствену државу.

 

У књизи Слободана Лазаревића ЛЕГЕТ 1914, аутор  нас враћа у 06.септембар 1914. године, када, према наредби Врховне команде, Тимочка дивизија првог позива преласком Саве код Чеврнтије врши офанзиву у Срему, јер су недељама пре тога, после бриљантне победе Срба на Церу, наши ратни савезници Руси и Французи, тражили да се, ради смањивања притиска на фронт у Галицији и Европи, осујети план Врхововне команде аустроугарске војске фелдмаршала Конрада  фон Хецендорфа у пребацивању читаве 2. Армије на фронт око Лавова, где је истог дана отпочела велика битка са руском армијом, која је завршена поразом  Хазбуршке царевине, која је морала да се до средине септембра повуче до Кракова изгубивши притом 350.000 војника.

 

На почетку ове добро документоване књиге, Лазаревић нам даје стање на савезничком фронту након наше победе на Церу и политичко-војне прилике у Србији, претећи  и износећи објективно све чињенице које су довеле до овог великог страдања наше војске  у Срему, како бисмо могли да пратимо почетак и настанак трагедије када је жртвована Тимочка дивизија, мада начелник Врховне команде војвода Радомир Путник  није био вољан да пошаље своју војску у такву једну сулуду и ризичну офанзиву на терену много моћнијег непријатеља, али је касније, изненада, попустио под великим притисцима Николе Пашиће, који је трпио притиске савезника и који је сматрао да мора српска војска да пређе у офанзиву, знајући да за то немамо ни материјалних средстава  ни снаге, како би показала да аустроугарска војска није непобедива, руске трупе су у августу доживеле два пораза,Немци су били надомак Париза, и како би осмелиле Бугарску и Румунију да се прикључе савезницима.

Оно што је интересанто да су офанзиву, француска и руска команда, тражили само због себе, водећи рачуна само о својим интересима, јер је њима одговарало да Срби пређу Саву и нападну непријатеље, не водећи рачуна да су Поћерокове трупе биле продрле у Србију преко Дрине, да су маскр починиле над недужним цивилним становништвом и да је Србија, сама и остављена, без било чије помоћи, успела да на Церу победи Аустроугаре и да их истера из земље, да је била крајње исцрпљена јер је у Велики рат ушла после два балканска рата за ослобођење.

 

Ратни планови Србије су били одбранбени и овакав неразуман захтев савезника је само показивао, оно што знамо из историје и што се сачувало све до данашњих дана, ништа се ту, нажалост, није променило, да империјалне силе само гледају своје себичне интресе, да их мали народи не занимају, осим када су у функцији њихових  државних интреса.

Срби никако да науче ту прву лекцију из историје, него свака генерација понавља исте грешке и тако настаје оно проклетство да Срби гину за интересе великих сила, жртвујући своје националне интересе и жртвујући свој добри и поштени народ, који пристаје да гине за калкулантске циљеве политичких дилентаната на власти.

 

Писао сам много на ову тему, објашњавајући на историјским примерима државотворне мудрости краља Бодина из 1066.године или Великог жупана Стефана Немање из 1181.године, чију мудрост нису знали да следе српски политичари у XX веку, па смо због те непромишљености српских политичара толико страдали у два велика клања да се данас боримо за биолошки опстанак, уместо да данас на Балкану буде 40 милиона Срба и да много мирније и спокојније очекујемо предстојећи расплет кризе на Балкану.

 

Зашто је страдало 6.500 српских официра и војника на пољу Легет?

 

Страдали су само због тога што су савезници тражили од Срба да крену у офанзиву, како би се смањио притисак ратне армаде Аустроугара на савезнике.

 

Србија није била спремна за ту офанзиву.

 

Према тумачењу историчара Андреја Митровића, Србија је морала да ратује на два фронта : један оружјем, против својих непријатеља и други, дипломатским средствима против својих савезника.

Енглеска је чак подржавала Аустроугарску да се коначно у крви обрачуна са Србијом.

 

Па, какви су нам то савезници, који нам раде о глави?

 

Зашто се није дозволила, како је предлагао војвода Мишић, офанзива те јесени 1914.године на Бугаре, који су узели 25 немачких официра и отпочели припреме за напад на Србију, који ће уследити у најгорим данима на крају 1915.године?

Зашто се није дозволило Србима да разбију Бугаре и тако спрече несрећу која се десила 1915.године?

Зашто су савезници више веровали у Бугаре, који су издали свазнике, него у Србе, који су гинули за свазнике?

 

Зато је врло важно да, читајући ову добро написану књигу једне велике трагедије Тимочке дивизије, запамтимо да није Србија била крива за избијање Великог рата, како нас непрекидно оптужују наше вековни непријатељи, јер пуцањ Принципов у надвојводу Фернинада је био строго вођен и контролисан од аустријске обавештајне служне, која је све припремила за почетак  отварања њеног ратног пута на Исток, према нафтним пољима којима су тежиле империјалне силе.

 

Аутор правило закључује: „да су своје империјалне интересе савезници увелико ставили изнад интереса Србије.“

 

Српски политичари то никако не могу да схвате.

И ту лежи тајна наше пропасти и погибије.

 

Лазаревић пише : „ Пашић је био мајстор да разрешење својих личних или страначких обрачуна увије у обланду  дипломатских приоритета Србије.“

 

Зар се ово данас не може да напише за несретног политичког дилетанта Вучића који, не познавајући српску историју и не разумејући како данас функционише свет, егоцентричан и похлепан, суманут и полудео, води Србију у пропаст и спрема признање окупираног Космета од стране албанских шовиниста и сепаратиста, само да би се додворио Западу?

 

Где је крај српском политичком волунтаризму и глупости?

Где је крај додворавању нашим вековним непријатељима у уништавању Србије и Срба, да би се остварили лични материјални интереси и нахраниле личне фрустрације?

До када ће политички олош да жртвује свој народ за интересе великих сила?

 

Кривац за ово велико страдње наше војске је Пашић и Врховна команда.

Војвода Путник пише да : „ .. улога српске и црногорске војске састоји се у томе да привуку и привежу за себе што јачу аустријску снагу како би она била што ослабљенија према Русији.“

 

Оваква војна стратегија је била погубна по страдање Срба.

 

Не можемо да тежимо да привежемо за себе што јачу аустријску снагу, јер то је потпуно сулудо и доводи наш народ до биолошког истребљења, него је наш задатак, у борби против светског зла, да привучемо онолико снага колико можемо да издржимо и да не угрозимо наше биолошке националне интересе.

Не можемо  на својим леђима да носимо терет који ће нас убити или нам кичму сломити.

Сваки народ , поготово мали, мора да понесе онолико колико је у његовој моћи.

Само то за Србе не важи!

Само се за Србе тражи да бланко гину за лажна обећања наших савезника.

 

Историја је показала да они народи који се нису жртвовали против сила зла, који су се скривали, повлачи и ћутали, што је мање за осуду, али народи који су активно учествовали на страни сила зла, који су геноцид чинили према Србима, после Великог клања успели су да се преокрену на страну победника и мудро су искористили прилику да избегну заслужену казну, да сачувају свој народ од страдања окупатора и да добију више после рата него што је Србија, својим великим жртвама, успела да измоли од тих истих својих савезника.

 

Када то ти народи ураде неколико пута у последњих сто година наше историје, онда  то више није проблем у тим народима, него је проблем у нама Србима што пристајемо на такво понижавање.

 

Написао сам то до сада безброј пута да смо ми, Срби, највећи кривци за нашу трагедију и да не смемо да кривимо никога другога него нас.

У нама је проблем.

И док то не схватимо нећемо се спасити даље пропасти.

 

Зато отворено пишем, на основу прочитане књиге и свих изнетих документа, да је главни кривац за жртвовање дела Тимочке дивизије политички преварант и калкулант  Пашић и неодлучни војвода Путник, који је написао ове горе редове, као и војвода Степа Степановић, који је у 8.00 ујуту дошао на прелаз на Сави и који је видео да се касни 15 сати са постављањем понтонских мостова и да то угрожава читаву операцију офанзиве, па је могао да прекине читаву ту ризичну операцију, која је у суштини била бесмислена и која је доводила до великог страдања наших официра и војске.

 

Зашто је дата наредба да се иде у такав опасан војни поход?

Зашто се ишло са пушкама са којима војска није пуцала?

Зашто се ишло са добијених 150 милиона метака који нису одговарали тим пушкама па се морала вршити корекција?

Зашто се ишло са војском која није била војнички обучена, јер је велики број војника ратовало у – ГАЋАМА?!?

Зашто се ишло преко реке када су чамци били стари, пропуштали су воду и војска је морала да крпи рупе алгама из воде или мокром сламом?

Зашто је војска лутала до прелаза и губила драгоцено време?

Зашто војсци није унапред речено који је циљ и шта се од њих тражи?

Зашто није била довољна дужина мостова?

Зашто није било довољно хране?

Зашто се није послато појачање када се видело да се касни у преласку реке?

 

Има још много питања на које је Врховна команда избегла одговоре.

Лажно су оптужили храброг комаданта Тимочке дивизије генерала Владимира Кондића, који се на суђењу 1915.године брани ћутањем, јер га је било срамота, да у сред ратног вихора, потеже та осетљива питања, али који је после рата тражио сатисфакцију, да скине са свог имена лажне оптужбе, добио је све спорове  1922 и 1927. године.

 

Храбром генералу Кондићу и његовим официрима, храбрим војницима дела Тимочке дивизије, војницима 13. и 15.пука, који су прешли Саву, који су се борили са надмоћним непријатељом по наредби савезника и који су погинули, вечна слава и хвала.

 

Никада не смемо да их заборавимо!

 

Према званичним подацима из аустријских архива, делови Тимочке дивизије, коју су сачињавали пет и по батаљона и једна батерија, водили су борбу са целом 29.аустријском дивизијом, подржане од 7.дивизије са којом ће касније ући у састав Комбиноване дивизије.

 

Зар то није херојство?

 

Аутор наводи да су у септембру 1914.године Руси код Лавова имали против себе чак пет дивизија мање него што је одредио фелдмаршал Хецендорф.

 

Срби су  те јесени 1914.године једини у Европи имали ратне успехе против моћног агресора  и натоварили на своја леђа све те дивизије.

Зашто се то данас не поштује?

Зашто нас Европа мрзи?

Зашто су нас савезници издали?

Историјска је иронија да је једино Србија 1914.године била лојална савезницима.

Зашто су савезници то заборавили?

 

Када су мају 1915.године незахвални савезници поново захтевали од Србије да преудузме одмах офанзиву у десни бок аустроугарских армија, кривци страдања српске војске у Легету, Пашић и Путник, обавестили су савезнике да не могу да предузму офанзиву, јер нема услова да се она предузме.

 

Тако су требали да одговоре и у јесен 1914.године.

То је била истина.

И нико им не би замерио.

 

Шта можемо да закључимо после читање ове књиге?

Јесмо ли постали паметнији?

 

Време ће показати.

Ускоро.

 

Београд, 14.05.2018

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE