Novi gradonačelnik Londona je Boris Džonson. Konzervativac koji je laburistima, crvenom Kenu, preoteo vlast posle osam godina njegove vladavine. Boris Džonson (43) poznat je kao novinar, pisac, TV voditelj i rečiti poslanik Konzervativne stranke u parlamentu. On je jedan od najživopisnijih ličnosti britanske politike. Borisa Džonsona javnost od milja zove – Lakrdijaš!
Lakrdijaš je postao prvi čovek Londona. To je sjajna metafora komercijalne civilizacije i savremenog razvoja demokratije. Država je postala cirkus. Lakrdijaši i klovnovi postaju državnici. Dvorske lude postaju carevi demokratije. Na slobodnom političkom tržištu najvažnije je da ste popularni.
Cena popularnosti se određuje stepenom podilaženja javnosti. Kako čitava komercijalna civilizacija u svojoj osnovi postaje infaltilna i diletantska, nije ni čudno da televizijski pajaci postaju narodni predstavnici. Popularnost se različito stiče. Ćićolina se, recimo, domogla italijanskog parlamenta postavši heroina porno filmova. Taj ekstremni primer popularnosti najbolje svedoči o krizi demokratije u svetu.
Voditi državu je ubedljivo najteži i najstručniji posao. Pa, kako onda mogu tipovi kao što su Buš, Bler Sarkosi, Berluskoni, Tadić ili ovaj Lakrdijaš da vode tako velike i moćne države i narode? O gluposti Buša ne vredi trošiti reči. Dovoljno je da mu vidite lice i da vidite kako se ponaša, pa da shvatite sav njegov infantilizam Zašto je to tako ? Kako je moguće da o tako presudnim civilizacijskim pitanjima odluke donose politički diletanti. Odgovor je sasvim jednostavan – neko namerno bira takve likove da predstavljaju državu. Ustvari, pomenuti političari su samo formalno predsednici države. Oni se ništa ne pitaju, jer ništa ni ne znaju. Pravi upravljači države su vlanici moćnih multinacionalnih kompanija i lokalni tajkuni koji iz senke donose sve odluke. Zvanični predsednici su manekeni na političkoj pisti koji nose brendirane programe vladara iz senke. Pošto o ničemu ne odlučuju, imaju sasvim dovoljno vremena da se posvete samo sebi i svojim udobnostima. Narcisoidni Berluskoni, hirurški zategnut do perfekcije, ne može javnosti da oprosti što ga stalno prikazuju kao patuljka kada je on, prema njegovom priznanju, viši i od Sarkosija i Putina. Opet, Sarkosi je umišljen da je plejboj i čitavo političko delovanje je posvetio svojim holivudskim nastupima u javnosti. Višak slobodnog vremena i dosadu u predsedničkom ovalnom kabinetu potentni Klinton je skraćivao u oralnim zadovoljstvima. Buš je vreme skraćivao opijanjem i igranjem društvenih igara. Narcisoidni Tadić sanja kako da bude veći mangup od frajera iz kraja i kako da dobije na basketu one protiv kojih nikada nije smeo da igra. Predsednici država u komercijalnoj civilizaiji su lakrdijaši i dvorske lude. Takvi su jer je takva i civilizacija. Postoji velika opasnost da nam oni donesu veliku nevolju. Kada nam se nevolja uistinu i desi, tada se više nećemo ni čuditi. Tada samo kažemo da su nastala – luda vremena.
