Početna Sadržaj Osvetljenja Lagano umiranje kritike

Lagano umiranje kritike

789
0
SHARE

Ako su intelektualci negodovali kada je (bar prema istraživanjima) bilo bolje, zbog čega ćute danas kada većina njihovih sugrađana misli da je gore?

Ako je suditi po stanju društvene kritike, mora biti da bivše socijalističke države (i Srbija dabome) konačno žive u sistemu kome se u konceptualnom smislu malo toga može zameriti. Sve je tu – višepartijska demokratija, slobodno tržište i nesputana preduzetnička inicijativa, slobodni mediji i nadasve – slobodni ljudi. Iz ugla intelektualnih elita kao da je sve u redu. Za prosečnog građanina, da parafraziram stih Branka Miljkovića, sloboda nekako ne ume „da peva kao što su sužnji pevali o njoj“.

Početkom godine, Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj objavile su rezultate obimnog istraživanja o stanju duha i osećanju života građana u 29 zemalja u tranziciji.

Obuhvaćene su sve zemlje istočne Evrope, većina zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, Turska i Mongolija. Istraživanje je sprovedeno i u državama nastalim raspadom nekadašnje Jugoslavije. Rezultati istraživanja su porazni po zemlje u tranziciji i njihove političke elite. Odgovori na dva ključna pitanja, jedno ekonomsko i jedno političko, možda najbolje ilustruju doživljaj aktuelne tranzicione stvarnosti.

U samo šest zemalja više od polovine anketiranih građana ocenjuje da je ekonomska situacija njihovih država danas bolja nego 1989. To su: Belorusija, Estonija, Albanija, Kazahstan, Mongolija i Litvanija. Sve bivše jugoslovenske republike, sa izuzetkom Slovenije, zauzimaju apsolutno dno tabele. U Sloveniji 38 procenata građana misli da danas živi bolje nego 1989, u Hrvatskoj 16, Crnoj Gori 13, Srbiji devet, Makedoniji šest i u Bosni pet procenata. Nezadovoljnim „Jugoslovenima“ pridružila se i Mađarska, nekadašnje čedo tranzicije, sa samo 11 procenata ekonomski zadovoljnih građana.

U samo četiri zemlje – Belorusiji, Kazahstanu, Uzbekistanu i Azerbejdžanu – više od polovine građana veruje da je i politička situacija sada bolja nego 1989. I na ovoj listi bivše jugoslovenske republike, ponovo sa izuzetkom Slovenije, na dnu su tabele. U Sloveniji je političkom situacijom zadovoljno oko 37 procenata građana, u Hrvatskoj 31, Crnoj Gori 26, u Srbiji 17, Makedoniji devet i Bosni šest procenata. Mađarska je i ovde pri dnu sa 10 odsto, a uz nju je i Ukrajina u kojoj 16 procenata građana svoju „narandžastu“ situaciju vidi politički ružičasto.

Rezultati ovih istraživanje nisu imali velikog medijskog odjeka. Zapadna štampa, koja i danas u odabranim istočnim zemljama pedantno beleži sve oblike privatnih nezadovoljstava novih disidenata, ni ovom prilikom nije se bavila nezadovoljstvom većine stanovnika Istoka. A i zašto bi?

Lokalne intelektualne elite, čini se, nemaju krupnijih primedbi na sistem. Ako nekakvih primedbi i bude, one se odnose na međunarodni sistem i na one „druge“ koji su krivi za sve.

Koliko juče, u nedemokratskim vremenima koja su se nazivala „vunenim“, čuo se glas intelektualaca. Danas se uglavnom ne čuje ništa, sem ako se pod društvenom kritikom ne podrazumeva bučna partijska borba – kada „mi i naši“ kritikujemo „njih i njihove“ za stvari koje radimo i mi i oni. Ako su intelektualci negodovali kada je (bar prema istraživanju) bilo bolje, zbog čega ćute danas, kada većina njihovih sugrađana misli da je gore?

O razlozima se može samo nagađati. Deo elite je emigrirao, deo je deprimiran i razočaran, a deo elite možda nema pristupa novim slobodnim medijima. Mnogi su se verovatno i dobro snašli, te nemaju razloga da se žale na sistem koji je omogućio cvetanje ogromnog broja privatnih obrazovnih institucija, nevladinih organizacija, instituta za ovo i ono. Tranziciona demokratija pruža obilje mogućnosti (bar koliko i socijalizam) za ugodna i dobro plaćena uhlebljenja i sinekure. Potrebno je samo da čovek bude na pravom mestu. Pravo mesto je i juče i danas, i ovde i tamo, uvek u blizini vlasti. U socijalizmu se to nazivalo moralno-politička podobnost, a danas je reč o demokratski stečenom pravu da se ugodi sebi i svojima.

Verovatno je da ni globalni ambijent ne podstiče na raspravu o sistemu i njegovim vrednostima. Kritika tranzicionih fenomena neće obezbediti poziv za gostovanje na nekom od zapadnih univerziteta, ni za studijsko putovanje ili stipendiju. Malo je verovatno i da će izazvati publicitet bilo koje vrste – ignorisanje je demokratski oblik efikasnog neutralisanja društvene kritike.

Kritika kapitalizma u njegovom najgorem obliku, kritika katastrofalne ekonomske politike, potpunog vaspitnog, obrazovnog, kulturnog potonuća – lista je predugačka – u najboljem slučaju se ocenjuje kao demodirano tlapanje – u najgorem, kao levičarska i antidemokratska subverzija. Za tu vrstu kritike sponzora nema, ni u zemlji ni van nje – kada sponzora nema, sva je prilika, nema ni kritike. Iz ovoga, naravno, ne sledi da je sponzorisana kritika društveno zlo. Vrednost kritike je uvek i jedino određena kvalitetom i snagom argumentacije, što se u Srbiji često zaboravlja.

Problemi i nezadovoljstvo međutim ostaju, rastu i umnožavaju se. Ako artikulisane društvene kritike nema, prostor će zauzeti neka od opcija „jednostavnih“ ideja. Konsekvence takvih ideja i njihovo pogubno dejstvo su već viđeni – da li su i upamćeni?

Finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika16.10.2007.

SHARE