Znate kako se kaže u Vojvodini, ne laje kera radi sela, nego rad sebe. E, to se isto desilo u lajanju na mene. Zainteresovalo me otkud tolika drskost novinaru V.H. da me napadne. Hteo sam da se upoznam sa delom tog mog oponenta i da pokušam da pronaðem razloge za taj naruèeni besramni tekst. I, gle èuda! Kakva životna ironija! Sa stranica interneta, nakon pregleda velokog broja tekstova, izronila je jedna zanimljiva arhivska èinjenica. Prenosim je u originalu. Dakle, datum – 17.11.2000, vreme 07:29:10 GMT. Naslov – Novinaru TVNS odreðen ekstradicioni pritvor u Hrvatskoj. Tekst glasi: Osijek – Istražni sudija županijskog suda u Vukovaru u èetvrtak je novinaru TV Novi Sad Vladimiru Haraku odredio ’’ekstradicioni pritvor’’, nakon èega je Harak sproveden u zatvopr u Osijeku, saopšteno je agenciji Beta u sudu u Vukovaru. Harak je bio u delegaciji Skupštine Novog Sada koja je u sredu krenula u posetu gradu Kranju u Sloveniji. Uhapšen je na jugoslovenskohrvatskoj granici na osnovu meðunarodne poternice argentinskog Interpola koja ga tereti da je 1997 godine u Buenos Airesu pokušao da prokrijumèari zaštiæene životinje, i to, 11 ptica koje se u Argentini smatraju autohtonim i koje štiti argentinski carinski zakon, a za ovakvo delo u toj zemlji predviðena je kazna od dve do deset godina robije. Kako je reèeno Beti u vukovarskom sudu, Harak je pred istražnim sudijom ’’priznao da je poèinio ovo delo, ali je i rekao da je bio u zabludi, jer ga je jedan nepoznati èovek na aerodromu zamolio da prenese paket’’. Kraj citata. Taèka.
Novinar, koji me je napao da sam uzor svim tranzicionim prevarantima i prodavcima magle, je lice sa poternice Interpola. Švercovao je retke ptice. Napao me je, dakle, krijumèar retkih ptica koga je Interpol gonio. Neverovatno, zar ne?
Pošto sam optužen od krijumèara i švercera nemam više nikakvog komentara. Sada mi je potpuno jasna slika u tekstu, da podsetim: maèka zatvorena u kavezu, a egzotièna ptica van kaveza koja gleda tu maèku, ta slika, izabrana verovatno od strane samog autora, frojdovski podsvesno više govori o otkrivanju istine o krijumèaru, nego sam njegov tekst o prevari. Ptica van kaveza je jedna od onih jedanaest koje su argentinski carinici spasili od maèora krijumèara. I još nešto. Nije direktno vezano za krijumèara i švercera. Kada dobar èovek vidi nekoga, recimo, kako na aerodromu nosi 11 retkih ptica, on æe pomisliti kako je taj sreænik nauènik koji se bavi pticama i ne mora da se prlja aferama sa lošim ljudima. Kada zao èovek vidi nekoga kako na aerodromu nosi 11 retkih ptica, on æe odmah pomisliti da je to vešti krijumèar koji je potplatio argentinsku carinu, ali nije mogao vukovarskog sudiju. U tome je životna razlika izmeðu dobrih i zlih ljudi. Loši ljudi se vrlo brzo naðu.
Tako da oni koji danas pljaèkaju društvenu imovinu i kojima smeta što struèno štitim interese malih akcionara, pronašli su novinara krijumèara da odradi taj prljavi deo posla za njih. Kao što kupci retkih ptica nikad ne prenose lièno preko granica opasne tovare, tako i naši novobogataši nikada ne smeju da izaðu otvoreno pred javnost i rasprave, veæ podmeæu krijumèare i švercere da ih zastupaju. I dok je još letelo perje ukradenih ptica, pojavio se još jedan napad na mene. U subotu 17 septembra 2005 godine u ’’Novostima’’ na strani 9 iz pera novinarke S. Vukoviæ izišao je èlanak pod naslovom ’’Dragaš muti ispod akcija’’. U tom tekstu se kaže: ’’da se aktivnostima UMA Srbije koju predvodi B. D., juèe pozabavio, i to u prilièno oštrom tonu, Odbor za privatizaciju Skupštine Srbije. Ocena parlamentarnog tela je jednoglasna – Dragaš manipuliše neobaveštenošæu graðana i da posledice tih manipulacija nisu nimalo naivne. Od nadležnih organa – Vlade Srbije i Agencije za privatizaciju zatraženo je da se mnogo jasnije odrede prema aktivnostima UMA’’.
Šta to znaèi? Šta znaèi formulacija – da se jasnije odrede? U staljinistièkom dobu to je znaèilo – likvidacija. U fašizmu – deportovanje u koncentracione logore. U Brozovo vreme – Goli otok. A u demokratiji? Šta to znaèi u Koštunièinom legalizmu? Hapšenje? Proterivanje? Izolacija svih nas koji mislimo suprotno od Vlade i Agencije za privatizaciju? Da li to Koštunica ponovo uspostavlja delikt mišljenja? U nastavku teksta se kaže: ’’a to podrazumeva da se ove dve institucije (Vlada i Agencija) znatno više angažuju u obaveštavnju graðana o njihovim akcionarskim pravima’’.
Kada graðanin Srbije proèita saopštenje parlamentarnog odbora, onda logièno postavlja pitanje: A zašto se do sada Vlada i Agencija nije znatno više angažovala u obaveštavanju graðana? Ko ih je spreèavao da to rade? Tajkuni? Politièka oligarhija? Ko? Zašto su graðani neobavešteni? Ko je bio dužan da obavesti graðane? Zašto mi plaæamo porez ako državni èinovnici ne rade svoj posao? Ko je obeæao da æe izvršiti reviziju privatizacije? Ko? Koštunica. Ko sme u oèi danas da nas pogleda? Ko sme da izaðe pred male akcionare koji su opljaèkani i koji su ostali bez posla u procesu privatizacije? Koštunica? Bubalo? Vlahoviæ? Ðeliæ? Dinkiæ? Labus? Ko sme da stane na crtu?
Izvolite gospodo iz Vlade i Agencije za privatizaciju, izazivam vas da u direktnom prenosu, može i u beogradskoj Areni, izaðete pred male akcionare. UMA æe pozvati svoje èlanove da napune Arenu koja preko godine zvrji prazna. Neka Vlada i Agencija, neka svi oni koji su poslednjih pet godina radili u Vladi i Agenciji a danas su se sakrili po bankama, institutima i privrednim komorama, izaðu na Veliki èas o akcionarstvu. Neka se organizuje kao na atinskoj agori rasprava pred televizijskim kamerama. Neka u Areni otpoène istinska borba mišljenja. UMA je spremna za tu utakmicu. Èekamo razmažene i preplaæene Vladine košarkaše koji, nemajuæi ni trunke stida, banèe po splavovima rasprodajuæi ugled države koju predstavljaju. Da li Koštunica i njegovi trabanti smeju da izaðu u Arenu? Da li Vlahoviæ i njegovi trabanti smeju da izaðu pred te prevarene, opljaèkane i otpuštene radnike?
Pozivamo i èlana Odbora za privatizaciju iz Radikalne stranke, koji nas optužuje za politièko delovanje, da objasni šta je on kao èlan Odbora uradio da spreèi pljaèku u procesu privatizacije. Zašto ne radi ono što je radio njegov pokojni kolega Ostoja Stojanoviæ. Taj hrabri i pošteni èovek je jedini javno bio na našoj strani. Ostali su nas tapšali po ramenu kad se kamere ugase. Jednoglasno su politièke stranke osudile rad UMA. Zašto? Raspravimo to u Areni. U finalu. Pred prepunim gledalištem i uz direktan prenos.
O ponovljenim tvrdnjama da cene akcija ne zavise od procene kapitala, ne vredi više govoriti. Takvu parlamentarnu glupost mogu da brane samo oni koji sami sebi izglasavaju velike plate. Stidno je u zemlji sirotinje i bede nemati stida. Nije ovo prvi put da se parlament pozabavio mojim likom i delom. U oktobru mesecu 1992 godine, sve režimske novine su to prenele, potkupljeni poslanici plaæeni od bahatog novobogataša, tražili su da se ispita rad moje banke i da se proveri da li sam zaista dobio 92 miliona dolara za rušenje režima. Prijavio me taj primitivac Despotu da sam glavni finansijer opozicije, da Ðinðiæ radi iskljuèivo po mojim uputstvima, da je CIA dala tih 92 miliona dolara meni za rušenje Despota, da nameravam da stavim bankarski sistem pod svoju kontrolu i da postoji opasnost mog politièkog angažovanja.
Na zahtev parlamenta finansijska policija je upala u moju banku. Despot je naredio Službi da sve preispita. Mama je tražila da se odmah uništi leglo ideologije kapitalizma. Nekoliko godina kasnijem, na ratištu, saznao sam od visokog operativca Službe da su imali direktan nalog sa vrha da ispitaju èitav taj sluèaj. Sve je bilo èisto, smejao se taj obaveštajac, izmeðu dve topovske vatre. Bilo nam je interesantno, sviðala nam se èitava prièa. Bili smo na tvojoj strani, ali to nismo smeli da priznamo. Služba je služba. Režim mora da se sluša.
Šta se promenilo danas? Ništa. Laže i paralaže su iste. Ideologije se menjaju, režimi ostaju. Ostao sam i dalje opozicija. Opzicija ljudskoj gluposti, laži, obmani, prevari i pljaèki. A u opoziciji je uvek najteže. Uvek nas napadaju. Optužuju. Seæam se da me je pokojni Vlajko Stojiljkoviæ, tadašnji predsednik privredne komore, optuživao da sam ja uzroènik hiperinflacije. Svakodnevno je to ponavljao. Nazvao sam ga i besno poèeo da urlam. Smejao se do suza. Zacenio. A što se ljutiš, reèe, grcajuæi od smeha, moramo nekoga da optužimo. Ti si najbolji za to. Zašto? Em si opozicija, em to ne radiš! Znate li onaj vic kada neki bahati prostak piški sa galerije na publiku u parteru. A glas iz publike vièe – šaraj, prijatelju! Eto, ne preostaje mi ništa drugo, nego da urliknem i ovima – šarajte, šarajte, neznalice!
Svedok 27. septembar 2005.
