Postojeći zakonski propisi bili sasvim dovoljni za bolju kontrolu privatizacije
To što su u proteklih šest godina privatizacije kupci preduzeća mogli da budu i ljudi sa kriminalnim dosijeima, parama stečenim radom za koji nije prijavljen porez, iznenadilo je, izgleda, samo ministra Mlađana Dinkića. Za srednjeobaveštenog građanina Srbije to, nažalost, nije iznenađenje.
S tom pojavom sreli su se ili u svojoj firmi, tako što su tu pojavu dobili za reformatora svog nekadašnjeg društvenog preduzeća, ili tako što su čitali napise u medijima o transparentnim prodajama društvenih preduzeća. Da li se, na primer, ko seća da je „Jugoremediju“ Jovica Stefanović Nini kupio u vreme dok je u Srbiji bila za njim raspisana poternica, ili da se „Difens roud“ Ljubiše Buhe Čumeta usred potrage organa bezbednosti za njim (januar 2003) nadmetao za Preduzeće za puteve „Niš“, ili da su novinari u sali za aukcije Agencije za privatizaciju imali prilike da vide kako izgleda Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam…
U nabrajanju imena kraja ovom tekstu ne bi verovatno bilo, a ono što je uz iznenađenost ministra Mlađana Dinkića jednako oporo je da sve te mere, koje on sada najavljuje, već postoje. Postojala je i do sada Uprava za sprečavanje pranja novca, MUP i Poreska uprava, odnosno na te tri adrese je i do sada Agencije za privatizaciju slala upite o kupcima sa kojima treba da zaključi kupoprodajne ugovore. Da li te institucije nisu radile ili ih je nešto sprečavalo u radu, tek: do sada nijedna kupovina preduzeća, a bilo ih je blizu 2.000, nije poništena zato što je ustanovljeno da je posredi novac nedokazivog porekla ili, u prevodu na srpski, prljavi novac.
Jedina nova mera, odnosno jedino što do sada nije postojalo, jeste propis da na aukcijama neće moći da učestvuju ljudi koji su krivično kažnjavani ili protiv kojih se vodi krivični postupak. Ta mera verovatno će dati neke rezultate, ali, sudeći upravo po prethodnom šestogodišnjem iskustvu privatizacije, isuviše simbolične. Jovica Stefanović Nini, na primer, i da je ta mera i tada postojala mogao je da kupi „Jugoremediju“ jer nije u tu kupovinu išao lično, već preko preduzeća „Jaka 80“ iz Makedonije. Mogao je i „Difens roud“ da se kandiduje za Preduzeće za puteve „Niš“ jer vlasnik „Difensa“ nije ni tada bio Ljubiša Buha Čume, već njegova supruga.
Još zanimljivije je da „Difens“ na tom nadmetanju nije pobedio, a ko je kupio Preduzeće za puteve „Niš“ i danas, skoro četiri godine posle, velika je nepoznanica. Na aukciji se kao kupac prijavio čovek koji se zove Nenad Novaković i kod Agencije za privatizaciju se on vodi kao kupac. U Centralnom registru, a to je krucijalno merilo vlasništva, piše da su to kupili udruženo investicioni fond „Mera investment“ sa dve trećine i Milo Đurašković, gazda „Šer korporacije“ sa jednom trećinom. Ta vlasnička struktura investicioni fond „Mera investment“ i Milo Đurašković“ je i kod Preduzeća za puteve „Beograd“, PZP Vranje, PZP Kragujevac, „Vojvodina put“… Sa tih pet preduzeća za asfaltiranje „Mera investment“ je postala glavni asfalter Srbije, a ko je vlasnik tog fonda, odnosno ko drži taj posao, niko od nadležnih do sada nije ni objavio da namerava da otkrije. Tranzicioni biznismen Milo Đurašković, prepoznatljiv do tranzicije samo po držanju nekoliko benzinskih pumpi u Beogradu, sigurno to nije.
I tu se stiže do centra svih pitanja: Razlog sigurno nije u zebnji da nisu ispravni pred zakonima pravde Srbije, pa da zbog toga izbegavaju da se legitimišu. Svu tu formulu – kako ide kupovina od mesta A do mesta B, pa C – objasnio je nedavno Specijalnom sudu na svedočenju protiv stečajne mafije lično Milan Beko. Na primeru transfera „C marketa“ dao je mapu kako se to radi – firmu koja će se ovde pojaviti kao kupac osnuje jedan gazda, onda drugi kupi napolju tu firmu od njega, onda ovaj tu firmu proda glavnom. I transparentnosti Milana Beka se nema šta zameriti. Ono što je zapanjujuće je da ga niko u toj sudnici nije pitao zbog čega to rade tako: zašto se u Srbiji pojavljuju čas kao Kajmanci, čas kao Lihtenštajnci, čas kao Kiprani, čas kao Luksemburžani, čas kao Holanđani… Seća li se još ko one kajmanske firme „FPP Balkan limitid“ koja je navedena kao kupac „Knjaza Miloša“ i onih uveravanja da je tu jedini vlasnik, i to sa obe noge, švajcarski bankar Fabijan Pikte. Kad je ta operacija oko „Knjaza“ završena, objašnjeno je da je to tako pravilo u poslovnom svetu: za konkretnu transakciju ponudi se nekoj advokatskoj kancelariji ili banci da na dva-tri meseca iznajmi uslugu svog imena, ona u svoje ime obavi taj posao, a onda na scenu stupa druga ili treća finalna ruka.
Biznismeni manjeg kalibra, oni koji još nisu stigli da se edukuju u poslovnom svetu napolju, to rešavaju tako što iznajme imena ovde, ne žudeći da to bude nešto zvučno. Tako se dešavalo da na aukcijama preduzeća kupuju studenti koji su tek prešli prag punoletstva. Svojevremeno je student iz Subotice dostavio Komisiji za hartije od vrednosti zahtev da mu odobre da kroz ponudu za preuzimanje kupi palićke hotele. Doneo mladić urednu bankarsku garanciju „Kulske banke“ da je platežno jak više miliona evra i Komisija mu je dala odobrenje, pošto su nakon tražene provere od MUP-a dobili odgovor da je sve OK.
Ocena prof. dr Miroslava Prokopijevića je da vladajuća garnitura, ni ona koja je otvarala proces privatizacije ni ova sada, nema ozbiljnu nameru da se pozabavi poreklom kapitala i aktera. Uostalom, isti ovi koji sada upozoravaju da se mora proveravati poreklo i para i kupaca, jer ćemo u protivnom na ishodu imati prljavu državu, do pre godinu-dve su sa iste te govornice Vlade Srbije iznosili tezu da je osnov i da se takve pare stave u funkciju legalnih poslova.
Rad Uprave za sprečavanje pranja novca
Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, ističe da su i oni svih ovih godina slali dokumente Upravi za sprečavanje pranja novca, ali odgovor im ni na jedan dokazni materijal nije stigao:
– Budući da je sve do unazad neki mesec Uprava za sprečavanje pranja novca bila pod resorom Mlađana Dinkića, njega treba pitati zašto do sada nije bilo kontrole novca.
Prvi direktor Uprave za sprečavanje pranja novca bio je Oliver Bogavac, postavljen na to mesto upravo na kandidaturu ministra Mlađana Dinkića. Onda kada je Oliver Bogavac preseljen na mesto direktora Uprave za duvan, na njegovo mesto je došao prvi njegov saradnik – Julije Miladinović. Izveštaj o svom radu trebalo je da su podneli upravo ministru Mlađanu Dinkiću, dok je ovaj bio ministar srpskih finansija.
Autor: Svetlana Vuković, R. Ž. Marković | 20.09.2007
Blic
———————————————————
Privatizacija bez prave kontrole, sumnjivim novcem se kupuju firme
Propisi za praćenje porekla novca odavno postoje, ali nisu operativno primenjivani
Najave da oni koji protiv kojih se vodi krivični postupak ili su osuđivani neće moći da učestvuju u privatizacijama, mogla bi da pogodi nikog drugog do Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam. Naime, upućeni tvrde da Jocić namerava da kupi bar tri državna preduzeća na aukcijama u Srbiji, a da je jedno od njih preduzeća za koje je zainteresovan i restoran „Grafičar“ na Senjaku.
Jocić je do sada povezivan sa nekoliko kupovina, ali se nigde nije pojavio kao vlasnik kupljenog preduzeća. Upućeni tvrde da je Jocić bacio oko na ugostiteljstvo. On se dovodio u vezu sa prošlogodišnjom kupovinom kafanu „Šeher“ na Senjaku, a pre nekoliko dana, kako se priča među beogradskim ugostiteljima, preko vlasnika jedne poznate stare kafane kupio je i ugostiteljsko preduzeće „Central“ u Zemunu. Kupovinom ovog državnog preduzeća došao je u posed hotela „Central“ u centru Zemuna i još sedam lokala. Trenutno se svi ovi objekti renoviraju.
Na listi preduzeća u koja je ranije investirao Jocić našao se i kruševački „Trajal“, jer se on dovodio u vezu sa bugarskom firmom koja je pre nekoliko godina kupila jednog od najvećih izvoznika gume za automobile, teretne mašine i dvotočkaše, zaštitna sredstva i privredne eksplozive. Tada se pričalo da bi upravo eksplozivi trebalo da budu interesantni za nove vlasnike. Njegovo ime dovodi se i u vezu sa kupovinom zgrade nekadašnjeg saveznog MUP-a u Ulici kneza Miloša, koju je kupio Žarko Pavlović, koji u intervjuima pojedinim medijima nije krio da je u bliskim prijateljskim vezama sa Jocom Amsterdamom.
Jocić je, inače, u beogradskom okružnom sudu optužen za podstrekavanje ubistva Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, 1995. godine u kafiću u SC „Olimp“ na Zvezdari. Za ovo ubistvo na 15 godina zatvora osuđeni su bivši policajci Bojan Milosavljević i Miodrag Prodanović. Obojica su uhapšeni samo dvadesetak dana posle ubistva. Još na tom suđenju, bivši policajac Zoran Đorđević, koji je u vreme zločina radio kao Jocin telohranitelj, optužio je Jocića da je naredio ubistvo Marjanovića i za to optuženima dao po 5.000 maraka. Jocić je 2002. godine uhapšen u Bugarskoj, izručen je Holandiji, gde je u zatvoru proveo četiri godine. Prošle godine u martu izručen je Srbiji. Odmah je sproveden u Centralni zatvor, ali je iz pritvora izašao samo dva meseca kasnije, plativši kauciju od 300.000 evra. U avgustu prošle godine protiv njega je podignuta optužnica. Od tada je nastao zastoj u predmetu, suđenje se ne zakazuje, a naređuje se i dopunska istraga.
U toj istrazi kao svedoci su saslušani Milosavljević i Prodanović, koji su ostali pri tvrdnji da nisu ubili Marjanovića i da ne poznaju Jocića. Ključni svedok Zoran Đorđević, jedini koji tereti Jocića, nije, međutim, saslušan.
Autor: T.M. Subota, N.M. Jovanović | 19.09.2007
Provera bez dobrih rezultata
I do sada je, naime, obaveza Agencije za privatizaciju bila da o prvorangiranim kupcima i na aukcijama i na tenderima obaveste Upravu za sprečavanje pranja novca, Poresku upravu i MUP. Tu istu obavezu je imala i Komisija za hartije od vrednosti kod kandidovanja kupaca kroz ponude za preuzimanje. Svi prethodni direktori Agencije za privatizaciju kažu da su se te obaveze striktno držali, ali šta se dalje zbivalo kod tih institucija, ne znaju. Jedan od prethodnih direktora Agencije, a sa najdužim stažom u odnosu na sve svoje prethodnike, Miodrag Đorđević kaže za „Blic“ da je za te dve godine ne samo krajnje revnosno slao sve podatke na sve tri ove adrese, već i da je formirao posebnu komisiju koja će time da se bavi.
S. V.
